Životne priče

Marija Savić: Slike sa fejsa pravo u galeriju

Iz hobija i ljubavi stvorila je dela koja bude radost i lepotu. Slike je prvo izložila prijateljima na fejsbuku, a onda i u jednoj beogradskoj galeriji.
11.03.2014. - 09:28h

Marija je jedna sasvim obična žena. Ako biste se osvrnuli oko sebe, videli biste mnogo Marija. Hrabrih. Odvažnih. Talentovanih. Nežnih. Kreativnih. Marija koje su dovoljno smele da ustanu kad se sapletu,otresu prašinu sa kolena i kažu „Proći će.“ E takva je Marija. Obična. Jedna od nas. Ovo je njena priča...

Radila si na jednoj televiziji koje više nema. Zatim si, trbuhom za kruhom, krenula nekim drugim putem. Gde te je odveo?

Danas kada o tome razmišljam, odbacujući svaki vid nostalgije, shvatam da je to za mene bilo jedno vredno i predivno profesionalno iskustvo, a mnoge tadašnje kolege danas su moji veliki prijatelji. Međutim, posle raspada televizije, nisam nastavila da se bavim novinarstvom. Shvatila sam da mi diploma Prirodno-matematičkog fakulteta neće mnogo pomoći u pronalasku novog posla pa sam odlučila da ponovo investiram u sebe. Završila sam radionicu za PR u jednoj agenciji, stekla nova saznanja i veštine i sasvim slučajno (ako slučajnosti uopšte postoje) našla se se u svetu marketinga u kome sam ostala do danas.

Ali, njena najveća ljubav, osim sina Luke, bilo je i ostalo slikarstvo. Neke poraze i nevolje prebrodila je uz pomoć kista i štafelaja.

Počela sam da slikam sa tri godine... Rane radove nažalost nemam, ali mi je majka pričala da je, kada mi da četkice, papir i boje, u strahu ulazila u sobu da vidi da li sam živa jer sam satima mogla tako da setim i da se ne čujem... Celog života se igram bojama, materijalima... Kada je došlo vreme za fakultet, htela sam da upišem Akademiju likovnih umetnosti, makar da probam, ali su moji roditelji bili kategorično protiv toga. “Upiši nešto što možda manje voliš, ali što će to doneti sigurnost“, govorili su mi. Tako sam, slepo se pokoravajući autoritetima, završila biologiju, a slikarski ostala polupismena... Sve ove godine bavila sam se sigurnim poslom, a sama sam za sebe istraživala, radila, učila, tražila... Vredne putokaze dao mi je moj prijatelj Saša Laszosky, dizajner predivnog nakita.  Kada sam se konačno odvažila da svoje slike prvi put pokažem prijateljima, iskreno sam strepela. Iznenađena sam njihovim oduševljenjem, ali i njihovom nevericom čime se bavim...  podška porodice i prijatelja je pravo blago i blagoslov.

Danas su njene slike, nastale iz hobija i podeljene sa prijateljima na fejsu, zauzele mesto u galeriji rame uz rame sa velikim srpskim slikarima.

Ponosna sam što su i neke moje slike stanovnici beogradske galerije „Arlekino“ i to u društvu imena velikog formata srpske likovne scene poput Vase Dolovačkog, Stojana Đurića, Vlastimira Nikolića i mnogih drugih. To me ujedno obavezuje da radim još više i budem još bolja. Međutim svega toga ne bi bilo bez ogromne podrške i ohrabrenja gospodina Jakoba Kokota, vlasnika glerije.

Poznavaoci slikarstva porede je sa Gustavom Klimtom. Laici je upoređuju sa radošću. Jer, njene slike su vesele, neobičnih boja i oblika.

Slagala bih kada bih rekla da mi poređenje sa Klimtom ne prija, ali je pretenciozno i hrani gordost koja je izvor svih zala. Slikam za sebe. Drago mi je ako tu energiju ljudi prepoznaju. Samouka sam i rasterećena kritika, svrstavanja i analiza... Radim iz srca.

Kako nastaje slika?

Ne znam kako slika nastaje. Za mene je to prva čarolija. Ovo nije moj posao, nego ljubav i velika strast. Znate li kako i gde nastaje ljubav? Ja još ne. Jednostavno se dogodi. Kad smo kod ljubavi...Ona je u mom životu pokretač svega. I najveća inspiracija.

A njenu ljubav bezuslovno i sasvim poseduje njen sin Luka, dečak koji ima sreću da nije dete „razvedenih roditelja“, nego srećno dete srećno razvedenih roditelja.

Često se setim jedne prijateljice koja mi je u trenutku kada sam se razvodila rekla „Draga, opusti se, sve smo mi žene manje više samohrane.“ Ipak, ne volim reč samohrana. Ja nisam klasična samohrana majka. Sa bivšim mužem ostala sam prijatelj i vrlo se time ponosimo. Zajednički brinemo o Luki iako svako živi svoj život. Istina je da je veća odgovornost i više obaveza u mojim rukama. Slično bi bilo i da sam u braku, ali sa manjim stepenom slobode, zar ne? Na početku, kada sve još boli, kada se snovi o kućici u cveću i čoporu dece surovo rasparčaju, nije lako, u svakom smislu. Danas, kada pogledam u retrovizor shvatam da je to bila dobra odluka. Želim da Luki, koji ima 11 godina i koji je zakoračio u pubertet, ukažem na značaj pravih vrednosti, svesna toga da mu u surovoj borbi za opstanak koja ga čeka taj fenotip neće mnogo pomoći.

Luka je...

Moje najveće životno postignuće. Moj ponos. Moj pokretač, učitelj i najnemilosrdniji kritčar.

Vazda si nasmejana, i kad je teško i kad je lepo. Kako ti to uvek uspeva?

Ne uspeva mi baš uvek....I ja imam svoje lične demone. Ali svakodnevno vežbam da volim, verujem, nadam se i praštam. 

Ulazak u galerije veliki je korak za Mariju. I veliki podstrek.

Planovi za budućnost?

Ako hoćeš da nasmeješ Boga, samo mu reci da imaš svoje planove. Imam pregršt želja, ali ne i planova. I živim samo za sadašnji trenutak. Zbog toga sam sve prepustila Njemu ili Univerzumu. Nije važno kako ćete ga zvati. Toj velikoj mudrosti naučio me moj veliki prijatelj iz Portugala. Moj glasnik. Ja sam njegov najgori učenik ali sam mu zahvalna za beskrajno strpljenje koje je imao za mene.

Eto, vidite da nije teško biti sasvim obična žena. Hvala, Maki. Na podstreku i inspiraciji.