Životne priče

Kontumac u Zemunskom parku odbranio je Evropu od kuge

Crna smrt, kako se nekada nazivala kuga, u naletima je pulsirala Otomanskim carstvom, ali i Evropom. Ipak, malo ko zna da se baš u Zemunu, gde su se direktno sudarala dva velika carstava, Otomansko sa istoka i Austrougarsko sa zapada, nekada nalazio Kontumac. Bio je to prvi bastion odbrane od kuge kroz koji je morao da prođe svako na putu iz istočne imperije u zapadnu.

12.04.2020. - 11:55h
Zemun
Zemunfoto: Depositphotos/kokixx

Kontumac je odigrao ogromnu ulogu u zaštiti zapadne Evrope (Bože, kako li se sve uvek prelomi preko nas) od kuge, kolere i velikih boginja, ali i za postavljanje važnih standarda u epidemiologiji i borbi protiv zaraznih bolesti.

Znate li kuda se šetate nedeljom popodne?

Zemunci veoma često odlaze u Zemunski park – oazu mira i zelenila. Šetaju, pričaju, deca se igraju, a većina nije ni svesna da se tu nalazio Kontumac. Ovaj karantin obuhvatao je prostor na kome se danas nalaze park, Poljoprivredni fakultet, Zemunska gimnazija i okolina.

Formiran je početkom 18. veka, tačnije 1730. godine i radio je sve do 1872. godine.

Trideset godina nakon osnivanja, ovaj karantin je prvi put dorađen. Naime, opasali su ga dubokim jarkom u koji su nasuli vodu. Ovaj potez zasigurno je bio rezultat brojnih bežanja iz karantina (ko još može da izdrži zatvoren 6 nedelja sa grupom ljudi koje ne poznaje).

Međutim, ovaj šanac nije bila dovoljna mera da zaustavi begunce, te 1776. godine Austrougari rov produbljuju na šest metara i proširuju na čitavih osam metara. Naravno, i dalje je bio pun ustajale vode.

Ceo Kontumac bio je opasan visokim i jakim zidom od opeke i kamena, palisadama i stubovima koji su takođe služili prepreka beguncima, a unutar ovih zidina nalazio se čitav niz zgrada koje su imale različitu namenu.

Zapravo, postojala su dva dela:

- spoljni (eksponirani deo) u kojem se nalazilo 6 manjih kuća sa po 4 sobe, zgrada sa 4 sobe za osobe koje su bile na položaju, zatvor za austrijske podanike koje je turska vlast zbog nekog prekršaja izručivala, 2 magacina za robu i njeno čišćenje, odeljenje za kađenje pisama i manjih pošiljki i bolnica.

- unutrašnji koji je služio kao administrativni deo i pružao smeštaj zaposlenima i njihovim porodicama. Tu su se nalazila i pravoslavna crkva Svetog Arhangela Gavrila (u kojoj se i danas služi liturgija), ali i rimokatolička crkva.

Vi s kugom izvol’te ovuda

Sve što je stizalo iz Turske, bilo da je roba, pošta ili putnici, pošto bi se iskrcalo na obalu Dunava odlazilo bi u spoljni deo Kontumca.

Putnici koji su već pri iskrcavanju imali neke od simptoma kuge, boginja ili kolere, bili bi odvođeni u udaljenu kolibu na Dunavu i prepuštani sudbini. Bolesnik bi tu sedeo i čekao - uglavnom smrt. Ukoliko bi bolest preživeo i, nekim čudom, ozdravio, bio bi vraćen u Kontumac. Nakon kontrole, ukoliko nadležni zaključe da je zdrav, pacijent je mogao da nastavi svojim putem.

Oni koji nisu bili te sreće, svoje putovanje bi završili, poliveni krečom, na "Kužnom groblju" na Kalvariji, nedaleko odatle. Inače, stepenice koje danas vode od parka Kalvarije do ulice Tošin bunar i ulice Prilaz, dobrim delom su izgrađene od nadgrobnih spomenika sa ovog groblja.

