Životne priče

Pablo Eskobar, kralj kokaina, najbogatiji kriminalac u istoriji, kongresmen... Kada je ubijen, slavilo se i žalilo

Pablo Eskobar bio je kolumbijski kralj droge i narko-terorista. Rođen je 1. decembra 1949. godine u mestu Rionegro, a poginuo 2. decembra 1993. godine u Medeljinu.

01.12.2019. - 12:00h
Pablo Eskobar
Pablo Eskobarfoto: Youtube PrtScr

Poznat je po nadimcima Don Pablo, El Padrino, El Patrón, El Señor, El Mágico, El Pablito, El Zar de la Cocaína i geslu „Srebro (novac) ili olovo?“

Njegov kartel (Medeljin kartel) je snabdevao više od 80 odsto tržišta kokaina u Sjedinjenim Američkim Državama, što je Eskobaru donosilo zaradu od skoro 22 milijarde američkih dolara godišnje. Često su ga zvali „kraljem kokaina“ jer je bio najbogatiji kriminalac u istoriji. Do ranih 1990. posedovao je između 25 i 30 milijardi američkih dolara, što danas predstavlja oko 56 milijardi dolara.

Pablo Eskobar je rođen u mestu Rionegro u Kolumbiji, a odrastao je u Medeljinu. Bio je veoma dobar đak, ali nikada nije završio školu. Umesto toga, počeo je da se bavi sitnim kriminalom. Prodavao je cigarete i listiće za loto, a nakon toga je počeo da krade i prodaje nadgrobne spomenike i automobile. Sedamdesetih godina prošlog veka počeo je da se bavi otmicama i krijumčarenjem kokaina u SAD. Do 1975. godine imao je već ustaljene rute po kojima je prevozio drogu na obalu SAD, najviše u Majami i Njujork, a do 1980. godine mesečno je prevozio 70 do 80 tona kokaina u Ameriku. Zbog toga je bio u čestim sukobima s drugim kartelima, a njihova borba za prevlast na tržištu uglavnom je završavali masakrima.

Na putu ostvarenja svojih ciljeva Eskobar je naručivao ubistva policajaca, sudija, lokalnih i državnih političara. Godine 1982. je postao kongresmen. Za to vreme gradio je kuće, parkove i fudbalska igrališta u siromašnim delovima zapadne Kolumbije, te je stekao veliku popularnost među ljudima koji su mu zbog toga bili vrlo odani. S druge strane, za vreme njegovog uspona Kolumbija je postala prestonica ubistava. Kako bi ga zaustavile, kolumbijske vlasti su u pomoć pozvali svoje američke kolege. Potraga je trajala mesecima. Poginulo je na hiljade policajaca, a Eskobar je ubijen 2. decembra 1993. godine na krovu zgrade u kojoj se krio. Dok su policajci i političari slavili, jedan deo Kolumbijaca je žalio za svojim herojem.

Detinjstvo, mladost, obrazovanje Pablo Eskobar je rođen 1949. godine u mestu Rionegro. Bio je treće od sedmoro dece farmera Abela Eskobara (Abel de Jesús Dari Escobar Echeverri) i učiteljice Hemilde (Hemilda de los Dolores Gaviria Berrío). Kada su gerilci upali u selo i spalili mnoga imanja, roditelji su odlučili da ga pošalju u Medeljin, gde je tada stanovala njegova baka s majčine strane. Još kao tinejdžer počeo je da se bavi sitnim kriminalom. Navodno je krao i prodavao nadgrobne spomenike, premda njegov brat Roberto Eskobar (Roberto Escobar) tvrdi da su to bili spomenici koje su oduzeti zbog neplaćanja naknade za grobna mesta. Pojedini izvori navode da je prodavao lažne diplome Univerziteta u Medeljinu, koji je i sam jedno vreme pohađao, a koji nikada nije završio.

