Mika Antić, boem koji je živeo svoju poeziju i kršio sva pravila
Miroslav Mika Antić (14. 03. 1932, Mokrin – 24. 06. 1986. Novi Sad) otišao je sa ovoga sveta pre tri decenije, a ostao besmrtan. FB stranicu posvećenu njegovom liku i delu danas prati stranicu, koja se svakodnevno ažurira, danas prati 337,226 ljudi. Bavio se svim ovozemaljskim profesijama, bio je čak i bokser, i to prvak Banata, a ostao upamćen kao pesnik koji topi naša srca bilo da govori o ljubavi, prepričava detinjstvo ili veliča život. Ostavio je u amanet čistu istinu: “O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.”
Družio se sa nazanimljivijim ljudima svoga vremena, sa mnogima drugovao u kafani. Neki ga pamte po tome što je dao ime čuvenoj beogradskoj krčmi “Poslednja šansa”, drugi po pesmama iz školskih čitanki, a anegdote o njemu odavno su postale urbana legenda.
“Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima” rekao je Mika Antić o sebi.
Ali nije potrebno izmišljati – sam Mika je o sebi zabležio da je rođen 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde je išao i u osnovnu školu.
“U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama…”, napisao je o sebi autor “Plavog čuperka”.
“Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca”, zapisao je.
“Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam” ili uređivao Zmajev “Neven”, sam je na posletku sročio svoju kroki biografiju.
Mika Antić, večiti dečak domaće poezije, prvu pesmu objavio je 1948. godine kao šesnaestogodišnjak u beogradskom časopisu “Mladost”, a prvu knjigu pesama “Ispričano za proleća” dve godine kasnije.
Od 1954. je bio novinar u novosadskom “Dnevniku” i tu je, i u novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući “Forum” je, uz manje prekide, radio sve do prerane smrti, u 54. godini…
U autobiografskoj knjizi “Šaka soli” Mira Stupica poisala je kako to izgledalo kada se glumačkoj divi udvarao najautentičniji liričar naših prostora.
“Da se unuka hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče”, napisala je u autobiografiji Mira Stupica o susretu sa Mikom Antićem.
Kad joj je preminuo suprug Bojan Stupica, glumica se trudila da što više radi da bi se otrgla depresiji u koju je lagano klizila. Prihvatala je sve poslovne ponude:
“Bila je skoro ponoć kada smo se te 1971. godine, posle napornog snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu “Doručak sa đavolom” Mike Antića, našli za stolom hotela na Petrovaradinskoj tvrđavi. Prvi smo stigli Mika i ja.
Situacija za ćutanje od umora, tek poneka reč.
– Dobra ti je bila ljubavna scena s Batom.
– Misliš – kažem.
– Da. Odlična. A šta osećaš kad se ljubiš s partnerom?
– Pa ne osećam ništa. Radim. Stajala sam satima na jednoj nozi, sva sam se ukočila. Vetar je bio leden. Mislila sam kako će mi se na platnu videti crvenilo nosa.
– Jesi li sama? Imaš li nekoga?
– Ne, nemam.
– A ja sam zaljubljen. Smešim se.
– Blago tebi.
– Zaljubljen sam u tebe.
– Šališ se?
– Ne šalim se. Jesam.
Ćutim, ne znam šta da kažem, volim ga i moram da budem pažljiva. Uzimam ga za ruku.
– Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela.
Prećutkujem alkohol. On pije i netremice me gleda.
– Znaš, ne mogu da radim ako nisam zaljubljen. Meni laknu, pošto je on tako uopštio problem.
– Pa ima toliko lepih žena oko tebe, samo ih pogledaj, i sve te obožavaju.
– Da, ali ja volim tebe.
– Volim i ja tebe, Miko – kažem prijateljskim tonom i sa toplinom.
Mršti se, razumeo je. Prilazi stolu novinar Tika Ilić.
– Kakve ja to ljubavne izjave čujem, ko je u koga ovde zaljubljen.
