Zita Žutić Konak: Kuća je tamo gde smo zajedno
Ovo nije samo još jedna priča o mladom i uspešnom čoveku koji je odlučio da se otisne u svet. Ovo je priča o potrazi za sobom, o pravim vrednostima i o ljubavi. Ali, krenimo redom – upoznajte Zitu Žutić Konak!
- Bila sam jedno od one dece koje šta god da mu predložiš – hoće! Za to su zaslužni moji roditelji koji su uvek bili pobornici “bacanja u vatru”. Sećam se da sam na prvi čas baleta otišla u patikama za košarku i crno-zelenom trikou, dok su sve druge devojčice nosile baletske patike i roze haljinice. Usledila je panika zbog osećaja nepripadnosti, ali me je mama gurnula kroz vrata i rekla: “Sve će biti u redu.” Za pet minuta sam sve zaboravila i priključila se ostaloj deci – ovako Zita Žutić Konak (30) ekskluzivno za sajt prva.rs započinje svoju više nego zanimljivu životnu priču.
- Provela sam 11 godina u grupi Mike Aleksića. Taj period nije bio lak, naročito u početku, jer je Mika bio jako zahtevan, ali njemu dugujem ljubav prema pozorištu, filmu i knjigama. Pitanje je da li bih se bavila poslom kojim se bavim danas da nije bilo njega. Kad se spomene Mikina grupa svi misle da smo se tamo školovali da postanemo glumci, a ustvari je to bila jedna velika škola života gde smo naučili da mislimo svojim glavama, da budemo kritični (pre svega prema sebi), da se interesujemo za prave stvari, i gde smo naučili da mora puno da se radi. Mika je do danas ostao najveći autoritet u mom životu.
Prvu malu ulogu Zita je dobila sa sedam godina u predstavi “Očevi i oci” u “Ateljeu 212”.
- Najadekvatniji termin za ono što mi se desilo jeste da sam se “zarazila” pozorištem, jer ono je kao virus koji se uvlači u svaku ćeliju vašeg bića.
Svaki dan posle škole sam odlazila u pozorište - Atelje, JDP, Bitef… Upoznala sam prijatelje sa istom “opsesijom” od kojih se mnogi danas profesionalno bave pozorištem. Nakon 10-ak radio drama, nekoliko javnih nastupa i humanitranih koncerata, nakon još jedne uloge u predstavi “Lolita”, gluma se činila kao logičan potez. Ali, nisam bila sigurna da li sam se za nju opredila zato što sam to sama izabrala ili zato što sam se njom bavila toliko dugo. Trebalo mi je vremena da istražim druge mogućnosti, pa sam umesto FDU, upisala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Dala sam dva ispita i shvatila da sam ipak otišla predaleko od svojih interesovanja…
Preko porodičnih prijatelja Zita dobija poziv da volontira za “Demarco European Art Foundation” u Edinburgu, za vreme čuvenog pozorišnog festivala.
- Gledala sam po pet predstava dnevno! Raj! Išla sam na otvaranja izlozbi, radila u “Demarco” arhivi i upoznala puno novih ljudi, između ostalih i prijatelje sa Kingston Univerzitet. Beograd od tog trenutka počeo da se čini malim…
Roditelji su me poslali na fakultet bez ikakve stipendije i sa puno muke. Na čuđenje njihovih prijatelja, svoje jedino dete su pustili da ode na drugi kraj sveta! Ali, oni su znali da je to najbolji način da odrastem i otkrijem ko sam.
Već na drugoj godini “Kingstona” režirala je svoju prvu predstavu “Krejv, Sare Kejn”. Otkrila je pozorište na jedan potpuno nov način, a posle Mastera iz pozorišne režije, sa prijateljicom je osnovala pozorišnu trupu “Larry’s Goodbye”.
- Par godina smo pravili kratke pozorišne forme po originalnim tekstovima i izvodili ih na mestima koja nisu namenjena pozorištu. Kada se trupa razišla, počela sam da radim kao asistent režije na snimanjima reklama, muzičkih spotova i ponekog filma.
Najznačajniji projekat na kome sam radila čak devet meseci, bio je animirani film Tima Bartona “Frankenweenie”.
Posle tri godine koje sam provela kao asistent režije osetila sam potrebu da se vratim radu sa glumcima, i zato sam postala kasting reditelj. Trenutno radim za “Kate & Lou Casting”, a u poslednjoj kampanji za mobilnu mrežu “EE” u kojoj igra Kevin Bejkon, sve klumce u “Kongo” koloni smo mi odabrali!
Na trećoj godini fakulteta Zita upoznaje i svog sadašnjeg supruga, Kevina…
- Prepoznali smo se po muzici, filmovima, želji da putujemo i uvek nešto pravimo. Kevin se bavi video montažom u okviru producentske kuće “Partizan”, a prava ljubav mu je muzika. Trenutno snima prvi album za svoj muzički projekat “Pilots At Sea”.
Venčali smo se u Beogradu 2009, pred 30-ak najdražih i najbližih osoba. Oboje imamo isti “problem” - nismo baš sigurni gde pripadamo. Kevinova majka je Francuskinja, otac Čeh, a veliki deo svog života su proveli u Londonu iako je Kevin rođen i odrastao u Francuskoj.
Francuska i Srbija će uvek biti “kod kuće” ali naš život se ne dešava tamo pa je osećaj nepripadanja stalno prisutan – objašnjava Zita i dodaje:
- London je naše “kod kuće” već 10 godina ali oboje želimo da probamo još negde pre nego što se “skrasimo”. S druge strane, skroz smo “ok” i sa činjenicom da se možda nikada nećemo skrasiti i da će “kuća” uvek biti blago nedefinisan pojam. Kuća je tamo gde smo zajedno, gde radimo, gde su nam roditelji i prijatelji, tako da će kuća uvek biti na više lokacija.
Možda su nam zato zajednička putovanja najbitnija.
U prilog tome govore Zitini i Kevinovi filmovi koji nastaju posle svakog njihovog putovanja.
- Pravimo filmove sa svakog puta na koji odemo zato što smo shvatili da fotografije nikada ne gledamo. Škljocnemo, okačimo na Fejsbuk ili Instagram, prebacimo na kompjuter i nikad više ne pogledamo. A ovako montiramo mesecima, a kad završimo pokazujemo prijateljima i tako sve proživljavamo ponovo – priča Zita.
Na kraju razgovora, pitamo je da li joj ipak nedostaje Beograd…
- Imam običaj da kažem da Beograd ne stigne da mi nedostaje zato što dolazim često, na svaka dva do tri meseca, ali činjenica je da mi nedostaju ljudi. Mama i tata, prijatelji… To je nešto sto ne može da se nadomesti. Za sada osvajamo svet, a kući se možda vratimo nekada… Kada se umorimo od traženja…
