Životne priče

Čarli Čaplin: Tamna svetla velegrada

Veruje se da je na na današnji dan 1889. godine u južnom Londonu rođen filmski glumac, scenarista, režiser i producent Čarli Čaplin, mada čak ni tajna služba MI5 nema pisane tragove o njegovom rođenju!
16.04.2014. - 10:12h

Zasmejavao je čitavu planetu, divili su mu se i obožavali. Pomerio je granice kinematografije još dok je ta umetnost bila u povoju, uspostavio je zakone komedije, a sam je bio užasno nesrećan i teške sudbine. Njegov život intrigira i tajne agente i vrhunske biografe, ali prava istina o njegovom rođenju i poreklu ipak će ostati misterija. Ono što se zna da je kralj komedije bio tragičan junak sopstvenog života...

Pretpostavlja se da je slavni Britanac rođen 16. aprila 1889. godine u Londonu kao Čarls Spenser Čaplin. Njegovi roditelji, koji su se razveli kada je imao tri godine, bili su zabavljači u cirkusu. Otac Čarli Čaplin stariji, inače romskog porekla, bio je alkoholičar, vrlo retko je komunicirao sa sinom, a svoju porodicu napustio je nedugo nakon sinovljevog rođenja. Majka je bila glumica Lili Harvi, poznatija kao Hana Harijet Hol. Uglavnom je pevala po barovima, a karijeru ove irske Jevrejke okončala je bolest grla. Njena prva veća kriza dogodila se 1894. kada je nastupala u „The Canteenu“, vojnom pozorištu u blizini Londona, gde su obično dolazili pijanci. Kada ju je izdao glas, tada petogodišnji Čarli popeo se na binu i završio njen nastup, otpevavši svima dobro poznatu pesmu Jack Jones. Bio je nagrađen gromoglasnim aplauzom, a gosti bara zasuli su ga kišom sitnog novca. Otac je 1901. umro od ciroze jetre, a nakon njegove smrti i stanje Čarlijeve mame postajalo je sve teže. Hana je sve češće ostajala bez glasa, teško se mireći sa činjenicom da je samohrana majka. Potpuno je izgubila razum i ubrzo je završila u ludnici. Trenutak koji će Čarlija proganjati celog života dogodio se u maloj sobi, u ulici Ponhol teras, jednoj od poslednjih adresa na kojoj je stanovao s majkom. Kada se jedne večeri 1903. vratio kući, jedna devojčica mu je rekla da mu je majka poludela. Išla je od vrata do vrata sa komadićima uglja i govorila da su to pokloni za decu. Susedi su pozvali lekara, koji je dijagnostifikovao pothranjenost i ludilo i rekao Čarliju da je odvede u lokalnu bolnicu. “Video sam sebe - uplašeno, sitno, mršavo dete kako vodi majku za ruku, vuče je kroz maglu, smrad i hladnoću”, pričao je Čaplin kasnije. Tada je primljen u Internat za siročad i siromašnu decu “Hanvel”, gde je proživeo jednu od najužasnijih godina u životu. Taj period je kasnije nazivao “mojim utamnjičenjem”. Nikada nije zaboravio strogu disciplinu, šibanje brezovim prutom i napade plača pošto su ga zbog bolesti obrijali do glave. Ipak, uspeo je da preživi “Hanvel” tako što je postao nepovrediv. “Čak i kada sam bio u sirotištu, mislio sam o sebi kao o najvećem glumcu na svetu. Bio mi je potreban taj osećaj velike radosti i entuzijazma koji se rađa kada bezuslovno veruješ u sebe. Bez toga si osuđen na propast”, rekao je Čaplin svom najstarijem sinu. Ta nepovredivost je kasnije postala ključna karakteristika njegove “Male skitnice”, koja uvek uspeva da se podigne i bezbrižno nastavlja put u neizvesnost. U tom periodu Čarli je sa starijim polubratom Sidnijem uglavnom skitao po ulicama, a za život su zarađivali plešući i pevajući po sirotinjskim londonskim četvrtima. Buduća zvezda nemog filma radio je i kao prodavac cveća, duvač stakla, vratar i raznosač drva, a u isto vreme učio je ples, žonglerstvo i akrobatiku... Uvek je verovao da će i sam na kraju poludeti, a bede se spasao kada je u 14. godini ponuđena uloga paža Bilija o predstavi o Šerloku Holmsu.

