Štićenicima centra "Zvezda" pružena je šansa za bolji život, onda kada je izgledalo da su svi digli ruke od njih

Pre nego što je upoznala Tanju iz Zvezde, Divna je na razne načine pomagala majci da bi mogle da prežive. Radila je i teške fizičke poslove na njivi da bi mogle da prežive. Kada je završila gimnaziju pokušala je da upiše fakultet, ali nije upala na budžet i morala je da odustane od studiranja. Tanja je prepoznala kapacitet i Divna je 5 godina nakon završetka srednje škole upisala fakultet i završila ga u roku.

Kada primaju korisnike u kuće mogućnosti, kako zovu stanove u Beogradu i Nišu, Tanjin najveći uslov je da hoće da rade na sebi, da se školuju, da završavaju kurseve, da budu motivisani. U kućama mogućnosti ih uče da kuvaju, da brinu o prostoru u kome žive i da racionalno troše novac u kupovini. U kući imaju i časove engleskog, imaju podršku nekih zubnih ordinacija koje im sredjuju zube, frizere, mrežu ljudi podrške koji žele da pomognu. One koji završe školu, fakultet, pokušavaju da zaposle. Ako imaju mogućnost, pomažu i dokvalifikaciju nekih štićenika. Uveče kada se skupe posle radnog dana kao prava porodica večeraju, gledaju filmove, igraju društvene igre, čitaju knjige pa zajedno komentarišu, analiziraju. Dele sa svima kako im je protekao dan, šta bi još mogli da urade. Tanja i još dve njene koleginice su podrška toj deci, tu su svako veče od 7 uveče, do ujutru u 7. Nisu tu da bi ih kontrolisali, već da bi im pomogli, da se druže, povežu, da pričaju o raznim problemima. Napravili su i sistemske radionice za svaki mesec – pričaju o problemima trafikinga, muško ženskih odnosa, o oboljenjima, o drogama, dolaze im predavači doktori, policajci ili stručnjaci.

Za ove tri godine kroz njihove dve kuće je prošlo oko 30 mladih. Ostaju u kontaktu sa onima koji odu, pomažu ako treba. Dalibor Milošević je najmlađi ukućanin, koji je u Zvezdu došao iz doma u Zvečanskoj. Kaže da je najzadovoljniji time što ga ovde uče životu, za koji ima velike planove.

Komšije ovde u Beogradu ih ne primećuju, nikada se nisu zainteresovali ko su ljudi u stanu ili da su imali dobru volju da saznaju. Čak su ih i optuživali za neke stvari koje nisu oni uradili. U Nišu, gde su takođe u stambenoj zgradi je druga pesma, tamo im komšije šalju kolače, ljudi su mnogo otvoreniji. Za Božić na primer nisu mogli da pojedu kolače, pečenja i šta su im sve doneli.

Kuća mogućnosti u Nišu je kuća koja je prilagodjena za život osmoro štićenika. Trenutno u niškoj Kući mogućnosti borave dva momka. Jedan od njih je i 19-godišnji Luka Parezanović. Njegova priča kao deteta iz sistema počinje 2009. godine, kada mu je umrla mama i kada je otišao u hraniteljsku porodicu u Batočini. Tamo je završio osnovnu školu. Srednju, trogodišnju školu za frizera, završio je u Lapovu. Tada je prešao kod oca, ali na kratko, jer je sa njim imao problema. Kontaktirali su ga iz CSR u Kragujevcu i pitali da li bi želeo da živi u Nišu.

Osim preko CSR ili preporuke, Tanja pomaže I mladima za koje saznaje putem medija. Tako je na primer, posle priče na TV Zaječar o momku koji je živeo po domovima i hraniteljskim porodicama čitav život, a nakon izlaska iz sistema se nije snašao, jer nije imao podršku, rešila da mu pomogne.

Dragan ima 24 godine I veliki je borac od rođenja. Do sedme godine živeo je u kompletnoj porodici sa majkom, ocem i dva mlađa brata. Ali, nikada nije imao mir. Trenuci provedeni u porodici bili su ispunjeni strahom, strepnjom i suzama. Otac je, pod dejstvom alkohola bio agresivan prema deci, a majka nikada nije mogla da im pomogne. Dragan je od malena bio prepušten sam sebi. Osim toga morao je da vodi računa o dva mlađa brata, što je za njega, u tim godinama bilo previše. Sa sedam godina zajedno sa braćom, izmešten je u hraniteljsku porodicu. Ali I tu je četiri godine trpeo pakao fizičkog I psihičkog zlostavljanja. Odatle je otišao u sledeću, pa u sledeću hraniteljsku porodicu. Poslednja adresa bila mu je Zaječar, gde je našao svoj mir i prvi put osetio pravu porodičnu atmosferu. Ali, kada je postao punoletan, za njega više ni tu nije bilo mesta. U početku se snalazio, ali je vremenom nailazio na mnoge prepreke. Ubrzo se našao na ulici gde je proveo dve godine. Iako su mu mnogi ljudi pružili pomoć, u vidu povremenog boravka i hrane, ipak, ovaj period je za njega bio najteži i ispunjen svakodnevnom strepnjom za opstanak. Sticajem okolnosti je bio upisan u specijalnu školu iako nije bilo potrebe za tim, pa ga sada i to prati. U jednom momentu je on radio kao zavarivač i stalno se povredjivao, pa je njima palo na pamet da možda ne vidi dobro, i odveli su ga kod oftalmologa i dobio je naočare. Niko se nikada nije setio da ga pregleda, a on nije ni znao da ne vidi.

Centar Zvezda nema nikakvu finansijsku pomoć države, samo su povezani sa CSR, koji im šalju svoje štićenike kada izadju iz sistema. Zvezda aplicira za projekte, državne I nevladinog sektora, ali su za većinu projekata mali, pa im to predstavlja problem. Kada su od države tražili stan, koji oni imaju za te namene, oni su rekli da ne mogu da im daju te stanove, jer imaju i svoj sličan projekat. Opstanak Zvezde je neizvestan. Finansije nisu redovne, bili su prošle godine na ivici da zatvore, pa su se izvukli kada su otkrili proizvodnju sveća, od čije prodaje pokrivaju sitnije troškove.

Kod dece i mladih koji treba da izađu iz sistema socijalne zaštite izražen je i neadekvatan kontakt sa centrima za socijalni rad, uglavnom zbog neažurnosti centara i pretopterećenosti socijalnih radnika. To je veliki problem jer su upravo zaposleni u tim centrima glavna i često jedina spona između mladih u domovima i društva u koje treba da se integrišu. Sva Tanjina biološka deca dosta vremena provode u centru, mnogo vole ove iz kuće I često dolaze sa mamom tu. Želi da ovi mladi ljudi osete Zvezdu kao svoju kuću I da iz nje izađu spremni za samostalan život.