Životne priče

Posle 32 godine potrage za nestalim sinom, majka dobija dojavu i tada se sve menja

Pre 32 godine njenom sinu se gubi svaki trag. Kada je prestala da se nada da je živ desio se neočekivani obrt.

30.07.2021. - 12:00h
Ilustracija
Ilustracijafoto: B-D-S Piotr Marcinski / Shutterstock

Li Đingzi je provela više od tri decenije tražeći sina Mao Jina, koji je otet 1988. godine i prodat. Maltene je odustala od nade da će ga ikad ponovo videti, a onda je maju 2020. godine konačno primila poziv koji je sve vreme čekala.

Vikendima bi Đingzi i njen muž vodili njihovog mališana Mao Jina u zoološki vrt ili u jedan od mnogobrojnih parkova u njihovom gradu Ksijanu, prestonici provincije Šanksi u centralnoj Kini. I jedna od tih lokacija zauvek je ostala posebno živopisno urezana u njenom sećanju.

Mao Jin je bio njen sin jedinac - kineska politika jednog deteta bila je u punom jeku, tako da nije ni mogla da ima više dece. Želela je da on uči marljivo i da bude uspešan, tako da mu je nadenula nadimak Đia Đia, što znači „veliki".

„Đia Đia je bilo veoma lepo vaspitano, pametno, poslušno i razumno dete. Nije voleo da plače. Bio je veoma živahan i šarmantan. Bio je ona vrsta deteta koje se odmah dopadne svakom čim ga vidi", kaže Đingzi.

On i njen muž bi ga ostavljali u vrtiću ujutro i odlazili po njega posle posla.

„Svakog dana posle posla bih se igrala sa svojim detetom", kaže Đingzi. „Bila sam veoma srećna."

Đingzi je radila za kompaniju za izvoz pšenice i u vreme žetve morala bi da ode iz grada na nekoliko dana da poseti dobavljače na selu. Đia Đia bi ostajao kod kuće sa tatom. Tokom jednog takvog putovanja, dobila je poruku od poslodavaca da mora hitno da se vrati kući.

„U to vreme, telekomunikacija nije bila napredna", kaže Đingzi. „Tako da sam dobila telegram sa samo šest reči: Vanredno kod kuće, vratite se smesta.' Nisam znala šta se desilo."

Žurno se vratila u Ksijan, gde joj je šef saopštio poražavajuću vest.

„Naš gazda je izgovorio samo jednu rečenicu: 'Vaš sin je nestao'", kaže Đingzi. „Mozak mi se zablokirao. Pomislila sam da se možda izgubio. Nije mi palo na pamet da neću moći da ga nađem."

Bilo je to u oktobru 1988. godine, a Đia Đia je imao dve godine i osam meseci.

Đingzin muž je objasnio da je pokupio Điu Điu iz vrtića i stao na putu do kuće da mu donese čašu vode iz malog hotela koji je bio u vlasništvu porodice. Ostavio je dete samo minut-dva kako bi ohladio vodu, a kad se okrenuo Đie Đie više nije bilo.

Đingzi je pretpostavila da će on brzo biti pronađen.

„Pomislila sam da se moj sin možda izgubio i da ne može da nađe put do kuće i da će ga dobronamerni ljudi naći i vratiti mi ga", kaže ona.

Ali kad je prošlo nedelju dana a niko ga nije doveo u policijsku stanicu, znala je da je situacija ozbiljna.

Počela je da se raspituje da li je neko video Điu Điu u okolini hotela. Odštampala je 100.000 letaka sa njegovom slikom i podelila ih po autobuskim i železničkim stanicama Ksije, a objavila je i oglase o nestaloj osobi u lokalnim novinama. Sve bez uspeha.

„Srce me je bolelo… Želela sam da plačem. Želela sam da vrištim", kaže Đingzi. „Osećala sam se kao da mi je neko iscedio srce."

Plakala bi kad god bi ugledala odeću nestalog sina, njegove cipelice i igračke sa kojima se igrao.

U to vreme, Đingzi nije znala da je trafiking dece veliki problem u Kini.

Politika jednog deteta uvedena je 1979. godine kao pokušaj da se zauzda rapidno narastajuće stanovništvo Kine i da se ublaži siromaštvo. Parovi koji su živeli u gradovima mogli su da imaju samo jedno dete, dok su oni u ruralnim krajevima mogli da imaju drugo ako je prvo bila devojčica.

Parovi koji su želeli sina da bi produžio lozu i starao se o njima u starosti nisu mogli da nastave da pokušavaju da dobiju dečaka; suočavali su se sa strogim kaznama i njihova prekobrojna deca ne bi dobijala nikakve socijalne pogodnosti.

Smatra se da je ova politika doprinela porastu otmice dece, naročito dečaka. Ali Đingzi nije znala ništa o tome.

„Ponekad bi se na televiziji pojavile objave o nestaloj deci, ali nikad nisam pomislila da su ona oteta i prodata. Samo sam mislila da su se izgubila", kaže ona.

Njen prvi instinkt, kad je saznala za Đia Điin nestanak, bio je da okrivi muža. Onda je shvatila da treba da rade zajedno na pronalaženju njihovog sina. Kako je vreme prolazilo, njihova opsesija značila je da su retko pričali o bilo čemu drugom i posle četiri godine oni su se razveli.

Ali Đingzi nikad nije prestala da traži. Svakog petka posle podne kad bi završila sa poslom, odlazila bi vozom u obližnje pokrajine da traži Điu Điu, vraćajući se u nedelju uveče spremna da se u ponedeljak ujutro vrati na posao.

