Životne priče

Jedni su je kleli, drugi sekli vene za njom, a ona je ludela za Nikolom Teslom: Životna priča legendarne Sare Bernar!

Njenu strast za glumom nije moglo ništa da zaustavi, čak ni amputacija noge. Do smrti je u pozorištu igrala fatalne glavne junakinje ne ustajući sa stolice tokom cele predstave.

17.10.2020. - 12:00h
foto: Photo by Napoleon Sarony/Getty Images Hulton Archive

Oko nje su uvek kružili skandali. Ispred nje su se uvek čule ovacije i aplauzi. Ona je postala legenda pozorišta sa kojom su se generacije glumaca decenijama upoređivale.

Ona je bila sasvim jedinstvena. Ponosna žena sa puno strasti i nula sramote.

Neki se nisu čudili njenoj besramnosti i beskrupuloznosti. Govorili su da je besramna poreklom, jer je bila jedna od vanbračnih čerki krojačice i kurtizane Žili Bernar.

U početku je nosila epitet „male ružne glupače“, što nije obećavalo sjajnu karijeru, ali kolo sreće se okrenulo u njenu korist.

Sara je rođena 22. oktobra 1844. godine. Žili je davala sve od sebe da Sara ne krene njenim stopama, pa ju je od pete godine poslala u katoličku školu. Sa 13 godina Sara se vratila u Pariz i dobila posao učiteljice u nekoliko bogatih kuća koje su to sebi mogle da priušte. Nakon što je nekoliko godina radila, Sara se upisala u visoku muzičku školu. Tamo je uživala učeći pevanje, sviranje i glumu.

Iako je volela muziku, u devetnaestom veku umetnici su bili socijalno potpuno nezaštićeni i zapravo su kurtizane pripadale višoj klasi u odnosu na njih. One su imale šansu da uđu u istoriju jer su dobijale glavne uloge, pa je Sari postalo jasno kako da postane popularna i poznata.

Sara je imala i puno sreće - njena majka je imala mnogo uticajnih poznanika. Među njenim klijentima bili su čuveni pisac Aleksandar Dima Otac i vojvoda de Morni. Upravo su oni pomogli Sari da započne karijeru obezbedivši joj mesto u u pozorištu Comedie Francaise, legendarnom pozorištu, poznatom i pod imenom Kuća Molijer.

Osamnaestogodišnja devojčica je odmah debitovala u glavnoj ulozi u jednoj od Rasinovih klasičnih predstava i u potpunosti opravdala poverenje svojih zaštitnika. Sara se veoma dopala publici. Lepa, visoka, besprekorne dikcije, opčinjavajućeg glasa. Za njen glas savremenici su tvrdili da zanosi, uzbuđuje i zaluđuje.

Nakon pohvala slavnog pisca Viktora Igoa ubrzo je postala "besmrtna i božanska", genije francuske pozornice.

Glumila je u različitim pariskim pozorištima, kao i u svom sopstvenom koje je kasnije otvorila. Slavljena je kao najveća dramska umetnica svog vremena.

Na filmu se prvi put pojavila u "Hamletovom dvoboju", glumeći mušku ulogu - samog Hamleta, a kasnije je usledilo još puno filmskih ostvarenja, jer je sama njena pojava osiguravala komercijalni uspeh, pa su se režiseri otimali za nju. Jedan od prvih uspešnih dugometražnih filmova "Kraljica Elizabeta" iz 1912. godine iznela je upravo Sara u glavnoj ulozi.

Nakon što je započela njena pozorišna karijera 1862. godine, Sara napušta Francusku i odlazi u Belgiju gde je postala ljubavnica princa Henrija, kojem je rodila vanbračno dete - sina Morisa (1864). Nakon rođenja sina princ je želeo da je oženi, ali je njegova porodica to zabranila i naterala Saru da zauvek nestane iz njihovih života.

Uspešno se bavila u slikanjem i vajanjem. Učila je slikanje kod poznatih majstora, a izlagala je na brojnim izložbama. Sačuvano je oko 25 njenih skulptura.