Kada ga je pred kraj 1913. zapazio filmski producent Mark Senet, odmah mu je ponudio ugovor, pa se Čaplin sa bratom preselio u Holivud. Treći član njihove skromne družine bio je njegov pasionirani cimer Sten Lorel, koji će kasnije postati poznat kao Stanlio - mršaviji član komičarskog para Stanlio i Olio. Čarlijevi prvi radovi bili su u produkciji, a prve godine snimao je 35 kratkih nemih filmova u kojima je stvorio popularni lik Skitnice, čija je garderoba nastala slučajno. Naime, Čarli je od svojih kolega morao da pozajmi delove kostima: „Nisam imao pojma kakvu će šminku upotrebiti. Želeo sam da sve bude kontradiktorno: vrećasti kaput, mali šešir, velike cipele. Nisam bio siguran želim li da izgledam mlado ili staro, ali sam se setio da Senet očekuje da budem stariji muškarac, pa sam dodao male brkove, jer sam mislio kako će mi oni dodati godine. Nisam imao pojma o liku koji treba da izgradim. Ali kada sam se obukao, odeća i šminka dali su mi ideju kakav on treba da bude. Počeo sam da ga upoznajem i da izlazim na scenu kao da sam takav rođen“, rekao je Čaplin koji je ubrzo počeo da režira i montira vlastite filmove kojima je ostvario zapamćen uspeh kod publike. Ta njegova ostvarenja smatraju se najuticajnijim komedijama u istoriji filma.

Kada je 1918. sa bratom otvorio filmski studio u Los Anđelesu, kritičari su se već tada složili da je Čaplin u svom radu slučajno ujednačio komične i sentimentalne delove, a svaki njegov film („Mališan“, „Žena iz Pariza“, „Potraga za zlatom“, „Cirkus“, „Svetla velegrada“, „Moderna vremena“) dočekan je pozitivnim kritikama. Bila je tako i nakon dolaska zvučnog filma, od kojih je prvi bio i danas često spominjan „Veliki diktator“ iz 1940. Sniman je u SAD, a predstavljao je čin prkosa protiv politike koju je vodio Adolf Hitler, inače veliki obožavatelj Čaplinovih filmova.  On sam glumio je diktatora Adenoida Hinkela, ali i drugi lik Jevrejina koji je, kako kažu kritičari, otelotvorenje njegovog klasičnog lika Skitnice. Komičar je pažnju kasnije privukao i filmovima „Svetla pozornice“, „Kralj u Njujorka“,“i „Grofica iz Hongkonga“, a sve muzičke teme iz tih ostvarenja postale su evergrin.

Čak i dok je bio na vrhuncu popularnosti u Americi, Čarli nije želeo da uzme američko državljanstvo jer se stalno nalazio na udaru različitih političkih organizacija koje su ga optuživale da je komunista i razvratnik. Kada je 1952. saznao kako mu je tadašnji ministar pravde uskratio vizu za povratak u Ameriku, Čaplin se zakleo da tamo više nikada neće kročiti. Agencija MI5 otvorila je 1952. godine dosije o zvezdi nemog filma nakon što je FBI zaključio da Čaplin favorizuje komuniste. FBI je glumca opisao kao "Holivudskog boljševika" i zamolio MI5 da proveri njegovo poreklo, kako bi mu zabranili da uđe u zemlju. Istraga britanskih agenata pokazala je da nigde ne postoje dokumenta o njegovom rođenju. "Sve je to prilično neobično, naročito posle istrage MI5, da datum i mesto rođenja tako poznate zvezde kao što je Čarli Čaplin ostanu nepoznati", rekao je zvanični istoričar britanske tajne službe, profesor Kristofer Endru. FBI je pokušavao da dokaže da je Čaplin rođen kao Izrael Tornštajn u Francuskoj, ali niko pod tim imenom nije rođen tog datuma. "Ne možemo da pronađeno nikakve dokaze da Čaplinovo ime jeste ili je bilo Izrael Tornštajn, niti možemo da pronađemo dokaze o postojanju takve osobe", navodi se u pismu MI5 upućenom ambasadi SAD u Londonu. Kada je 1953. napustio SAD nije mu bilo dozvoljeno da se vrati u zemlju, a britanska agencija još 1958. zaključila da američke tvrdnje nemaju osnova i da Čaplin nije bio agent.