S Oskarom Benelom Agireom (Oscar Benel Aguirre) je prodavao prokrijumčarene cigarete, loto listiće i kradene atomobile. Početkom 70-ih godina je počeo da se bavi prodajom droge. Bio je lopov i zaštitar, a od otmica je zaradio prvih 100 000 američkih dolara. Radio je za narko bosa Alvara Prieta (Alvaro Prieto) kada se zarekao da će do 22. godine da zaradi svoj prvi milion. Do 26. godine je zaradio više od 100 miliona dolara.

Krijumčarenje kokaina

U knjizi „Priča jednog računovođe“ Roberto Eskobar je opisao kako je Pablo od mladog Kolumbica čiji su roditelji pripadali srednjoj radničkoj klasi postao jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Početkom 1975. godine Eskobar je organizovao prevoz kokaina iz Kolumbije u SAD. Avionima je prevozio pakete u Panamu, odakle su dalje išli u SAD. Kasnije je kupio 15 većih aviona i šest helikoptera kako bi se mogle prevoziti veće količine droge. Tokom jedne takve akcije poginuo je Pablov dobar prijatelj, a on je u sećanje na njega rekonstruisao taj avion i postavio ga na svom imanju nedaleko od Hacijende „Napoles“. U maju 1976. godine je sa još nekoliko svojih ljudi uhapšen sa 18 kilograma kokaina koji je trebao da iz Medeljina stigne u Ekvador. Uspeo je da podmiti sudije koji su „zamrzli“ slučaj protiv njega. Nakon nekoliko meseci pravne borbe, Eskobar je naredio ubistvo dvojice policajaca koji su ga uhapsili, pa je otpužnica odbačena. Tada je počela njegova borba s vlastima, ali i podmićivanja i ubistva. Prema rečima Roberta Eskobara njegov brat je počeo da se bavi krijumčarenjem droge u vreme kada to niko drugi nije radio, jer je to bio previše opasan posao. Osim toga, tada u Kolumbiji nije bilo narko kartela poput Medeljinskog, nego samo nekoliko narko bosova. Razvio je posao tako što je kupovao kokainsku smesu u Peruu i prerađivao ih u nekoliko improvizovanih laboratorija u Medeljinu. Već na prvom putovanju u Peru, Eskobar je kupio 14 kilograma smese i to se smatra prvim korakom ka stvaranju njegovog carstva. Ispočetka je isporučivao kokain u starim avionima u kojima se nije moglo prevesti mnogo kokaina u jednoj turi.

Uspon carstva

Uskoro je upotreba droge u Americi doživela svoj vrhunac, pa je Eskobar morao da pronađe način da preveze veću količinu kokaina. Zato je sa svojim partnerom Karlosom Lederom (Carlos Lehder) razvio novu turu, prevozeći kokain prvo na Bahame, koji su samo 350 kilometara udaljeni od jugoistočne obale Floride. Na delu ostrva koji se zove Normans Kej (Norman`s Cay) napravili su jedan kilometar dugu stazu kako bi avioni mogli lakše da poleću i sleću. Osim toga, tu se nalazila luka, hotel, kuće, čamci i manje letelice, te skladište kokaina. U periodu od 1978. do 1982. godine Bahami su bili glavna ruta za prevoz Eskobarovog kokaina. Pošto je profit konstantno rastao kupio je imanje pored Anikue za nekoliko miliona dolara, gde je izgradio Hacijendu Napoles. Osim luksuzne kuće tu se nalazio i zoološki vrt, jezero, bašta, arena za borbu bikova, mnogi drugi sadržaji koje je koristila njegova porodica, kao i porodice ostalih članova kartela. U tom momentu smatra se da je prevozio 70 do 80 tona kokaina svakog meseca iz Kolumbije u SAD. Na vrhuncu moći, polovinom 80-ih godina kartel Medeljin je u Ameriku izvozio više od 11 tona kokaina po jednom letu. Osim toga, Eskobar je imao i dve manje podmornice koje je koristio u iste svrhe.

