Životne priče

Preživela je tepih bombardovanje u kojem je poginulo dosta njenih kolega. Kaže da je bespomoćnost teža od pomisli na smrt

Od teze „Kosovo je srce Srbije“, pokrajina je postala „opcija na stolu“. Na Kosovu žive ljudi, koji imaju svoja imena i prezimena, lica, želje, snove, nadanja.

21.03.2019. - 08:30h
foto: Prva TV

Mnogi su za Kosovo dali živote, borili se da ga odbrane, kako bi tim ljudima omogućili opstanak. Oni koji su ostali živi u borbama 1998-99. danas svedoče o tom vremenu.

Najveći broj boraca koji su bili upućeni na Paštrik, bili su momci od 18 – 19 godina, samo što su završili vojnu obuku. Niko im nije govorio gde idu. Samo su po njih došli autobusi, a oni u punoj ratnoj opremi. Shvatili su da idu na Kosovo.

Karaula Gorožup bila je jedna od najtežih. U nju je bio raspoređen i tada 19-godišnji Borislav Đurović, pripadnik 55. graničnog bataljona, sa još 13-ak graničara.

Iako su im stariji vojnici rekli da nemaju čega da se plaše, nije im bilo svejedno kada su videli karaulu – nepristupačan teren, izuzetno loši vremenski uslovi, temperatura oko minus 20, nema uslova za higijenu.

Vojnici ne skidaju čizme, ne menjaju uniformu, nisu se kupali po tri meseca. Jeli su paštetu dnevno, nekad đuveč. Vladao je strah, neizvesnost.

Linija razdvajanja sa albanskom stranom je bio oko 50-60 metara, bile su raspoređenen i mine. Tu nije nikada bilo spavanja. Neprijatelja su videli golim okom.

Svi borci na tom potezu u bici za Paštrik su funkcionisali kao jedan.

Nije bilo dovoljno boraca. Zato su teroristi uspeli da na tri mesta probiju odbranu naše vojske. OVK su konstantno gađali položaje naše vojske, u saradnji sa avijacijom NATO snaga.

Gorožup je pao, ali su graničari i vojnici poslali poruku komandi da su spremni da ponovo zauzmu karaulu. Uprkos odgovoru komande da tu više nema šta da se brani, graničari i vojnici ponovo zauzimaju karaulu Gorožup. Zato što nisu mogli da dozvole da neprijatelj zauzme ni pedalj naše teritorije. Đurović kaže da je ponosan na svoje saborce koji su životima branili granicu.

foto: Prva TV

Đurović je ranjen 6. juna 1999. godine. Ne seća se, kaže, tog trenutka kada je minobacač pogodio rov u kojem su bila dva vojnika. On je pritrčao da im pomogne i tada je ranjen. Detonacija ga je bacila, bio je svestan da je ranjen, ali nije osetio bol. Trebalo je da uđe u prvi sanitet, ali u njemu nije bilo mesta, jer je mnogo vojnika ranjeno. On ostaje da čeka drugi sanitet, i onda mu javljaju da je prvi sanitet pogođen i da su svi poginuli.

Iz Đurovića je izvađeno 14 gelera, ostao je još jedan. Zdravstvena komisija kasnije je procenila da nema dovoljan stepen invaliditeta da može da dobije vojnu invalidsku penziju. Nije ni odlikovan. Kaže da mu nije krivo zbog toga i da bi sutra opet otišao na Kosovo da brani svoju zemlju.

Među dobrovoljcima na Paštriku bila je i jedna žena. Tada 22-godišnja Marina Milošević, otišla je iz kuće iz koje su već otac i brat bili na Kosovu. Majci je jako teško pala njena odluka.

Ona dobija zadatak da ode na među i da pripremi vojnike za odlazak na Kosovo.

Pošto je jedan mladi dobrovoljac odlučio da se vrati kući, Marina odlučuje da uzme njegovu opremu i umesto njega ode u borbu.

Prvo je bila u mestu pored Prizrena, a 18. aprila, posle pada Košara, tražila je da ode na Paštrik. Bila je ravnopravni vojnik sa muškarcima, nisu je ni na jedan način odvajali. Svega se nagledala – konstantnog bombardovanja, napada, leševa.

Preživela je i tepih bombardovanje, u kojem je poginulo dosta njenih kolega. Kaže da je bespomoćnost da bilo šta urade, teža od pomisli da mogu da poginu. Imala je sreće da je bila sakrivena u kući sa teškom armaturom, u delu koji je imao i potporni stub, koji je njoj i još nekoliko momaka, spasao život. A teško im je pala svaka pogibija vojnika. Ipak, bržo su se dizali, jer su znali da nema nazad, jer - iza je Srbija.

Nekoliko meseci kasnije slučajno je srela svoga oca o kojem ništa nije znala. U nekom selu, kada su im se slučajno mimoišla vozila. To su je emocije potpuno savladale, taj zagrljaj će večno pamtiti. Svi su plakali, i njih dvoje i vojnici. Marina kaže da joj je to bio najteži trenutak na celom ratištu.

Sa današnje perspektive tvrdi da naša vojska nije tad ništa izgubila niti se predala. Hrabro se borila, čuvala našu Srbiju. Sve ostalo, sada, kaže Marina, neka neko drugi razmišlja.