"Dala sam ćerku na usvajanje kad je imala 16 godina - više nisam mogla!"

Iako ju je usvojila kao bebu i zaista smatrala svojom kćerkom, život s njom ovoj majci bio je nemoguć, foto: Depositphotos/Milosz_

"Čujemo vas. Verujemo vam. Tu smo da vam pomognemo, niste sami" - kad su te reči Organizacije protiv dečjeg nasilja nad roditeljima iskočile na Fejsbuk novostima jedne majke, shvatila je da je upravo to ono što joj je trebalo da čuje.

- Nikad nisam osećala da me iko razume ili čuje, već da sam izolovana sa svojim problemima. Vidite, ja sam majka koja je odvela svoju kćerku natrag na usvajanje. Došla sam u socijalnu službu s njom, spakovala joj kofere sa svim njenim stvarima i rekla im "ja više ne mogu" - kaže žena koja se suočila s teškim neuspehom usvajanja.

- Znam, to je nezamislivo. Neoprostivo. Koja bi se majka odrekla svog deteta? Prijatelji i porodica nisu verovali da ću to uraditi, bili su u šoku. Socijalni radnici su mi jasno iskazivali svoj prezir - prenosi njene reči magazin Metro.

Evo njene ispovesti:

Nisam uspela kao usvojitelj, nisam se dovoljno trudila. Da sam barem pohađala još jedan kurs roditeljstva, bila čvršća prema svojoj kćerki, bila doslednija... Socijalni radnik zadužen za naš slučaj rekao mi je da nađem način da "preguram situaciju". To su njegove tačne reči. Koliko god mi se život činio loš, trebalo je da stisnem zube i izdržim.

No, lakše je to reći nego učiniti. Kako bi iko mogao da zna za pakao našeg svakodnevnog porodičnog života? Kako bismo mogli da pronađemo reči koje opisuju neprestani strah i bol u srcu? Sa svojih 16 godina, moja kćerka rugala se mom suprugu, grizla ga i udarala, gotovo ga svakodnevno dovodeći do suza. Naša druga mlađa deca bila su prestravljena u njenoj blizini. Nisu smela da spavaju noću jer im je svima pretila da će ih ubiti u snu.

Pet dugih godina mi je svakodnevno slala poruke, govoreći mi da sam kriva za sve, kako će svima biti bolje bez mene, kako želi da sam mrtva, da je njena biološka majka napravila bolji posao nego ja, da je nikad nisam volela.

I uprkos svemu što je rekla i učinila, nikad nisam prestala da je volim. Volela sam je od trenutka kad je ušla u našu porodicu, od dana kad smo odobreni kao udomitelji, od kad je imala osam meseci i ušla naš dom.

Trpela je teško zanemarivanje, to smo znali. Ono što nismo znali je kako će to uticati na njene odnose do kraja života. Nismo dobili posebnu obuku. Mislili smo da će ljubav biti dovoljna. Hranili smo je i oblačili, stimulisali i voleli. Napredovala je i cvetala. Kad je imala dve i po godine, iskoristili smo priliku da je usvojimo. Usvajanje nikada nije bilo dugoročni plan, ali kako smo mogli da je pustimo? Sve se činilo tako jednostavno i ispravno. Nismo dvaput razmišljali. Naši rođeni sinovi su je voleli. Bila je deo porodice mnogo pre nego što smo dobili taj formalni papir za usvajanje, koji smo ipak proslavili tortom. Ona je bila naš zrak sunca.

Usvojili su je kada je imala dve i po godine - ilustracija, foto: Depositphotos/SergeyNivens

Kad sam tog dana otišla u socijalnu službu, bilo je to nešto najteže i najhrabrije što sam učinila.

Ona je bila naš izvor veselja, haotična i prepuna energije, ali i kreativna, brižna i društvena. No, kada se približila 11. rođendanu, sve se promenilo. Počele su krađe, laži i verbalno zlostavljanje. Uzimala je tuđe stvari bez ikakve griže savesti, no najviše se usmerila na mene. Rekli su mi da iskušava moju ljubav prema njoj, da je to bilo za očekivati. Nisam, međutim, očekivala da će me ona privući i odgurnuti, odbiti moju ljubav i pomoć, da će mi se iz dana u dan nagrizati samopoštovanje i samopouzdanje roditelja.

Nisam očekivala da ću se boriti za pomoć svih profesionalaca da me potom ponize na sastancima kad je odbila da učestvuje, a od mene se očekivalo da je "nateram". Kao da bih mogla da je "nateram" na bilo šta!

"Zašto joj dozvoljavate da se tako ponaša prema vama? Zašto joj dozvoljavaš da tako razgovara s tobom?"

Niko to nije shvatio. Niko nije razumeo. Prestala sam o tome da razgovaram s većinom svojih prijatelja i rodbine. Jednostavno sam se osećala gore, kao da pravim galamu ni oko čega. Hvala Bogu na nekolicini koji su bili uz nas.

Znala sam da nije ona kriva, ali nisam znala kako da joj pomognem. Nije želela da joj se pomogne. Kad je trebalo, predstavljala se kao divno dete. Doživljavana je kao "super", a mi smo "problem". Nismo mogli da pobedimo. Nismo pobedili. Naš dom i porodica, brak i mentalno zdravlje uništavali su nam se pred očima. Bilo je to zlostavljanje: zlostavljanje deteta prema roditelju. Emotivno. Fizički. Mentalno. Verbalno. Ništa nas nije pripremilo za ovo. Pre 10 godina nismo imali kome da se obratimo. Zlostavljanje deteta prema roditeljima nije se ni spominjalo, a kamoli prepoznavalo. Pokušala sam, ali niko nije hteo da me sasluša.

Kad sam tog dana otišla u socijalnu službu, bila je to najteža, najhrabrija stvar koju sam ikad učinila. Nisam odustajala od svoje kćerke. Pokušavala sam sve da nas spasim (uključujući i nju). Nije verovala da ćemo to uraditi. Mislila je da će moj muž popustiti i odvesti je kući. Rekla nam je da je više nikada nećemo videti ako to učinimo. Svejedno smo to učinili. Bili smo toliko očajni. Kad sretnem druge parove koji razmišljaju o usvajanju, nikad ne znam šta bih rekla.

Teško je ne usredsrediti se na negativne strane, jer ljudi sigurno moraju da budu spremni: ali kako mogu nekoga da pripremim na nešto što i ne mora da se dogodi.

No, iako roditeljima poput nas pre 10 godina nije bilo podrške, čini se da se stvari možda menjaju. Kad sam na Fejsbuku dobila poruku od grupe "Podrška za rast roditeljskog obrazovanja", to mi je dalo nadu za druge u sličnim situacijama. Sada moja kćerka i ja razgovaramo i viđamo se, ali naša veza majke i kćeri nikada neće biti ono čemu se ijedna od nas nada. Čeznem za još, ali suzdržavam se da se zaštitim. Moram. Sve čemu mogu da se nadam jeste da će možda jednog dana stvari biti drugačije.

Izvor: 24sata.hr