Godinama je jeo samo paštetu i hleb, danas hrani gladnu decu!

Milići su bili obična petočlana porodica, otac, majka i troje dece. I živeli su sasvim prosečnim životom građanske porodice, dok "tranzicija" nije zakucala i na njihova vrata. Roditelji ostaju bez posla i kriju od dece nemaštinu. Jovan pamti porodičnu slavu Aranđelovdan 2007. godine po tome što je shvatio da su postali siromašni.

"Tada sam shvatio da prvi put nećemo proslaviti slavu sa našim prijateljima. Ujutru sam sa ocem i mlađim bratom otišao do crkve da presečemo kolač. Kada smo se vratili, čekao nas je pirinač sa malo soli. Svi smo se okupili i svi smo jeli taj pirinač, kao da je najmasnije pečenje. Roditelji su i dalje od nas krili siromaštvo, ali smo polako shvatali ozbiljnost situacije", priča Jovan.

Lajtmotiv njegovog detinjstva bila je trešnja u dvorištu porodične kuće. Jovan kaže da je uvek voleo maj baš zbog te trešnje koja mu je davala sigurnost da brat, sestra, pa ni on neće biti gladni jer će imati da jedu bar trešnje. Pamti i da je u školu često išao gladan, u pocepanim patikama, a da mu je san bio da za vreme odmora ode do obližnje pekare i kupi čaiju, puž sa sirom, koji košta 30 dinara. I danas, kada odlazi na fakultet, svrati do pekare da bi ga kupio jer voli osećaj koji mu daje toplo pecivo koje nosi u rukama.

Uveć će pamtiti reči majke koja je tada rekla: "Videli ste šta znači nemati. Pamtite celog života taj osećaj." I poslušali su je. Kada je otac ponovo dobio posao, a porodica sigurnost, Jovan je odlučio da pomaže svojim vršnjacima.

"Živimo u Srbiji, koja je najlepša država na svetu i nisam je zamrzeo zbog nemaštine. I neka mi kažu da nisam normalan, ali ja smatram da ja mogu da promenim svet”, kategoričan je mladi Nišlija. Neće ga u tome sprečiti nikakvo siromaštvo. Njegov san je da nijedno dete više ne ide pocepano u školu, bez knjiga i svezaka. Oduvek je želeo da bude drugačiji. Čak je počeo od drugog srednje da nosi odela.

Bio je osmi razred kada se situacija promenila. Otac i majka dobijaju posao, situacija se vraća u normalu. Lakše se diše, strahovi su manji, osmesi su iskreniji. Ipak, roditelji, posebno majka, stalno podsećaju decu da nikada ne zaborave kako su živeli. Da se uvek sete kako je to nemati i da nikada ništa ne uzimaju zdravo za gotovo. Stalno im govore da je obrazovanje najvažnije. Da kad ostaneš bez svega, uvek imaš svoje znanje i da ti ono uvek može otvoriti neka vrata. Da budu pošteni, da izrastu u ljude, da poštuju tradiciju, porodicu. Na tome je odrastao i to su mu usadili roditelji. To mu je i danas osnovni pokretač.

2011. godina bila je presudna.

Kao i svima, i Jovanu se dogodio momenat koji može da povede život u pravcu koji nismo planirali ali nam pripada. Raul Valenberg. Ime na koje je Jovan naišao jedne večeri na internetu. Švedski humanista, diplomata, arhitekta i preduzetnik, koji je sa 35 godina spasao sigurne smrti desetine hiljada Jevreja u Mađarskoj. 1945. godine uhapsila ga je ruska Crvena armija sa optužbom da je špijunirao. Završio je u kazamatu. Niko ne zna kako je okončao život.

Dok je to čitao, Jovan je došao na ideju da napravi humanitarni portal "Nađi Raula". Simboličan naslov jer ni do danas nije poznata Raulova sudbina. Inspirisan životom Raula Valenberga, Jovan pokreće portal sa inicijalnom idejom da upoznaje ljude dobre volje sa porodicama koje žive u siromaštvu. Ljudi su polako počeli da se javljaju, slali pomoć koliko je ko mogao i vrlo brzo su Jovan i veliki broj studenata i đaka koji su se uključili u humanitarni rad, pomogli stotinama porodica iz Srbije, Albanije, BiH, Hrvatske.

"Nađi Raula" danas je velika mreža koja pokriva ceo Balkan, pa i šire. Osim siromašnim porodicama, pomaže i đake i studente koji žele da steknu znanje, da se školuju, a nemaju za to uslove. Zbog angažovanja i nesebične predanosti želji da pomogne siromašnima, Jovan Milić je 2015. godine nominovan za nagradu "Raul Valenberg" koju dodeljuje Savet Evrope.

Nastavio je rad i kada je upisao fakultet, uključio je kolege sa fakulteta i danas je taj portal postao velika i ozbiljna mreža koja pokriva ceo Balkan i šire. Paralelno, Jovan niže uspehe u školi. Najbolji je učenik, dobija mnoge nagrade. Nagradu od 1 000 evra koju je prošle godine osvojio na takmičenju iz ekonomije, Jovan odlučuje da da nekome kome taj novac trenutno može da promeni život.

