Pradedina truba prošla je Cersku, Kolubarsku bitku, ceo Solunski front i Albaniju, odražava bol i patnju srpskih vojnika
Svaki narod ima svoj glas i pesmu po kojima se prepoznaje, a u Srbiji truba je bila ta koja je oglašavala i radost i tugu. Sve što se rečju i pričom ne može iskazati staje u zvuke ovog čarobnog, zlatnog instrumenta a truba koju je iz Velikog rata doneo Joviša Jevđić u selo Rasna, pamti priče od čak jednog veka.
“Truba koju je moj pradeda doneo kući, prošla je Cersku i Кolubarsku bitku, ceo Solunski front i Albaniju, odražavala je bol i patnju tih srpskih vojnika”, priča Dejan Jevđić, Jovišin potomak koji je dokazao da iver ne pada daleko od klade.
Hrabri solunski ratnik i u najtežim periodima života nije se odvajao od svog omiljenog instrumenta, a njegova ljubav prešla je na unuke i praunuke. Dejan je kapelnik u trubačkom orkestru, a njegovo ime ispisano je zlatnim slovima u Guči, međutim pored muzike svog junačkog pradedu nasledio je i po uniformi.
“Već 16 godina sam profesionalni vojnik. Ovom svojom trubom, uniformom i uspehom nadam se da sam se bar jednim delom odužio hrabrim precima, jer oni su živeli u mnogo lošijim uslovima a truba je održavala porodice u životu. Nisam želeo da se značaj koji ona ima izbriše”, kaže Dejan.
On je svoj orkestar osnovao pre 18 godina, a sa njim su braća Slobodan i Branko pa se u njihovoj kući svakodnevno čuje topdžijsko kolo.
“Čuvari smo narodne tradicije i kulture, jer da bismo stigli do nekog cilja, moramo znati odakle potičemo, ne smemo to nikad zaboraviti”, izjavio je ovaj majstor trube.
U kući Jevđića trubu svira već četiri generacije, duže od sto godina, i nema sumnje da će iz ove kuće čarobni zvuci odjekivati i dalje.
Izvor: Rina
