Mir Jam: Kraljica - herc koja se nikad nije udavala

Zbog stila i tema zvali su je srpska Džejn Ostin. Po čitanosti, bila je za nas ono što je Danijela Stil za svet. U poslednjoj deceniji pred Drugi svetski rat bila je kraljica ljubavnih romana u Kraljevini Jugoslaviji. Iza pseudonima Mir-Jam krila se Milica Jakovljević (1887 - 1952.), sestra slavnog srpskog knjniževnika između dva rata Stevana Jakovljevića, tri godine mlađeg od nje, autora "Srpske trilogije". Rođena je 1887. godine u Jagodini, ali je posle Prvog svetskog rata prešla u Beograd, u kojem je dočekala i provela hitlerovsku okupaciju. Isprva je bila novinar u "Beogradskim novostima" i "Nedeljnim ilustracijama", a pseudonim pod kojim je pisala zadržala je i kad se posvetila literaturi. Mir-Jam je tada bila tek jedna od tri žene novinara, ali njeno pero ipak je bilo sklonije ljubavnim zapletima.

Zanimljivosti iz života Milice Jakovljević, koji je u mnogo čemu nalik zbivanjima koje doživljavaju junakinje njenih knjiga, mogu se naći u knjizi Miljane Laketić "Obožavana i unižena". Ona navodi sećanje glumice Nevenke Urbanove: Ona opisuje Milicu kao lepu, raskošnu plavušu koja je na plaži - tog leta kad su se upoznale u Malinskoj, na Krku, gde je bila sa glumcem Božom Nikolićem - čitala Rablea u originalu. Znala je francuski i ruski.

Ali, dok je beogradskim ulicama šetala „zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće“, imala je i burne ljubavi. Kažu da je bila sušta suprotnost junakinjama svojih romana. Prvo je bila zaljubljena u Svetu, zatim je srce poklonila Slovencu Vitoju, kome je posvetila roman „Slovenačka gora”. Vitoj je imao veliki uticaj na njen život i poziv novinara. Čitala je njegove članke u „Jutru”, pisala, gradila svoj stil… On je bio zaslužan i za prvi njen poljubac: „Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne...“ (iz autobiografije „Izdanci Šumadije“)

Oko nje vrzmao i jedan Mario: „Mladići moga doba bili su veliki kavaljeri, a njihova pažnja se sastojala u poklanjanju knjiga… Mladići su idealisti, umeju da vole, a devojke patrijarhalne i samo će je dobiti putem braka. Slobodne ljubavi nije bilo tada. Ukrade se po neki poljubac, i to je sve. Garsonjere nisu postojale. Zar bi se usudio ijedan mladić da pozove devojku u stan? Bilo je u Kragujevcu jedno sokače, gde su bile poznate kuće sa crvenim fenjerima, i mladići su tamo išli, da se zabave. A pokraj devojačkih kuća prolazili su sa ljubavlju i strahopoštovanjem, i prema materama. Mladić je krio svoj seksualni život, jer su hteli da u očima devojaka budu idealni… Lepa su ta vremena bila, kad je vladalo uzajamno poverenje i poštovanje.“ (iz autobiografije „Izdanci Šumadije“).

Ova lepa gospođica živela je u Molerovoj ulici, tik iznad Slavije. I u taj stan, na opšte veselje komšiluka, rado je dolazio poznati beogradski glumac Boža Nikolić. Boža je bio ljubav njenog života I nepresušna prilika za komšijska naklapanja. Građanski Beograd neumorno je bdio nad vezom lepe spisateljice i zgodnog glumca, a čaršijske priče kažu da je ta ljubav bila toliko strastvena da su i žandarmi morali da intervenišu. Jednog tihog letnjeg popodneva, kaže priča, susede je zaprepastila žučna prepirka u Miličinom stanu. Prema jednoj verziji, kroz prozor su letele šolje, prema drugoj, u pitanju su bile šerpe. Ažurni komšiluk brže-bolje pozvao je uličnog žandarma, sve u strahu da se ne dogodi neko zlo. Književnica Miljana Luketić opisuje taj slučaj u knjizi o Beogradu: „Pozvani žandarm je, dakle, da savesno obavi dužnost, zakucao na vrata stana i video da se ništa neobično ne događa. Zatekao je gospođu Milicu i poznatog glumca vrlo smirene - kao da nije ni bilo grmljavine koja je zabrinula radoznale susede - i oboje su mu rekli da su, u stvari, uvežbavali jednu scenu dramskog komada.“ Normalno, komšije nisu poverovale u tu priču, pa su organizovale dugo i svakodnevno bdenje nad Božinim odlascima i dolascima. A najviše ih je čudilo što zgodni Boža nikada za deset godina nije ostaon da prespava kod svoje drage. Boža i Mir Jam su se na kraju raskantali, a čaršija je to saznala kad jedne večeri posle premijere glumca nije čekala velika korpa sa crvenim ružama, koje mu je sve do tada slala Milica Jakovljević.

„Samac u braku“, „Ranjeni orao“, „Greh njene majke“, „Bilo je to jedne noći na Jadranu“... Dok su njene knjige gutale gospođice iz finih kuća, Mir Jam je bila i osporavana. Njenom štivu zameralo se da je površno i previše lepršavo, daleko od života kako su ga slikali njen brat ili drugi njeni savrmenenici, muški pisci. U nenametljivom i suptilnom stilu, za neke i sladunjavom, Mir Jam je upućivala mlade devojke u tajne ljubavi i bračnog života, mada sama nije iskusila brak. Za Mir-Jam su ratne godine bile period siromaštva, gladi i bede. Njen jedini prihod bio je honorar iz „Nedeljnih ilustracija“ i isplata za objavljene romane. Nije imala ušteđevine, a ni vrednosti za prodaju. Njen brat Stevan je bio u zarobljeništvu, a sestre su imale decu i porodice, pa je ona brinula i o njima. Događalo se da posle posete neke bogate prijateljice ili bogate čitateljke, srećne što je upoznala slavnu književnicu, ispod pepeljare ili vaze nađe koverat sa novcem. U početku je novac ljutito vraćala, a kasnije je bez reči prihvatala ovu pažnju. Mir-Jam nije morala tako da živi jer su joj listovi Obnova i Novo vreme nudili da piše za njih za dobru platu. Ipak, ona je verovala da iz ovog rata mora da izađe neokaljanog obraza. Odbila je poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima, pod izgovorom da je umorna i stara. Nova vlast je volela dodvoravanja, a kako ona nije imala nameru da se dodvorava, prijatelji i poznanici su je izbegavali jer je bilo opasno vreme, a ona označena kao politički neprijatelj.

Pred kraj života, Milica Jakovljević bila je u velikoj oskudici i nevolji, tako da je zakucala na vrata novinarskog udruženja. Oni su joj odobrili penziju, ali izgleda, kasno. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne tadašnje novine. Oni koji su je dobro poznavali tvrde da je njena smrt došla mnogo ranije, kada je prestala da piše priče o svom svetu, koji je imao mnogo vrlina i mana, ali je bio ispunjen lepotom.