Nova knjiga o životu Čarlija Čaplina, koju je napisao Piter Akrojd, jedan od najistaknutijih biografa na svetu, otkriva da je Čarli Čaplin bio namučeni genije, koji je surovo postupao sa ženama. Svojim čuvenim štapom od bambusa ih je privlačio sebi, tražio je od njih bezuslovnu ljubav, ali nije bio spreman da u vezu uloži više ljubavi nego što je neophodno, piše Akrojd. Privlačile su ga maloletnice. Prvi put se oženio 1918. godine, šesnaestogodišnjom  Mildred Haris, koja je posle dve godine pune skandala podnela zahtev za razvod. Kao razlog je navela “surovost”. “Bio je naprasit, nestrpljiv i ophodio se prema meni kao prema idiotu”, napisala je. Posle razvoda je ušao u vezu sa Litom Grej, mladom glumicom koja je u tom trenutku imala samo 15 godina. Kada je zatrudnela, morali su da se venčaju. Čaplin nije bio srećan zbog toga. Nazivao ju je “malom kurvom”, piše Akrojd. Grejeva je jednom prilikom navodno rekla da je Čaplin bio “seks mašina u ljudskom obliku”. Njegove bivše partnerke su govorile da je bio nenormalno ljubomoran. Venčali su se 1924, a u braku su dobili dva sina – Čarlija Čaplina mlađeg i Sidnija Earlena Čaplina. Nakon što su se 1928. razveli Čaplin je morao da plati 825 hiljada dolara uz gotovo milion za sudske troškove, zbog čega je osedeo. O njegovoj trećoj supruzi Polet Džulijet Godar ne zna se mnogo, a poznato je tek da su se u tajnosti venčali u Kantonu u Kini 1936. i živeli zajedno do 1942. Tada se pričalo kako Džulijet nije dobila ulogu u filmu „Prohujalo sa vihorom“ jer nije želela da potvrdi kako se udala za Čaplina. Imala je 19 godina i bila je Čaplinova najstarija izabranica, a kada je napokon priznala brak sa njim, mnogi su nagađali da je to učinila samo da ne našteti svojoj karijeri. Ljubav svog života sedamnaestogodišnju Oonu O’Nil, Čaplin je upoznao kada su mu bile 53 godine, a njom se oženio 1943. Nekoliko meseci pre njihovog susreta proživljavao je mučan sudski proces u kom ga je starleta Džoan Beri, koja je patila od ozbiljnog mentalnog poremećaja, tužila da je otac njenog deteta. Iako je bio oslobođen optužbe, brak sa Oonom razljutio je njenog oca, dramaturga Judžina O’Nila, zbog čega ju je razbaštinio. No s vremenom se pokazalo da Ona nije pogrešila jer je sa suprugom ostala sve do njegove smrti, rodivši mu osmoro dece - ćerku Džeraldinu, Džozefinu, Džejn, Viktoriju i Anet Emili, kao i sinove Kristofera, Judžina i Majkla. Najstarija ćerka Džeraldina pošla je očevim stopama i postala cenjena glumica, a u hvaljenom biografskom filmu „Čaplin“ glumila je svoju baku sa očeve strane.

Čarli se uz četvrtu suprugu prilično smirio i u tom braku napokon okusio pravu ljubav. Supružnici su pružili jedno drugom ono što im je oduvek nedostajalo - ona je žudela za ocem koji je nju i majku napustio kada su joj bile dve godine, a Čarli je tražio njenu podršku jer mu je karijera već bila na zalasku. Oona je nadživela supruga četrnaest godina, a poslednje godine bile su za nju veoma nesrećne jer se od tuge zbog Čaplinove smrti odala alkoholizmu. Iako se slavni glumac uvek bavio sportom, nije pušio niti pio, njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo krajem šezdesetih godina, nakon što je završio poslednji film „Grofice iz Hongkonga“. Umro je u snu na Božić 1977. godine u švajcarskom Veveu, a kada je zauvek sklopio oči imao je 88 godina. Ni nakom smrti, nije uspeo da pronađe večni mir. Njegovo telo, pokopano na groblju Corsier- sur-Vevey, u noći između prvog i drugog aprila 1978. ukrali su poljski emigranti, želeći da od njegove porodice iznude 600 hiljada dolara. Ubrzo su pali u ruke policije, a komičarevo telo zakopano dvadesetak kilometara od groblja pronašao je seljak kome je plug zapeo dok je sejao pšenicu. Čarlie je ponovo pokopan u istoj grobnici, ovog puta ispod debelog betona.