Život priča: Sa ulice ga je doveo u svoj dom i pružio utočište

Đorđe je rođen kao treće od četvoro dece u prosečnoj novopazarskoj porodici. Otac Dragan umro je kada je Đorđu bilo devet godina. Ubrzo posle toga majka napušta kuću i decu, najviše jer je njen dever, Đorđev stric, fizički i psihički maltretira. Đorđe joj zamera što nikada nije pozvala da pita da li su joj deca dobro, da li su živa.

Pratite nas i na Viberu!

Dvojica starije braće odlaze u Italiju i tamo započinju novi život, a brigu o Đorđu i tri godine mlađoj Danijeli preuzima baka po ocu. Pritisnut nemaštinom, po završetku osnovne škole Đorđe dolazi u Beograd, u potrazi za poslom. Radio je sve što je mogao, uglavnom na selu, brao voće, prodavao ga, bavio se stokom, i ništa mu nije bilo teško, dok se nije razboleo. Čoveka koji boluje od epilepsije retko ko hoće da zaposli.

Kada je bio osmi razred, desio se incident. Četiri policajca privela su Đorđa pod optužbom da je ukrao meso. Iako je pokušavao da se odbrani govoreći da nema nikakve veze sa krađom, policajac ga je pod prisilom i batinama naterao da prizna. Čak i čovek kome je meso ukradeno tvrdi da Đorđe to sigurno nije uradio, ali policija tvrdi suprotno. Dolaze i u školu i izvode ga sa časa sa lisicama na rukama.

U policijskom automobilu Đorđe opet dobija batine, a da bi iznudio priznanje policajac mu stavlja pištolj u usta. Preti mu da će mu nauditi sestri ako ne dođe u policiju da napiše izjavu i prizna krađu. Strahujući od ponovnih batina, Đorđe ne odlazi u policiju, već se krije u komšiluku. Nakon dva dana, kada se situacija smirila vraća se kući. U školi su mu rekli da ne mora da dolazi dok ne zaleči rane, a bio je toliko prebijen da je mogao da spava samo sedeći za stolom.

I u školi su mu pomagali, sakupljali novac za njega da može da ide sa njima na ekskurziju. Ipak, on je u životu najviše želeo da ima detinjstvo, roditelje, i to je nešto što nikada neće nakodnaditi.

Pokušao je da nadje majku tako što se obratio lokalnim novinama, koji su mu posle nekoliko dana rekli da su uspeli da je nadju. Video je majku posle sedam i po godina, i pitao je samo zašto se nikada nije raspitala za svoju decu. Odgovor nije dobio, ali joj je rekao da joj oprašta.

Sa sestrom odlazi u Beograd, da radi bilo šta. Zaposlio se u autoperionici, radio kao fizički radnik na građevinama. Mislio je da je Beograd nova šansa, ali se dogodilo da nije imao novac da plati kiriju.

I tako je Đorđe završio na ulici, bez krova nad glavom i vrlo često hraneći se iz kontejnera. Danju je lutao u potrazi za bilo kakvim poslom. Noću, kada je lepo vreme spavao je na klupi na Kalemegdanu, a po kiši se sklanjao u tunele i katakombe ispod tvrđave. I pored toga, nikada sebi nije dozvolio da bude neokupan, neuredan i u prljavoj odeći. Kupao se u javnom kupatilu, jedinom koje je postojalo u Beogradu, a veš je prao po toaletima. Kada ništa drugo nije imao da jede, prišao bi nekome ko baca hleb i zamolio ga da ne baci, već da mu da. Onda bi taj stari hleb natopio vodom i to jeo. Dešavalo se i po tri dana da ništa nije jeo, ali se snalazio kako je umeo. Nikada nije izgubio veru da će sve biti bolje.

I kako slučajnosti ne postoje, jednoga dana Dejan Radić iz Aranđelovca krenuo je na sastanak sa devojkom koja se nikada nije pojavila, a Đorđe Janković tražio je ručak u kontejneru. Putevi su im se ukrstili u centru Smedereva. Dejan je Đorđu pružio ruku spasa i svoj skromni krov nad glavom. Za Đorđa je to, kako kaže, bilo carstvo.

Dejan kaže da mu je Đorđe ispričao svoju priču, da ga je to duboko dirnulo i da mu je tog momenta ponudio 500 dinara, sve što je imao u džepu. Otišao je kući, razgovarao sa ocem, majkom i sestrom, i zajedno su se dogovorili da pozovu Đorđa kod sebe – gde ima za četvoro, biće i za petoro.

I tako Đorđe dolazi u Aranđelovac, da živi sa porodicom Radić. U njihovoj skromnoj kući, sa malo novca, ali sa željom da nekome pomognu. Đorđa su u toj kući svi zavoleli, a on je bio i više nego zahvalan, ne verujući da ga je Bog pogledao. Zavoleo je Radiće kao svoju porodicu, a oni su mu prvi put u životu ponudili adresu.

Danijela Radić, Dejanova sestra, rekla je za Život priča da je Đorđev dolazak u njihovu kuću doneo samo sreću i radost. Plaši ze za Đorđa kada dobije napad epilepsije, ali već je naučila da mu pomogne.

Dejan i Danijela nemaju posao, otac je u medjuvremenu umro, i žive svi od penzije koju je gluvonema majka nasledila od oca. I od socijalne pomoći koju Đorđe prima.

Kada se kroz medije pročulo za njihovu priču, javili su se dobri ljudi da pomognu koliko ko može. Neko da garderobu, neko po koji dinar, neko hranu i kozmetiku.

Jedan dobrotvor iz Kanade poslao je Đorđu novac da kupi nekoliko koza. U maloj, trošnoj daščari u dnu dvorišta Đorđe čuva nekoliko koza, što mu, kako kaže predstavlja veliko zadovoljstvo. Tokom hladne zime brinuo je Đorđe da mu se koze ne smrznu, pa se trudio da ih ušuška. Na proleće stigli su i prvi jarići i Đorđe se nada da će se njegovo malo stado uvećati. Međutim, i za to je potrebno novca, ali i veći prostor. Voleo bi Đorđe da gaji i krave, da se bavi stočarstvom, mada strahuje da li bi zbog svoje bolesti to mogao. Jednom je otišao u šumu po drva, tamo je dobio napad i kada je došao k sebi, više nije umeo da se vrati kući. Na sreću, pronašli su ga i vratili u dom Radićevih.

Đorđe kaže da Dejana volikao brata, a njegovu majku i sestru voli kao da su mu pravi rod. A da Dejan oseća isto, spreman je da pokaže i tako što će deo svog skromnog imanja prepisati na Đorđa. Da ima nešto svoje, da zna da je njegovo i da nikad ne zaboravi da dobrota postoji, da nikada više ne klone duhom i da uvek posle kiše sunce sija.

Celu emisiju "Život priča: Dobrota" možete da pogledate OVDE