Životne priče

Ostrvo strave i užasa

U samom srcu Njujorka nalazi se ostrvo strave i užasa. Elein Džozef je, u potrazi za svojom ćerkom, otkrila mračnu stranu ovog ostrva...
02.05.2014. - 13:02h

Ostrvo nadomak Njujorka krije strašnu tajnu. Do njega se može doći samo trajektom ili čamcem, ali je pristup njemu zabranjen.

Nekada su tu živeli radnici koji su radili na ostrvu, zatim je na njemu bio smešten zatvor, a onda je pretvoreno u nešto sasvim drugo.

Naziv ovog ostrva je Heart, što u prevodu znači Srce.

Ime mu je dato zbog toga što po obliku podseća na ovaj organ, ali na njemu ne kuca ni jedno srce.

Elein Džozef, čija je ćerkica preminula posle samo par dana života pre 36 godina, nikada nije dobila priliku da je sahrani. Dok se ona oporavljala od šoka i planirala sahranu, lekari su joj saopštili da se grad pobrinuo za to. Ova žena decenijama pokušava da otkrije gde.

U januaru 1978. godine gospođa Džozef rodila je devojčicu, koju je nazvala Tomika. Tomika se rodila prerano. Preminula je posle samo četiri dana, nakon hitne operacije srca. Nakon toga, neutešna majka nije mogla da otkrije gde je smešteno telo njene ćerke. Objašnjeno joj je da se bolnica pobrinula za to, a da je ona sama dala dozvolu da se to učini u slučaju Tomikine smrti. Elein je sigurna da nije tako nešto učinila.

„Danima sam ih zvala. Stalno su mi govorili da nema osoblja u mrtvačnici i na kraju su priznali da je već sahranjena i da sam ja na to pristala“, prepričala je gđa Džozef.

Godinama Elein je podizala svoja tri sina i tražila svoju ćerku, ali je dokumentacija o smrtima novorođenčadi te godine bila izgubljena.

Elein je konačno saznala istinu. Njena ćerkica počiva na ostrvu Srce u neobeleženom grobu, pored još mnogo takvih. Pristup ovom groblju nije dozvoljen, pa je ona ne može ni posetiti.

Ostrvo srce čuva mnoge takve priče. Tamo su sahranjeni mnogobrojni ljudi čije telo niko nije hteo, oni čiji se identitet ne može utvrditi, kao i mrtvorođena deca. Njihovi grobovi obeleženi su brojevima, a sahranjeni su u masovnim grobnicama u drvenim sanducima.

 

Grobari koji dolaze na ovo ostrvo su zatvorenici sa blagim prekršajima koji se dobrovoljno prijavljuju i za to dobijaju 35 centi na sat.

2009. godine počelo je mapiranje rovova u kojima se sahranjuju ovi ljudi i da se prave arhive. Sada postoji baza ljudi koji su tamo sahranjeni. Od 1977. do danas taj broj prelazi 66.000 ljudi.

Elein Džozef i još osam majki još uvek se bore da ovo groblje postane javno mesto na koje će svi ožalošćeni moći da dolaze.