S druge strane, pridošlice koje nisu imale simptome lekar bi pregledao, ali ih ne bi dodirivao (pod parolom "Bolje sprečiti nego lečiti"). Pacijenti su morali da odgovaraju na pitanja lekara da li imaju neke simptome kuge, kolere ili velikih boginja, a dijagnoza bi odlučivala o njihovoj daljoj sudbini.

Oni koji nisu pokazivali simptome bolesti morali su provesti vreme u karantinu. U zavisnosti od plime i oseke epidemije u Otomanskom carstvu menjala se i dužina obaveznog zadržavanja. Do 1780. svi putnici morali su da provedu 42 dana u Kontumcu u Zemunskom parku. Kasnije, kada je epidemija počela da jenjava, ovo vreme je znatno smanjeno - na od tri do 21 dan.

O karantiniranima brigu je vodila posluga. Ono što je jako zanimljivo jeste zavidni nivo epidemioloških predostrožnosti koji su tada bili na snazi. Osoblje koje je radilo u Kontumcu nije smelo da dodiruje stanovnike karantina, već samo da im doda hranu. Pridošlice su mogle da jedu šta god im je volja, ukoliko su to mogli da plate, a zimi su sami finansirali i ogrev.

Na poslu ili na robiji?

Gostionica se nalazila na mestu gde je danas Zemunska gimnazija. Sastojala se od kuhinje, trpezarije, tri sobe u kojima se živelo, bakalnice, mesare i podruma koji je mogao da primi preko 16.000 litara vina. Imala je čak i pekaru, pa je zemunski karantin izjutra divno mirisao na svež hleb.

Sredinom 18. veka, u Kontumcu je živelo i radilo 56 duša, uključujući i pomoćno osoblje. Tu su bili direktor, dva hirurga, katolički i pravoslavni sveštenik (koji se spominje tek od 1794.), pisar, dva sanitetska i kontumačka radnika, nadzornik pamuka i njegov pomoćnik (fin naziv za ljude koji bi svaka 42 dana povlačili oroz na pištolju napunjenom crnom kugom), dva ključara i još mnogo drugih.

Svi zaposleni i članovi njihovih porodica živeli su u ovom kazamatu, pardon, karantinu. Ukoliko bi poželeli da prošetaju po gradu, za to su morali da traže posebno odobrenje.

Ruski rulet na karantinski način

Pregled robe dospele u Kontumac bio je posebna priča i vrlo često je bio na granici razuma. Na primer, nadzornik pamuka i njegov pomoćnik bi, golim rukama, otvarali vreće u kojima se nalazilo ovaj prethodnik vate i preturali po džakovima. Nakon obavljenog posla odlazili bi u karantin da čekaju "crnu smrt". Ako bi "crna dama" došla i zaplesala sa njima, roba po kojoj su preturali bila bi spaljena. Ukoliko bi ostali bez simptoma, pamuk je mogao da nastavi svoj put.

Roba i pošta koji bi stigli, bili bi evidentirani, upisani u knjige, pa smeštani u magacin. Tu bi posebno obučeni zaposleni sproveli adekvatno čišćenje.

U posebnom prostoru na pod bi se prostrla roba koja bi se provetravala. Pisma su u prvo vreme bila dezinfikovali sirćetom, koji je u to vreme smatran efikasnim sredstvom za dezinfekciju, ali to se nije pokazalo kao dobra metoda. Zbog toga su počeli da ih otvaraju i drže iznad vrele sirćetne pare.

Pečat, pa put pod noge

Putnici koji bi nakon završetka "karantinske robije" ostali živi, zdravi i bez simptoma bubonske kuge, velikih boginja ili kolere, dobili bi propusnicu. Ovo sanitetsko uverenje je, svakako, pored pasoša bio najvažniji dokument. Bez njega bi se svako dalje putovanje zaustavljalo, a čovek bi bio prisilno vraćen u Kontumac.

Čim bi dobili ovo, 42 dana karantina vredno parče papira, mogli su da nastave kuda su se zaputili, znajući da ih, sledeći put, čeka ista procedura pa – ko preživi, pričaće.

Izvor: 011info.com