Apetiti za moći su se povećali pa je 1982. godine Pablo Eskobar postao član kolumbijskog Kongresa ispred malog pokreta pod nazivom „Liberal Alternative“. Zahvaljujući učešću u politici postao je širom sveta poznat kao narko bos. Kartel Medeljin je u to vreme kontrolisao veliki deo droge koja je ulazila u SAD, Meksiko, Portoriko, Dominikansku Republiku, Venecuelu i Španiju. Ubrzo je sirovinu iz Bolivije i Perua zamenila sirovina iz Kolumbije, koja je bila mnogo kvalitetnija nego u drugim zemljama. Počeo je da sarađuje s Robertom Suarezom Gomezom (Roberto Suárez Goméz), bolivijskim kraljem kokaina, koji mu je pomogao da svoje proizvode plasira i u druge američke i evropske zemlje, a pojedini izvori tvrde da je droga stizala i u Aziju.

Opsada Palate pravde

Pošto je Vrhovni sud Kolumbije doneo odluku da se narko bosovi izručuju Sjedinjenim Američkim Državama, Eskobar je zajedno s ostalim članovima kartela organizovao opsadu Palate pravde. Levo orijentisani gerilci poznatiji pod imenom M-19 su „upali“ u prostorije najvišeg sudskog tela u Kolumbiji s namerom da spale sve dokumente o ilegalnim radnjama kartela i njihovih pristalica. Tom prilikom nastao je masakr. Osim dokumenata spaljeni su ili uzeti za taoce svi koji su se u tom momenut našli u zgradi. Sve je pretvoreno u ruševinu, a poginule su mnoge sudije.

Na vrhuncu moći

Kartel je u tom momentu zarađivao više od 70 miliona dolara dnevno, što je oko 26 milijardi dolara godišnje. Dnevno su krijumčarili 15 tona kokaina, koji je na tržištu SAD vredio više od pola miliona dolara. Zarađivali su toliko novca da su sedmično trošili više od hiljadu dolara na gumice kojim su ga povezivali. Čak deset odsto zarade Eskobar je otpisivao jer nije imao gde da je skladišti. Zato su velike količine novca propadale u memljivim napuštenim prostorijama, gde su ih izjedali pacovi. Na pitanje kako je moguće da tako veliki ilegalan posao funkcioniše bez problema, Eskobar je odgovarao „Podmitiš nekoga tamo, podmitiš nekoga onamo, pa platiš prijateljskom bankaru da ti pomogne da vratiš novac“. Godine 1989. list „Forbs“ („Forbes“) ga je uvrstio na listu 227 milionera na svetu, sa prosečnom zaradom od oko 3 milijarde dolara. Kartel je kontrolisao 80 odsto tržišta droge na svetu. Smatra se da je Eskobarov kartel finansirao Fudbalski klub Atletiko Nacional iz Medjelina koji je 1989. godine osvojio Kup Libertadores.

Dok su ga vlade Kolumbije i SAD smatrale protivnikom, građani Medeljina smatrali su ga svojim herojem. Gradio je stanove i kuće za najsiromašnije slojeve društva, fudbalske terene, parkove, igrališta i sve ono što je ljudima u tom momentu nedostajalo. Naporno je radio kako bi zadržao sliku Robina Huda koji „otima od bogatih kako bi dao siromašnima“. Zato su mu oni uzvraćali pomažući mu da se sakrije od policije. Davali su lažne informacije predstavnicima vlasti, kako bi ga zaštitili. S druge strane kolumbijski narko karteli nastavili su borbu za prevlast. Zato je Kolumbija ubrzo dobila neslavan status „prestonice ubistava“. U periodu od 1991. do 1992. godine ubijeno je više od 50 hiljada ljudi. Eskobar je angažovao ubice kojima je plaćao da ubijaju policajce. To je rezultovalo cifrom od oko 600 ubijenih kolumbijskih policajaca.

