Hronični umor uskoro bi mogao i zvanično da postane bolest

Sindrom hroničnog umora, poznatog i kao bolest modernog doba, mogao bi uskoro da dobije novo ime i kriterijume za dijagnostiku oboljenja. To znači da će svi oni kod kojih se dijagnostikuje da pate od ovog sindroma moći da se leče specifičnom terapijom i da imaju opravdanje zbog odsustva sa posla.

Stručnjaci u nezavisnoj grupi koju je oformila vlada SAD složili su se na zajedhičkom panelu, i zvanično su prihvatili sindrom hroničnog umora kao legitimnu bolest koju karakteriše pet osnovnih simptoma, i kojom bi, ubuduće, lekari trebalo ozbiljno da se bave.

Javlja se kao snažan osećaj umora koji obično prati tipične simptome obične prehlade ili gripa: crvenilo grla, bolovi u mišićima i blago povišena temperatura. Osoba ima utisak da se nikada neće potpuno oporaviti. Kako vreme prolazi, simptomi ne samo da se ne ublažavaju, nego se čini da se pogoršavaju jer se pojavljuju nova mesta bolova, zatim stomačni i crevni poremećaji, gubitak težine i, u poodmakloj fazi, dugotrajan zatvor. Svi ovi gastrointestinalni simptomi obično se javljaju usled poremećaja u apsorpciji hranljivih namirnica. Prisutna je i tendencija ka alergijama, budući da je većina osoba koja pati od sindroma hroničnog umora ranije već obolevala od alergijske kijavice, čestih upala krajnika ili grla. Svi pomenuti problemi se na kraju obično rešavaju uzimanjem antibiotika širokog spektra.

Bolest se u praksi ipak, leči, bez obzira na to što dijagnostički kriterijumi do sada nisu postojali, i što se pravi uzrok ovog oboljenja još ne zna. Istraživači su do sada povezali hronični umor sa zapaljenjem nervnih ćelija u mozgu, dok neki veruju da se hronični umor javlja zbog određenog poremećaja u imunom odgovoru pacijenta.

Odbor Medicinskog instituta (IOM), predlaže da se sindrom hroničnog umora preimenuje u "bolest sistemske netolerancije na stres", da bi se bolje objasnile i shvatile posledice stanja na ljudski organizam.

Preokret u odnosu na ovaj sindrom, koji do sada mnogi lekari nisu shvatali ozbiljno, mogao bi i da stavi i zvaničnu potvrdu na tegobe onih koji se dugo bore sa ovim stanjem. Oni već dokazuju medicinskoj struci da sa njihovim zdravljem zaista nešto nije u redu.

Prvi podaci o postojanju sindroma hroničnog umora datiraju od pre pola veka. U početku je bolest nazivana mijalgičnim encefalomijelitisom ("upala mozga ili nerava koja izaziva bolove u mišićima"), ali se tada nije povezivala sa hroničnim umorom i nije se identifikovala kao posebna bolest sve do polovine sedamdesetih godina dvadesetog veka.

"Verujem da smo konačno pokrenuli proces da pacijentima koji boluju od sindroma hroničnog umora omogućimo konačnu i legitimnu dijagnozu, na osnovu koje bi mogli da dobiju i bolju i efikasniju terapiju", rekla je Suzan Vernon, naučni direktor iz Udruženja koje se bavi rešenjem problema ovih pacijenata. - Najteže forme bolesti mogu ozbiljno da ugroze život obolelog, i zbog toga ne bi smo smeli da takve pacijente ne tretiramo ozbiljno.

Sindrom hroničnog umora veoma je teško dijagnostikovati. Ne postoji nikakav krvni test za utvrđivanje bolesti. Sa druge strane, mnoga druga oboljenja uzrokuju slične simptome. Dijagnoza se zato, upravo, uspostavlja uglavnom putem eliminacije drugih bolesti.

Do sada, lekari su se oslanjali na definiciju slučaja sindroma hroničnog umora iz 1994. godine, namenjenog da pomogne istraživačima u ispitivanju stanja koje u to vreme nije bilo dokazano kao bolest.

Novi izveštaj Medicinskog instituta kojim se konkretizuju dijagnostički kriterijumi omogućava da se ovom bolešću ubuduće medicinska struka ozbiljno pozabavi. Prema novim preporukama, osobe koje pate od sindroma hroničnog umora moraju da imaju tri osnovne tegobe:

1. Teškoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti koje traju najmanje šest meseci, praćene teškim umorom.

2. Pogoršanje simptoma posle bilo koje vrste vežbanja, uključujući psihičku i mentalnu terapiju, ili pogoršanje posle emotivnog stresa.

3. Spavanje koje ne odagnava osećaj umora.

Da bi dijagnostikovali sindrom hroničnog umora, lekari takođe moraju da potvrde i dva dodatna simptoma: teškoće pri komunikaciji i pamćenju, i smanjenje tegoba u ležećem položaju.

Potrebno je da ovi simptomi traju najmanje šest meseci, i da barem polovinu tog vremena budu srednje ili veoma izraženi, zaključeno je na panelu Medicinskog instituta.
Doktorka Elen Rajt Klejton, predsednik ove ustanove i pedijatar u Vanderbilt univerzitetu u Nešvilu, kaže da se nada da će novi kriterijumi omogućiti pacijentima koji boluju od ovog sindroma da lakše dođu do dijagnoze:

"Čak i lekar opšte prakse, ne samo specijalista, moći će na osnovu ovih kriterijuma da uspostavi dijagnozu sindroma hroničnog umora. To je veliki korak napred za ove pacijente, jer je neophodno da se dokaže da bolest nije proizvod njihove mašte, već ozbiljno i realno oboljenje".

Od 836.000 do čak 2,5 miliona Amerikanaca pati od sindroma hroničnog umora, a smatra se da se kod čak 90 odsto onih sa ovim poremećajem, bolest ne dijagnostikuje. Sindrom najčešće pogađa osobe između 40. i 50. godine života, a četiri puta više žena se žali na ovo stanje.

Izvor: Novosti.rs