"Ovo je dečak koji mnogo liči na devojčicu"! Muž je pogledao i vrisnuo: "O, bože"! Onda je neko rekao: "A šta joj je sa usnama?"
Sećam se dana kada sam 2018. godine rešila da ipak uradim test na trudnoću, iako nisam verovala da sam trudna. Suprug i ja bili smo u braku već dve godine, i to nam je bila druga trudnoća. Već sam majka jednog 10-godišnjaka kog sam rodila sa 17 godina i 7-mesečnog dečaka. Pitali smo se kako ćemo izdržati sa trećim, ali se i beskrajno radovali.
Ta treća trudnoća razlikovala se od mojih prethodnih, najviše po averziji prema hrani. Sve mi se gadilo. Umesto da se gojim, ja sam mršavila. Tek sredinom drugog tromesečja počela sam ponovo da jedem. Išli smo na preglede redovno i delovalo je kao da se beba super razvija. Odbijali smo da čujemo pol jer smo želeli da se iznenadimo. Ja sam se nadala još jednom dečaku, muž devojčici, piše Danijela Kirijakidis, mama iz Amerike, na svom blogu koji je privukao mnogo pažnje.
U međuvremenu, ja sam počela da osećam pritisak i bol u predelu karlice, koji je vremenom postajao sve gori. U tom periodu stigla nam je i vest da je otac mog supruga preminuo, pa smo morali da odemo u drugu državu. Sve vreme strahovali smo da će porođaj početi, ali na svu sreću nije.
U povratku kući, taman kad smo prešli granicu iz Kanade i ušli u Ameriku, morala sam do toaleta. Tada sam shvatila da mi je pukao vodenjak. Bila sam pri kraju 28. nedelje. Otišli smo u bolnicu gde se ispostavilo da je moguće zaustaviti porođaj. Dali su mi injekciju tog dana i sutradan ujutro i rekli mi da bi trebalo da trudnoća potraje još malo.
Onda, na svakom pregledu doktor bi rekao da ćemo produžiti još malo. Već sam prošla 36 nedelja, beba se super razvijala i postala sam nestrpljiva.
Porođaj se desio u 40. nedelji. Pored mene su bili moj muž i moja mama, a sve je išlo neverovatno brzo. Kada je beba izašla, probali su da mi je polože na grudi, ali pupčana vrpca je bila prekratka, pa su mi je stavili preko stomaka. Nogama je bila okrenuta prema mužu i mojoj mami, a ja joj nisam videla lice.
Usledila je tišina. Onda je moj muž viknuo "Dečak je". Opet tišina, a onda je lekar rekao: "Uh, biće da je dečak koji mnogo liči na devojčicu". Moj muž je prišao, pogledao i vrisnuo: "Dragi bože, devojčica je". A onda opet tišina, dok neko nije rekao "A šta joj je sa usnama?". Tako je na svet došla naša Ana.
Pre nje, skoro da se nikad nisam susrela sa pojmom rascepljene usne i nepca. Kada sam videla Anu, samo sam beskonačno ponavljala mužu "Dušo, vidi je, vidi je". Sve mi je bilo kao u nekoj magli. Osvestila sam se kad sam čula moju mamu da vrišti na mog muža.
Moj muž je stajao malo dalje od kreveta zagledan u jednu tačku, u šoku. Govorila sam mu da sedne, ali on je samo stajao i gledao ispred sebe. Konačno ga je lekar smestio da sedne. Bio je bled kao krpa. Kasnije mi je rekao da u tom trenutku ništa nije ni čuo ni video.
Moja mama je ponavljala: "Sve je dobro i beba će biti dobro", ali niko nije obraćao pažnju na nju. Muž i ja smo bili previše uplašeni za bebu.
Tek kad je prošla sve preglede i utvrđeno je da je savršeno zdrava, odahnuli smo.
Prošli smo mnogo toga sa njom, probleme sa hranjenjem, trud da dobije na težini, čak i nepristojne komentare, a sada prolazimo kroz niz operacija sa njom.
Ja sam sebi rodila svog heroja i biću uz nju kroz svaki lekarski pregled, operaciju, test. I nastaviću da je ponosno pokazujem celom svetu jer ovo je moja mala neverovatna Ana.
Izvor: Žena
Cover foto: Depositphotos/mvaligursky
