Životne priče

Gustav Klimt: Previše stvarno, previše golo

Gustav Klimt, poznati slikar secesije, umro je pre tačno jednog veka. Njegove slike poznate su u celom svetu i postižu visoke cene. Pa ipak, zlatnu boju, često prisutnu na njegovim radovima, neki smatraju kičem.

14.07.2019. - 10:04h
Klimtove slike
Klimtove slikefoto: Depositphotos/Sevosty

Njegova najpoznatija slika „Poljubac“  umnožavana je hiljadama puta – i to ne samo na reprodukcijama, već i na šoljicama za kafu, kravatama, torbama za kupovinu i mnogim drugim predmetima za svakodnevnu upotrebu. Svi obožavaju Gustava Klimta. On se smatra vodećim umetnikom secesije, iako je pre bio čovek koji se obračunava sa umetnošću svoga vremena, kaže Alfred Vajdinger, istoričar umetnosti i kustos bečkog muzeja Belvedere.

Totalna umetnička dela

Klimt je rođen 14. jula 1862. u porodici skromnih mogućnosti, pa je priliku za studiranje na bečkoj Školi za umetnost dobio zahvaljujući stipendiji. Zajedno sa bratom, Ernstom Klimtom koji je pohađao istu školu, kao i kolegom Francom Mačem, marljivo je radio i brzo napredovao. Pored poslova na ukrašavanju plafona i teatara, pročuo se i kao portretista dobrostojećeg jevrejskog građanstva.

Suveniri
Suvenirifoto: Depositphotos/irisphoto11

Kopije Klimtovih slika koje simbolišu medicinski i filozofski fakultet

Nije radio samo na slikama, već je u saradnji s arhitektima osmišljavao čitave kuće i vile kao „totalna umetnička dela“. Godine 1894. dobio je narudžbinu za tri monumentalne slike na plafonu velike aule bečkog univerziteta. Njegov alegorični prikaz triju fakulteta – pravnog, filozofskog i medicinskog – izazvao je skandal.

Za licemerni Beč bilo je to previše golotinje, kaže Vajdinger. „Problem je bio to što je Klimt pokazao Bečlijama kako oni sami izgledaju. Nage žene nije slikao kao boginje, već kao obične žene iz susedstva. Slikao ih je u njihovoj lepoti, ali i u ružnoći.“ I sve to na ogromnim slikama na plafonu konzervativnog Univerziteta. „Bila je to kap koja je prelila čašu. Ali nije se radilo o smišljenoj provokaciji – Klimt je bio vrlo autentičan, jednostavno je želeo da slika ono što ga je zabavljalo.“

Umetnik je tom načinu rada ostao veran uprkos velikim finansijskim gubicima. Radove iz Univerziteta u Beču kasnije je uz pomoć svojih mecena otkupio. Već tada su koštali čitavo bogatstvo. Današnji ljubitelji umetnosti mogu ih videti samo na reprodukcijama – originali su uništeni u dvorcu Imendorf u donjoj Austriji, koji su nacisti zapalili krajem Drugom svetskog rata.

Portret Adele Bloh-Bauer I

Godine 1907. nastalo je jedno od njegovih najpoznatijih dela, portret Adele Bloh-Bauer I. Slika je portret Jevrejke, Adele Bloh-Bauer koja je tada imala 26 godina, ćerke direktora Bečkog udruženja banki Morica Bauera i supruge Ferdinanda Bloha, vlasnika više fabrika šećera po Evropi. U salonu Adele i Ferdinanda sastajali su se umetnici, pisci i socijaldemokratski političari. Među njima je bio i Gustav Klimt, od kojeg je porodica Bloh-Bauer naručila portret Adele i kupila od njega tu i još 6 slika.

Deo slike Adele Bloh-Bauer I, Gutav Klimt 1907.

Adele Bloh-Bauer je umrla 1925. a pošto nije imala dece, u testamentu je izrazila želju da se posle smrti supruga Ferdinanda, njena dva portrteta i još 4 Klimtove slike poklone Austrijskoj državnoj galeriji Belvedere. Aneksijom Austrije u nacionalsocističku Nemačku, marta 1938 austrijskim Jevrejima je oduzeta sva imovina.

Sva pokretna i nepokretna imovina porodice Bloh-Bauer je rasprodata, a Klimotve slike niko nije hteo da kupi - jer nisu bile po ukusu nacista. Na kraju je 1941. godine Austrijska državna galerija Belvedere ipak otkupila par slika među kojim je bio i portret Adele Bloh-Bauer I.

