TRAŽI SE MILORAD KOJI JE SA TRUDNOM ŽENOM BEŽAO SA SVOJE SVADBE PRED "OLUJOM"!

Do sada je potraga bila neuspešna, ali Vesna se nada da će ove godine biti bolje sreće jer je, zahvaljujući prijateljima iz Novog Sada, njen status na Fejsbuku podeljen više od 700 puta.

Pratite nas i na Viberu!​

- Želimo da se posle toliko godina sretnemo u drugačijim okolnostima i prijatnijem ambijentu. Želimo znati da su živi, zdravi i srećni i želimo upoznati njihovog dečaka ili devojčicu, koja ovog avgusta puni 22 godine – kaže Vesna za "Blic".

Prijatelja iz okoline Knina seća samo iz priča svoje majke Radmile, jer je ona u avgustu 1995. imala samo tri godine.

- Bilo je strašno, izbeglička kolona nepregledna, po komšijskim dvorištima traktori, zaprege, kamioni i ljudi koji su za tren oka izgubili sve što su ceo život sticali, negovali, voleli – priča Radmila Blagić.

I danas joj u oku zaiskri suza kada o tome priča.

Noć sa trudnicom i njenom porodicom

Blagići, koji su i sami sa dvoje male dece 1992. izbegli iz Travnika, u to su doba živeli u privremenom smeštaju u naselju Trn kod Laktaša, nedaleko od “Ambalažerke”, u kojoj je bilo zborno mesto i odmorište za hiljade izbeglica na putu ka Srbiji.

- Htela sam da pomognem, bar malo, bar nekom, iako smo i sami jedva preživljavali. Zapazila sam trudnicu, premorenu i lica spečenog od vrućine, jer se danima, na plus 40, zlopatila na vrelom asfaltu. Nije imala više od dvadesetak godina i zvala se, čini mi se, Snježana – priča Radmila.

Pozvala je trudnicu i njenog supruga, stasitog crnokosog Milorada, te njihovu baku, u svoj dom. Skromni i nenametljivi, jedva su pristali da uđu, istuširaju se i prespavaju bar jednu noć u krevetu u čistoj posteljini.

- Nismo mnogo pričali; njima su se oči sklapale od umora, trudnica je jedva ušla u kadu da se okupa. Rekli su nam samo da su pobegli, doslovno, sa svoje svadbe, nisu uspeli ni da raspreme svadbene stolove kad je kolona krenula – priča Radmila.

Pitala ih je zašto se nisu venčali ranije, a oni su rekli da su čekali da vide šta će biti: hoće li biti rata, da li će se mlada poroditi u Kninu, ili negde drugde.

- Milorad je rekao: “Evo šta smo dočekali, sad tek ne znamo kud ćemo i šta ćemo, porodiće se na drumu ili u šumi”. Srce mi se steglo. I sama sam majka i imam dve ćerke – kaže Radmila.

Za prezime nisu pitali

Još je potresniji bio rastanak, sledećeg jutra. Kninjanima su javili da kolona kreće dalje i da pre osam moraju biti na zbornom mestu. Ustali su u zoru, da se pozdrave sa domaćinima. Milorad se dugo zahvaljivao i obećao: “Jednog dana, kad sve ovo završi, doći ću da vas posetim”.

- Spustio je na polasku neku kesu pored vrata. Bila je puna konzervi mesnih narezaka, koje su oni dobili kao pomoć. Dali su nam jedino što su imali i što ih je moglo spasiti od gladi – priča Radmila.

Kada je kolona krenula dalje, seća se Radmila, posle dana nesnosne žege nesrećne ljude je zadesila kiša. Bacali su sa traktora i prikolica spakovanu ćebad, jorgane, vreće sa garderobom. Sve je to, kaže, bilo natopljeno i uništeno, kao da izbeglicama nije bilo dovoljno jada i bede.

Blagići ne veruju da su ih prijatelji iz Knina zaboravili. Verovatno su ih tražili na staroj adresi, ali Blagići su se preselili i sada žive u Laktašima, u svojoj kući u Ulici Mije Aleksića.

I iščekuju posetu prijatelja, koje pre 22 godine za prezime nisu ni pitali.

Izvor: Blic