„Robija“ u „Katedrali“

Nakon ubistva predsedničkog kandidata Luisa Karlosa Galana (Luis Carlos Galán), tadašnji kolumbijski predsednik Cezar Gavirija (César Gaviria) krenuo je u obračun s narko kartelima.

Vlada je ubedila Eskobara da se preda u zamenu za smanjenje kazne. U prilog mu je išla i činjenica da je kolumbijska Skupština usvojila zakon kojim se sprečava ekstradicija u SAD. Pablo se 1991. godine predao, ali pod svojim uslovima. Naime, on je izgradio privatni luksuzni zatvor kome je dao ime „Katedrala“ („La Catedral“) koji se sastojao iz luksuznih prostorija sa đakuzijem i bazenom, fudbalskim terenom, te mnogim drugim luksuznim sadržajima. U tom „zatvoru“ bili su smešteni robijaši koji njemu odgovaraju, a on je nastavio da živi normalnim životom. Potplaćivao je čuvare, izlazio, „družio“ se sa misicama, a policiji je bilo zabranjeno da prilazi njegovoj „kaznionici“. Pošto su uvideli da njegovo hapšenje nije urodilo plodom, vlasti u Kolumbiji su odlučile da ga smeste u „pravi“ zatvor. On je saznao za taj plan pa je 22. jula 1992. godine pobegao. Ostatak života proveo je u bekstvu. Nakon toga u lov na Eskobara krenule su i mnoge druge američke specijalne jedinice, popul SEAL-a i Delta Forsa (Delta Force). Uvidevši da se obruč oko Pabla steže, protivnički karteli, među kojima je i kartel Kali angažovali su grupu Los Pepes (Los Perseguidos por Pablo Escobar). Los Pepesi su pokrenuli krvavu kampanju u kojoj je poginulo više od 300 Eskobarovih saradnika, prijatelja i rodbine, a veći deo imovine i resursa Medeljin kartela su uništeni. Kolumbijske i američke obaveštajne službe počele su blisko da sarađuju s Los Pepesima, najpre u razmeni informacija, a kasnije se saznalo da su mnogi od njih učestvovali u akcijama grupe.

Smrt

Šesnaest meseci nakon što je pobegao iz „Katedrale“ Pablo Eskobar je poginuo u pucnjavi, 2. decembra 1993. godine, dan nakon svog 44. rođendana. Kolumbijske vlasti su saznale njegovu lokaciju dok je mobilnim telefonom razgovarao sa sinom. Razgovor je trajao predugo i ubrzo je pronađen na krovu zgrade u kojoj se krio. Pogođen je u nogu i stomak, a smrtonosni ishod donela je rana kroz uho.

Nikada nije ustanovljeno ko je ispalio metak koji ga je usmrtio, pa mnogi njegovi saradnici tvrde se sam ubio kako ne bi bio uhapšen. Tu sumnju je potvrdio i njegov sin kome je Pablo ranije rekao da će pre da se sam ubije, nego da ode u zatvor. Njegovoj sahrani prisustvovalo je više od 25 000 Kolumbijaca, uglavnom iz siromašnijih četvrti kojima je Eskobar pomogao u teškim vremenima.

Imovina

Nakon što se obogatio Eskobar je sagradio nekoliko vila i sigurnih kuća uključujući i Hacijendu „Napoles“, gde je živeo sa svojom porodicom pre nego što su vlasti počele da ga progone. Imanje se sastojalo iz luksuzne kuće, ogromnog vrta, te zoološkog vrta u kome su stanovale mnoge egzotične životinje poput slonova, žirafa, nilskih konja, te razne vrste ptica. Planirao je da tu sagradi i tvrđavu u grčkom stilu. Osim toga, posedovao je kuću u Majamiju koja se prostirala na nekoliko hiljada kvadratnih metara. Kuća je zaplenjena, a 2014. godine ju je kupio Kristijan de Berduar (Christian de Berdouare), vlasnik lanca restorana brze hrane. Njegovim posedom smatrao se i Isla Grande, skup od 27 kolarnih ostrva pored Kariba. Tu je sagradio veliku vilu sa nekoliko apartmana, bazenom, pistom za sletanje helikoptera i manjih aviona i drugo. Imanje je demolirano, te je sav luksuz prekrila bujna vegetacija.