Ferdinand Bloh-Bauer beži iz Austrije 1938. i testamentom svu imovinu ostavlja deci svoga brata. Umire krajem 1945. u Švajcarskoj, a prethodno svom advokatu daje zadatak da povrati imovinu koju su mu oduzeli nacisti. Advokatu do delimično polazi za rukom, ali po tadašnjem zakonu - nema pristupa slikama koje se nalaze u galeriji Belvedere.

Tek zakonom iz 1998. stiče se pravo uvida u poreklo svih slika u Austriji, upravo radi obračunavanja sa periodom nacizma i otimanjem umetničkih dela. Hubertus Černin, austrijski novinar, se angažuje i naslednicima porodice Bloh-Bauer koji delom žive u Americi, javlja o mogućnosti da povrate svoju imovinu. Marija Altman, ćerka Ferdinandovog brata i nasledinica, nailazi na otpor austrijskih vlasti pri pokušaju da dobije slike koje je nasledila i biva primorana da pokrene sudski proces i to u Sjedinjenim državama.

To spektakularno suđenje 2006. je imalo veliki medijski eho i Marija Altman ga dobija, kao i 5 Klimtovih slika - među njima i dva porterta svoje tetke Adele Bloh Bauer. Februara 2006. slike odlaze u Los Anđeles gde je Marija Altman živela do svoje smrti 2011. Repubika Austrija, koja je imala pravo da otkupi te slike - u vrednosti od oko 300 miliona dolara - to ne čini, mada je upravo portret Adele Bloh-Bauer tada po medijima u Austriji čak nazivan ikonom Austrije.

Siku Adele Bloh-Bauer I je juna 2006. otkupio Ronald Lauder, naslednik koncerna Este Lauder, predsednik Svetskog jevrejskog kongresa i kolekcionar umetnosti - navodno za 135 miliona dolara. Od tada se slika nalazi u Novoj galeriji na Menhetnu čiji je suosnivač Lauder i koja prikazuje austrijsku i nemačku umetnost oko 19. veka. Nalazi se preko puta puta Metropoliten muzeja u Njujorku. Ova priča je obrađena u filmu „Žena u zlatu“ iz 2015. režisera Sajmona Kertisa.

„On nije bio akademski slikar. Nije posećivao slikarske akademije, nego škole za umetnost. S klasičnim slikarstvom nije imao ništa. Koristio je veliki broj materijala kojima se bavio još od svog školovanja. To je bio umetnički obrt“, kaže Vajdinger.

Upravo te „materijalne slike“ čine Klimta tako posebnim – i to na način na koji ga niko nije sledio. Dekorativni i „autentični“ karakter njegovog dela Klimta je takođe sprečio da dobije profesuru. „Klimt je bio dekorativni umetnik“, oštro kaže istoričar umetnosti Vajdinger. Ali način na koji je slikao kod ljudi izaziva pobožnost. „To uvek iznova uočavam“.

„Zgodan tip“

Klimtov odnos prema ženama posebno je poglavlje istorije umetnosti, i to ne samo zato što ih je uvek prikazivao bojama i oblicima. Niko zapravo ne zna koliko dece je imao. Doduše, nakon njegove smrti pojavilo se njih 14 koji su, u želji da dobiju deo zlatnog kolača, podneli zahtev za nasledstvom. Četvoro ih je zvanično priznato. Slikar se nikada nije ženio – voleo je svoju strast – slikarstvo, bez rezervi.

Takođe, Klimt je bio autentičan, bez prenemaganja: „Inače bi bilo nemoguće objasniti da je još 1899, dok je imao aferu sa ženom svog brata Helene Klimt, istovremeno započeo odnos i sa Almom Maler-Verfel. Istovremeno su s njim bile trudne Mari Ucicki i Mari Cimerman, a posećivao je i Emili Flege.“ U takvoj poligamiji nije bilo moguće živeti bez ljutnje i stresa, što je vidljivo i iz brojnih ljubavnih pisama koja su iza njega ostala. „Jednostavno je bio zgodan tip, što je vidljivo i na fotografijama“, kaže istoričar umetnosti Alfred Vajdinger.

Gustav Klimt je umro 6. februara 1918. u od posledica moždanog udara.

Izvor: dw.com