– Ja sam zaljubljen u Miru Stupicu – viče iznerviran Mika. Srećom, restoran je prazan. Tika ga smiruje.
– Pa dobro, nije to ništa novo, svi smo u Miru Stupicu od rane mladosti bivali zaljubljeni i, kao što vidiš, svi smo preživeli, pa ćeš i ti. A vama pesnicima, ne treba baš mnogo ni verovati.
Mika, razljućen, vadi list papira i piše:
– Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić.
– Deco, umorna sam, idem da spavam, imaću sutra velike podočnjake.
Odlazim ostavljajući papir na stolu. Prošlo je 20 godina od tada. Mike odavno nema. Javlja mi se Petar Slovenski:
– Svratiću da ti dam nešto što ti šalje naš stari drugar Tika Ilić. Gledam, čitam, smešim se. Pazi, sačuvao Tika. E, pa lepo, čuvaću i ja, čuvaću za moju unuku Miju, da se hvali kako je jedan veliki pesnik bio zaljubljen u njenu baku, čitavo jedno veče” – zapisala je Mira Stupica u svojoj knjizi.
– Mika je bio poput Oskara Vajlda. Sav svoj talenat je uložio u pisanje, slikanje i pravljenje filmova, a sav svoj genije u život. Pamtim ga kao eruptivnu i pričljivu ličnost. Kada bi dolazio u dom moje bake Melanije sve je bilo podređeno tom svečanom činu. Servirala su se jela koja je on voleo, pratilo se šta on priča, Antić je dominirao u svakom smislu. Miroslav je živeo svoju poeziju. On je svakako prezirao banalnost i monotoniju malograđanskog svakodnevlja. Opirao se da robuje svim tim ustaljenim poslićima i ritualima koje pokorno izvršavamo kako bismo opstali u ovom stadu zvanom čovečanstvo, rekao je Rotar i objasnio:
– Kršio je pravila kada god je to mogao pa i po cenu vlastite slobode. Jedanputa mi je moja tetka Mirjana pričala kako je u mladosti provela samo jedan dan sa Mikom. On ju je pozvao u Novi Sad da vidi kako on živi i gde radi i čime mu je ispunjen dan. Krenuli su rano zorom u redakciju, pa svratili prvo u jedan, pa potom u drugi bife, najposle stigli u redakciju, pa onda opet posetili jednu, pa drugu kafanu, pozorište, književni klub, obišli kuće dunavskih alasa, kusali prvorazredna jela i sve to vreme se susretali i razgovarali sa mnoštvom ljudi. Vratili su se kući u sitne sate. I tek što je granulo novo jutro Mika je drmusao svoju sestru da ustane ne bi li sve to ponovili, a ona je samo umorno rekla: „Miko, ne mogu, zaista, ja se vraćam u Pančevo.” Izdržala je samo jedan oktanski, pesnički dan, ispričao je Rotar.
Pesme Mike Antiće prevođene su na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački… U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz celog sveta “Novi smerovi “objavljeni su i njegovi stihovi.
“Ako ti jave: umro sam – ne veruj, to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.”, napisao je Mika.
Pa ipak, onoga dana kada je napustio ovaj svet, otvoreno je pismo napisano za Dudu iz komšiluka, u kome Mika Antić nalaže da ga i u poslednjim trenucima poštede suvišnih konvencija:
“Kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira “Piro manda korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor”.
Mika Antić se ženio se tri puta, i iz tih brakova imao je šestoro dece, a prema njegovim rečima, doživeo je mnogo ljubavi pretvorivši ih delimično u poeziju. Prvo se oženio Ljubicom, pa Svetlanom koja mu je rodila četvoro dece. Treći put, srce mu je uzela Smilja koja mu je rodila dva sina. Nasledici su mu podarili šestoro unučadi.
Tako je govorio Mika...
“Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog”
“I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas”
“Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo”
“I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš”
“Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost”
“Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.”
“Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!”
“Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj odluci da tražimo.”
“Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.”
Izvor: Ekspres.net