Sara Bernar je prezirala novinare, ali je jako volela životinje. U njenom vlasništvu su bili psi, mačke, ptice, kornjače, pa čak i lav, kao i šest kameleona. Molila je svog ličnog lekara da joj prišije pravi tigrov rep i razočarala se kada joj je on objasnio da je to nemoguće.

Nakon izbijanja francusko-pruskog rata prestala je da nastupa i pozorište je pretvorila u bolnicu, gde je radila kao medicinska sestra i brinula se o ranjenim vojnicima.

Godine 1899. preuzela je pozorište Théâtre des Nations i preimenovala ga u "Pozorište Sara Bernar". Svečano ga je otvorila jednim od svojih najboljih nastupa ikada, glavnom ulogom u predstavi „La Toska“ autora Viktorijena Sardoa.

Dana 20. maja održana je premijera njene najkontroverznije uloge, Šekspirovog „Hamleta“ adaptiranog u prozi, koju su joj napisali Ežen Morand i Marsel Švab. Predstava je oduševila kritičare uprkos trajanju od četiri sata. Tada je Sara stekla reputaciju ozbiljne dramske umetnice i postala jedna od najpoznatijih glumica 19. veka. Upravljala je svojim pozorištem sve do smrti, kada ga je preuzeo njen sin Moris. Nakon njegove smrti 1928. godine, pozorište je zadržalo njeno ime sve do nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu kada je promenjeno u Théâtre de la Cité, zbog Sarinog jevrejskog porekla.

foto: Photo by W. & D. Downey/Hulton Archive/Getty Images

Sara kao muza jednog vremena

Sara je opčinila je i čuvenog češkog slikara i najznačajnijeg umetnika pokreta Art Nuvo Alfonsa Muhu, koji ju je ovekovečio 1894. godine na plakatu za Damu sa kamelijama.

Kada je posetila Njujork, čuveni naučnik Tomas Edison ju je primetio i bio je zainteresovan za nju, ali Sara se zainteresovala za Nikolu Teslu. Naviknuta da niko ne odbija njene pozive i priliku da je vidi, bila je iznenađena kada je Tesla rekao da ga glumičino prisustvo uznemirava i odvaja od rada, pa je bolje da se ne viđaju.

Ponosna na zavodničke uspehe

Sa sobom je uvek nosila kofer prepun ljubavnih pisama i ponekad bi ih prosula po krevetu i legla da spava preko njih. Imala je brojne obožavaoce među poznatim ličnostima kao što su Marsel Prust, princ od Velsa, bivši kralj Edvard VII. Među najvećim obožavaocima isticao se Aleksandar Dima Sin, koji ju je rastrzan između ljubavi i mržnje nazvao ozloglašenom lažljivicom. Imala je, takođe, i brojne ljubavnike, ali je 1882. ipak odlučila da se uda za jedanaest godina mlađeg glumca Aristidesa Damalu, koji je umro u 34. godini kao zavisnik od morfijuma. Dansku publiku toliko je oduševila, da su osim stajaćih ovacija koje su joj priredili, u njenu čast jednu poslasticu nazvali kolačem Sare Bernar.

U Danskoj je bila toliko omiljena da je u toj zemlji nastala poslastica koja nosi ime kolač Sare Bernar.

Kraj karijere za nju nije postojao

1905. godine nastupajući u pozorištu u Rio de Ženeiru, Sara je teško povredila desno koleno dok je izvodila završnu scenu predstave La Toska, koja je podrazumevala skok sa parapeta. Ta rana nikada nije u potpunosti izlečena, ali Sara je nastavila da trpi bol i i dalje je glumila. Deset godina kasnije došlo je do gangrene i Sari su amputirali desnu nogu. Ni to je nije zaustavilo - nastavila je karijeru koristeći protezu tokom nastupa, igrala je fatalne glavne junakinje u predstavama ne ustajući sa stolice. Tako je radila sve do svoje smrti u Parizu 2. marta 1923, u 78. godini od teške bubrežne insuficijencije.

Sara Bernar ima svoju zvezdu na čuvenom Bulevaru Slavnih u Holivudu. U beogradskom naselju Sremčica postoji ulica koja nosi njeno ime.

Izvor: Stil