"Bolujem od side. Heroin je moja najveća greška."

Sandra Mančić je predsednica Udruženja građana „Sunce“ koje punih 12 godina pruža podršku i savete obolelima od HIV. Poslednje dve godine sa Udruženjem učestvuje u sprovođenju realizacije projekta koji finansira DEU u Srbiji, kao jedna od sedam partnerskih lokalnih samouprava koje vode osobe koje žive sa HIV.

U isto vreme bori se da jugostiočna Srbija, kao mesto sa jedinim Udruženjem za obolele od HIV i AIDS dobije podršku lokalne samouprave i potrebna sredstva za rad.

Sandra iskreno i samokritično govori o tome šta je dovelo do toga da se zarazi. Za “B92“ je pristala da govori uprkos lošem zdravstvenom stanju prethodnih dana.

“Heroin sam prvi put probala sa 12 godina, nakon smrti majke koja je bolovala od leukemije. Ostala sam sama sa ocem. To je bio sam početak devedesetih i heroin je u našu zemlju „ušao“ na velika vrata. Postao je moderan, dostupan, a u školama i medijima nije se puno govorilo o tome. U 17. godini sam postala intravenski zavisnik od heroina i odmah iste godine, 1994. bila pozitivna na hepatitis C, koji sam dobila putem tuđe igle. Nije se mnogo pazilo u društvu da li delimo igle i pribor međusobno. Jednostavno, nismo imali svest o rizicima prenosa infektivnih bolesti, a zatim i od HIV.“, počinje priču Sandra Mančić.

„Bila sam jako vezana za oca. On je bio prosvetni radnik, nastavnik matematike u Osnovnoj školi u Niškoj Banji gde sam se i ja školovala. Bio je od onih omiljenih nastavnika koji ne daju jedinice i koji ne teraju decu da uče matematiku ako primeti da neko nema talenta već savetuje da se opredeli za neku drugu oblast. Imao je dobre pedagoške metode, ali je kao roditelj meni više bio prijatelj sa veoma malo autoriteta. A u tim buntovnim godinama, ja sam prilično zloupotrebljavala ljubav i pažnju svog oca. Bila sam buntovni tinejdžer, željna svega novog, otac suviše popustljiv i blag, a ulice i parkovi puni heroina. Sasvim dovoljno za jedan mlad život željan dokazivanja u starijem društvu. Bila sam naivna u nameri da sve probam, a da onda uredno završim školu, fakultet i udam se... Međutim, to ne ide tako. Umesto toga, heroin je preuzeo kontrolu nad mojim životom. Nakon saznanja da imam hepatitis C, svake godine sam radila test na HIV koji je uvek bio negativan. U to vreme, HIV je za mene i ljude u mom okruženju bio neka bolest iz američkih filmova koja meni ne može da se desi. Međutim, u 23. godini saznala sam i da sam HIV pozitivna."

Ne zna kako se tačno inficirala, niti ko je u njenoj blizini bio HIV pozitivan. Zna samo da je do rizičnog kontakta došlo u periodu između februara i aprila 2000. godine. Njen poslednji HIV negativan test bio je u novembru 1999. godine.

"Kada sam saznala da sam HIV pozitivna nalazila sam se u istražnom zatvoru u Nišu. Nisam umela da se bavim kriminalom i nisam bila iz kriminogene grupacije heroinskih zavisnika, ali nažalost dogodilo se da je u mojoj kući preminuo od predoziranja dečko kojeg sam slabo poznavala. U Srbiji je kažnjivo delo omogućavanje korišćenja droge koje množe da dovede do smrtnog ishoda, a posebno jer se to desilo u mojoj kući. Tog dana taj poznanik je došao sa molbom da mu moj tadašnji momak pomogne da pronađe način da nabavi heroin. Niko nije pretpostavljao kako će se to završiti. U mojoj devojačkoj sobi, nakon što smo svo troje uzeli jednake količine heroina, on je počeo da „stondira“ i tada sam ga pitala „Da li me čuješ D.?“ Odgovora više nije bilo. Te večeri se slabo sećam, pamtim da sam izašla na terasu i vikala „Upomoć, zovite Hitnu“, a moja draga komšika teta Branka, medicinka sestra u to vreme, izašla je i pitala me je: „Sanja, šta je bilo?“ ’Teta Branka, zovite Hitnu pomoć kod mene, izgleda da dečko umire od droge’. Sećam se ekipe Hitne pomoći i neke crvene tečnosti koju su mu ubrizgali, aparata... Dok je on ležao, doktorka je samo rekla „Vreme smrti je...“ i pogledala u sat na zidu moje sobe“, priseća se...

Nastavak Sandrine ispovesti pročitajte OVDE