Tako upoznaje porodicu Milivojević iz Niša, koja ima pet školaraca u kući. Žive i više nego skromno u trošnoj kući, ali njihova nasmejana lica govore o tome koliko im Jovanova podrška znači. Porodica Milivojević ni sama ne zna kako preživljava sa nešto više od 20 000 dinara socijalne pomoći. Ali, ne žale se. Ne kriju da je Jovanov dolazak u njihovu kuću prošle godine uklonio očaj i brigu sa lica roditelja. Petoro mališana dobilo je školski pribor i slatkiše, a roditelji nešto hrane i kućne hemije. Dovoljno da bar ne brinu kako će deca krenuti u školu. Dobro se Jovan seća kako su i njegovi roditelji opremali tri đaka za školu, zna koliko je teško, koliko su skupe knjige, sveske, školski pribor i zato se ni jedne sekunde nije dvoumio da novac od svoje nagrade pokloni ovoj deci.

A ona znaju kako to da vrate. Jovan kaže da, dok je živ, neće zaboraviti prvi susret sa malom Milunkom, nasmejanom devojčicom od tada devet godina, koja mu je prišla i zagledala se u značku na njegovom reveru. "Lepa je", rekla je majci i pitala je da li može da je dobije. Majka ju je utišavala, ali ju je Jovan čuo i poklonio joj značku. Milunka se zahvalila i rekla da nikada ranije u životu nije dobila poklon od nekoga.

Paralelno sa humanitarnim radom, Jovan niže uspehe u školi i i dalje osvaja nagrade. Ali, to nije dovoljno, pa se tako angažovao i oko toga da nešto i sam proizvodi. Jovan i petorica njegovih drugara iz škole odlučili su da osnuju učeničku kompaniju. Trebalo je da osmisle i čime će se baviti. I tako su gledali, istraživali i na predlog svog profesora Ivana Nogića, odlučili su da – prave bumerang. U Srbiji. Predlog profesora nije im bio čudan. Bumerang – divna stvarčica za ispoljavanje kreativnosti, a nimalo laka za proizvodnju. U početku, pravili su bumerange na školskoj CNC mašini, ali onda su odlučili da to postane ručni rad. Nabavljali su materijale, specijalne šper ploče, farbali ih prirodnim bojama.

Pravili su bumerange različitih oblika. Prvi je bio u obliku kengura, obarali su mu ivice da bi bolje leteo. Ali, kada su otišli da ga probaju, bumerang im se – nije vratio. Nisu odustali, učili su se na greškama, usavršavali se, I danas, šest godina kasnije, mogu da se pohvale da ih je ovaj proizvod proslavio. Svi su čuli za njihov bumerang, kupuju ga preko sajta, naručuju oblike, a iz cele ideje nastao je I BOOM FEST, studentsko takmičenje u bacanju bumeranga, koje je ove godine uspešno održano čak šesti put. Od prošle godine, u tome ih podržava i, logično, ambasada Australije.

Jovanov proizvod Bumerang i njegov bum u Srbiji doveli su Jovana u još jednu neobičnu situaciju. Sa 17 godina, na predlog organizacije Youth Achievement, Jovan dobija poziv da, kao najmladji učesnik ikada, govori na Kopaonik biznis forumu, ili kako ga još zovu srpskom Davosu. Jovan je prihvatio poziv, ali nije imao blage veze šta je to Davos. Poziv da učestvuje na panelu Biznis foruma "Promenimo Srbiju u Evropi koja se menja" prihvatio je odmah. Znao je o čemu će da priča, ali nije znao pred kim. A tamo – američki ambasador, ministar finansija, preduzetnici iz Srbije i sveta, ekonomski stručnjaci I sa njima mladi Jovan, koji još nije ni punoletan. To je njegov prvi odlazak na Kopaonik i nije zamišljao da će na planinu prvi put otići – u odelu.

Da bi mu približili gde ustvari ide, rekli su mu da je to srpski Davos. Međutim, Jovan nije znao šta je Davos. Istog momenta je otišao na internet. Kada je video šta je ustvari Davos, pretrnuo je od straha. Vezbao je govor pred ogledalom u hotelskoj sobi, ubijao tremu i pitao se šta on ovde traži. Onda se setio da je njegov zadatak da govori o mladim ljudima i preduzetnicima koji nemaju podršku i kako im se može pomoći. Dobio je veliki aplauz, primio čestitke od ljudi na koje se ugleda. Jedini učenik među tim uspešnim ljudima, koji su ga prozvali "onaj mladić u odelu”. Bio je ponosan.

Jovan je napisao i više od 10 knjiga, a pošto je teško nalazio izdavače, otvorio je vebsajt na kome svoje knjige objavljuje potpuno besplatno. Ima 21 godinu i 39 raznih nagrada. Sa nepunih 18 godina dobio je nagradu "11. januar", najviše odlikovanje grada Niša, na koju je izuteno ponosan. Dobitnik je i Svetosavske nagrade za 2015. godinu. Jedini je student koji ju je dobio, a proglašen je i za viteza Džedaja. Posebno je ponosan na svoj naučni rad "EKONOMIJA U SVETU, SVET U EKONOMIJI SIROMAŠNIH" koji je napisao kao osamnaestogodišnjak u srednjoj školi.

Iako je nekoliko prilika da ode iz Srbije, Jovanu to nikada nije padalo na pamet. Smatra da bi to bilo pogrešno jer ne smemo da zaboravimo žrtve naših predaka za ovu zemlju.

"Ako svi odemo, ko će ostati da se bori da bude bolje. Ne smemo dozvoliti da zbog trenutne loše politike ispašta čitava država”, zaključuje Jovan.

Celu emisiju ŽIVOT PRIČA pogledajte OVDE