Vinsent van Gog: „Slikao sam svim srcem i dušom, a um izgubio negde u međuvremenu“
Nikada nije bilo genija koji nije bio i pomalo lud, reče Aristotel. Danas jedan od najcenjenijih umetnika i vlasnik najprepoznatljivijeg slikarskog stila, Vinsent van Gog, u svoje vreme više je nosio epitet lud, nego što je njegova genijalnost bila prepoznata.
U prilog tome išla je i činjenica da Van Gog jeste patio od nekolicine duševnih bolesti, premda njegovo „ludilo“, i pored brojnih teorija i analiza, još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.
Radio je i do 20 sati dnevno, za života stvorio preko 800 slika, od kojih je uspeo da proda samo jednu jedinu. Ona ista dela koja su smatrana bezvrednim dok ih je Van Gog slikao, danas krase zidove najprestižnijih galerija, a njihova se vrednost opisuje milionima dolara.
„Slikao sam svim srcem i dušom, a um izgubio negde u međuvremenu“, rekao je jednom.
Uistinu, Van Gogove slike odišu neobičnim nemirom, čak i kada su na njima najidiličniji pejzaži. Ukoliko posmatranje njegovih zvezdanih neba, žitnih polja, irisa, suncokreta ili vatrenih zalazaka sunca uspeva da u vama probudi neobična i jaka osećanja, možda možete naslutiti i emotivno i duševno stanje ovog umetnika.
Incident sa uhom
Poznato je da je Van Gog u jednom od naleta svog ludila odsekao sopstveno uho i poklonio ga prostitutki iz obližnjeg bordela.
Bio je to događaj koji je shvaćen kao kulminacija njegovog ludila, i još jedna stavka u danas opšteprihvaćenoj biografiji ovog umetnika.
Ono što je manje poznato jeste priča koja je prethodila pomenutom događaju.
Naime, tokom nekoliko nedelja boravka u gradu Arlu, Van Gog je delio dom sa još jednim slikarskim velikanom – Polom Gogenom. Njihov odnos, međutim, nije se mogao nazvati prijateljskim. Česte svađe dovele su do toga da jedne noći Van Gog posegne za nožem i odseče svoje uho, ili je to učinio Gogen tokom njihove rasprave, prema drugoj teoriji.
Takođe postoje različite teorije o tome da li je Van Gog odsekao celo uho, ili jedan deo njega. Pismo francuskog doktora Feliksa Reja, koji je Vinsenta lečio, obustavilo je sve dileme. U njemu je crtež kojim je prikazano koliko je uho bilo ozleđeno.
Pismo doktora koji je lečio Vinsenta Van Goga
Nakon ovog incidenta, Van Gog je smešten u duševnu bolnicu, a holandske novine su sledećeg jutra objavile članak sa sledećim sadržajem:
„Sinoć u 23:30 slikar čije je ime Vinsent Van Gog pojavio se ispred bordela (maison de tolérance br. 1) tražeći devojku Rejčel i predao joj… svoje uho rekavši: „Čuvaj ovo kao blago“, a zatim je nestao. Policija, nakon što je bila izveštena o ovim događajima, koji su mogli biti učinjeni jedino od strane nesrećnog i ludog čoveka, sledećeg jutra je potražila ovog individualca. Pronašli su ga u krevetu, sa jedva vidljivim znacima života.“
Ja sanjam sliku, a zatim naslikam san
Period Van Gogovog boravka u duševnoj bolnici bio je istovremeno i jedan od njegovih najproduktivnijihslikarskih perioda. Završio je preko 100 crteža i naslikao 75 slika, među kojima je i njegova poznata Zvezdana noć.
Van Gog nikada nije slikao tokom svojih napada, ali su njegova bolest i zatvorenost u bolnici umnogome uticali na umetničke teme kojima se bavio na svojim slikama.
Privrženost religioznoj tematici, kao i tematici porodičnog života i života zatvorenika bile su direktna aluzija na ličnu situaciju.
Bio je posvećen svom radu i živeo za umetnost i ljubav, i uprkos tome, sve je više postajao anksiozan, depresivan i usamljen, a svom bratu Teu, koji ga je uvek podržavao emotivno i finansijski, pisao je kako je očajan i besan na sebe jer ne može da radi onako kako bi voleo, i da je sve više ubeđen u to da je njegov život promašaj.
Razdražljivog i melanholičnog po prirodi, Van Goga je njegova predanost radu vodila ka zanemarivanju zdravlja. Kako je novac trošio na materijal za slikanje, slabo se hranio. Gubitak većine zuba uzrokovao je kasnije stomačne probleme. Patio je od nesanice, prekomerno pio, zarazio se gonorejom, zatim i sifilisom, jeo boju, terpentin i parafine.
Takođe, Van Gog je mislio o sopstenoj smrti, jer je odmalena prolazio pored groba na kome je pisalo njegovo ime – groba koji je, zapravo, pripadao bratu koji je preminuo pre Vinsentovog rođenja. Sve ovo dovelo je do sve učestalijih maničnih i epileptičnih napada, i Van Gog je sve više gubio kontrolu nad sobom.
Van Gog kroz pisma
U jednom od pisama bratu, Van Gog je rekao o svom slikanju i svom viđenju sveta:
„Ovo su moje ambicije, koje su zasnovane više na ljubavi, nego na besu, zasnovane više na smirenosti, nego na strasti. Istina je da sam često u svom najmizernijem stanju, ali i dalje u meni postoji mir, čista harmonija i muzika. U najsiromašnijim barakama, najprljavijim sokacima, ja vidim crteže i slike. I nekom neodoljivom silom moj je um privučen ovim stvarima. Veruj mi, ponekad se svim srcem smejem što me ljudi optužuju za svakojake zlobe i apsurdnosti, za koje nijedan deo mene nije kriv. Ja, zaista sam niko drugi do prijatelj prirode, učenja, rada, i povrh svega – ljudi.“
Brojne su savremene dijagnoze njegovog ludila. Psihoza, šizofrenija, bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, samo su neke od njih.
Sigurno je samo jedno: Van Gog je zbog svoje ludosti patio, tugovao, samovao, a uprkos njoj – slikao i voleo.
“Korenje drveća”, 1890. godine, poslednje delo koje je Van Gog naslikao
Slika Korenje drveća, na kojoj je radio poslednjeg dana svog života, sa svojom uskomešanom i nedefinisanom kompozicijom možda je najbolje predstavila silinu emotivnog nemira ovog umetnika.
Nekoliko sati kasnije tog istog dana, 1890. godine, prislonivši pištolj na svoje srce, Van Gog je pokušao da okonča svoj život.
Taj pokušaj je, u prvi mah bio neuspešan, jer je metak zaobišao srce, te je Vinsent naredna dva dana života proveo na samrtnoj postelji. O njemu je i tada brinuo brat Teo. Na rukama jedine osobe koja ga je razumela i istinski volela, naposletku je izdahnuo, sa rečima „Ovako sam želeo da odem“.
Izvor: kultivisise.rs