Kad god je imala neki trag - vest o dečaku koji je izgledao kao Đia Đia - odlazila bi tamo i istražila.

Tokom jednog putovanja koje je potrajalo duže nego obično u godini kad je nestao Đia Đia, ona je međugradskim autobusom otputovala u drugi grad u Šanksiju, a potom autobusom na selo u potrazi za parom koji je tvrdio da je usvojio dečaka iz Ksijana a koji je izgledao baš kao Đia Đia. Ali nakon što je sačekala da padne mrak da bi se seljani vratili iz polja, saznala je da je par odveo dečaka u Ksijan. I zato je odmah požurila nazad, stigavši tamo u ranim jutarnjim časovima.

Potom je provela sate i sate tražeći stan koji je par iznajmljivao, samo da bi od njihovog stanodavca saznala da su otišli dva dana ranije u neki drugi grad. I zato je požurila u taj grad i kad je tamo stigla, ponovo po noći, provela je sate i sate idući od jednog hotela do drugog, pokušavajući da ih nađe. Kad je konačno našla pravi hotel, par se već bio odjavio odatle.

Čak ni tad nije odustala. Iako je sad ponovo bilo usred noći, otputovala je u drugi grad da pronađe muževljeve roditelje, ali par nije bio tamo. Želela je da ode pravo u ženino rodno mesto, ali u tom trenutku već je prošlo dva dana a ona nije spavala niti je jela nešto ozbiljno.

Nakon što se odmorila, pošla je i pronašla ženu i dete. Ali na njeno veliko razočaranje, dečak nije bio njen sin.

„Bila sam sigurna da je to dete Đia Đia. Bila sam veoma razočarana. To je ostavilo velikog traga na meni., Posle toga, uporno bih svuda čula glas svoga sina. Moja majka se brinula da ću doživeti nervni slom", kaže Đingzi.

Njen sin je bio prva stvar na koju je pomislila svako jutro kad bi se probudila, a noću je sanjala da je on doziva: „Mama, mama!" - baš kao što bi ranije to činio kad god bi ga ona ostavila makar nakratko.

Negde u to vreme Đingzi je postala svesna da ima mnogo roditelja čija su deca nestala, ne samo u Ksijanu već i šire, i počela je da sarađuje s njima. Oformili su mrežu koja pokriva većinu provincija u Kini. Slali su velike kese letaka jedni drugima i lepili ih u provincijama za koje su oni bili zaduženi.

Mreža je takođe uspevala da dođe do mnogo više tragova, iako nažalost nijedan nije uspeo da je dovede bliže Đia Đii. Sveukupno, Đingzi je tokom svoje potrage posetila 10 kineskih provincija.

Kad njenog sina nije bilo već 19 godina, Đingzi je započela dobrovoljni rad sa svojim sajtom, Bebo, vrati se kući, koji pomaže da se porodice povežu sa njihovom nestalom decom.

„Više se nisam osećala usamljeno. Bilo je mnogo dobrovoljaca koji su nam pomagali da pronađemo našu decu - bila sam veoma dirnuta time", kaže Đingzi. Bila je to još jedna prednost: „Pomislila sam, čak i ako moje dete ne bude pronađeno, mogu da pomognem da druga deca nađu put do svoje kuće."

Preko njenog rada sa Bebo, vrati se kući i drugim organizacijama u poslednje dve decenije, Đingzi je pomogla da 29 dece nađe put nazad do svojih roditelja. Ona kaže da je teško opisati osećanja koja bi je ophrvala kad je prisustvovala tim susretima.

„Pitala bih se: 'Zašto ovo ne može da bude moj sin?' Ali kad bih videla druge roditelje kako grle svoju decu, bila bih srećna zbog njih", kaže Đingzi.

Bilo je trenutaka, međutim, kad je skoro izgubila nadu, a onda je 10. maja ove godine - na Dan majki - dobila poziv iz Uprave za javnu bezbednost Ksijana sa neverovatnom vešću: „Mao Jin je pronađen."

„Nisam se usudila da poverujem da je to istina", kaže Đingzi.

U aprilu joj je neko dojavio za čoveka koji je pre mnogo godina odveden iz Ksijana. Ta osoba joj je dala sliku tog dečaka kao odrasle osobe. Đingzi je predala sliku policiji, a oni su upotrebili tehnologiju za prepoznavanje lica da bi ga identifikovali kao čoveka koji živi u Čengdu Sitiju, u susednoj provinciji Sečuan, na oko 700 kilometara odatle.

Policija ga je tada ubedila da uradi DNK test. Desetog maja su se rezultati vratili kao poklapanje.

Naredne nedelje, policija je uzela uzorke krvi da uradi novi DNK test i rezultati su pokazali van svake sumnje da su oni majka i sin.

Posle 32 godine i više od 300 lažnih tragova, potraga je konačno bila okončana.

Na dan ponovnog susreta, Kineska centralna televizija (CCTV) emitovala je uživo prenos koji je prikazao Điu Điu kako ulazi u ceremonijalnu salu Uprave za javnu bezbednost Ksijana i viče: „Majko!" dok joj trči u zagrljaj. Majka, sin i otac su zajedno plakali.

Đingzi je kasnije saznala da je Đia Đia prodat paru bez dece u provinciji Sečuan za 6.000 jena (840 dolara u današnjem novcu), godinu dana nakon što je otet. Roditelji koji su ga usvojili promenili su mu ime u Gu Ningning i odgojili ga kao vlastitog sina jedinca.

Izvor: stil / BBC