Privatni život

Pablo Eskobar je rođen 1949. godine u Rionegru. Bio je treće od sedmoro dece farmera i učiteljice. Godine 1976. se venčao sa petnaestogodišnjom Marijom Viktorijom Henao (Maria Victoria Henao), uprkos protivljenju njenih roditelja koji su smatrali da Pablo nije dovoljno dobar za nju. Dobili su dvoje dece, sina Huan Pabla (Juan Pablo Escobar) koji je posle očeve smrti promenio ime u Sebastijan Marokin (Sebastián Marroquín) i ćerku Manuelu (Manuela Escobar). Prema rečima njihovog sina, Marija se u Pabla zaljubila zbog „vragolastog osmeha i načina na koji ju je gledao“. Osim toga bio je dobar ljubavnik, a obožavala je njegovu želju da pomoge ljudima. U mladosti su zajedno odlazili na mesta gde žive siromašni ljudi i maštali o tome kako će jednog dana da im pomognu da se izvuku iz bede. Godine 2007. novinarka i bivša Eskobarova ljubavnica Virhinija Valjeho (Virginia Vallejo) je objavila memoare pod naslovom „Voljeni Pablo, mrski Eskobar“ („Amando a Pablo, odiando a Escobar“) u kome je opisala svoju vezu s kolumbijskim narko bosom. Opisala je njegove odnose sa nekoliko bivših predsednika, karipskim diktatorom, te visokim političkim funkcionerima.

Na osnovu te knjige nastao je film „Voljeni Pablo“ („Loving Pablo“) u kome glavne uloge tumače Penelope Kruz (Penélope Cruz) i Havijer Bardem (Javier Bardem). Eskobarova udovica Marija, sin Huan Pablo i ćerka Manuela su 1995. godine napustili Kolumbiju. Uprkos brojnim poznanstvima i vezama koje je za života Pablo sklopio, Marija i deca nisu mogli da nađu zaštitu ni na jednom kraju sveta. Ipak, smatra se da joj je odanost mužu, koju su cenili pripadnici Kali kartela, ostavila na životu. S druge strane, garantovala je svojim životom da njihov sin Huan Pablo neće pokušavati da osveti oca, niti tražiti svoj deo na tržištu droge. Prvo su pobegli u Mozambik, a potom u Brazil, te su se trajno nastanili u Argentini. Živeli su pod drugim imenima, a Marija je postala uspešan trgovac nekretninama, pre nego što je firma u kojoj je radila otkrila njen pravi identitet. Tada je uhapšena, a u pritvoru je provela 18 meseci pre nego što je razjašnjeno poreklo njene imovine. Istragom nije utvrđena njena povezanost s ilegalnim radnjama, pa je puštena na slobodu. Smatra se da se trenutno predstavlja imenom Nort Karolina (Nort Carolina).

Eskobar u pop kulturi

Pablo Eskobar je svakako jedna od najzanimljivijih ličnosti 20. veka. Uprkos činjenici da je bio krijumčar, narko diler, otmičar i ubica, on i dalje intrigira ljude širom sveta. Njegov moto „Srebro (novac) ili olovo“ nije ostavio mnogo prostora za donošenje ispravne odluke da li mu se pridružiti ili biti ubijen. Zato je postao tema brojnih, knjiga, filmova i TV serija inspirisanih njegovim životom.

Izvor: www.biografija.org