Sa 14 godina je krenuo PAKAO! Borila se za život iz sata u sat, pa ponovo morala da uči da hoda!

Bila je zdravo dete, ali sve se promenilo kada je sa 14 godina dobila virus. Prolazile su nedelje i nije joj bilo bolje. Spavala je na časovima u školi, bila je premorena. Imala je bolove u nogama i bila je jako osteljiva.

Prvi put kada je pomislila da nešto nije u redu bio je trenutak kada je shvatila da ne može da se popne uz stepenice. Mislila je da će proći, ali nije. Prvo se krila od roditelja, glumila da uči u svojoj sobi, a zapravo je spavala.

Toliko joj je bilo loše, da je na kraju morala da prestane da ide u školu, a što je vremena više provodila kod kuće to joj je bilo gore. Čak je počela da nosi naočare za sunce, i dane provodila u svojoj sobi. Nije znala šta joj se dešava.

Jedan doktor konačno joj je prepisao dijagnozu - sindrom hroničnog umora (M.E). Imala je virus za virusom, bilo joj je toliko loše da je bila čak i neuhranjena. Otišla je u bolnicu neočekujući da će tamo provesti naredne četiri godine.

"Bila sam u stanju polu-kome. Moje telo je bilo u stanju: "Ja ovo više ne mogu". Prestala sam da jedem, da hodam, da govorim. Beskrajni dani prolazili su pored mene dok sam ja bila u svom slomljenom telu", kaže ona.

Doktori su rekli njenim roditeljima da je to najekstremniji primer M.E. na svetu i da ne mogu ništa da urade. Mnogo puta im je rečeno da Džesika možda neće preživeti noć. Onda se dogodio preokret.

"Polako moj mozak je postajao aktivniji i počela sam da se borim za svoj život. To je bukvalno bila borba sat za sat, znala sam da moram da se borim da preguram dan", seća se Džesika.

Polako je počela da šapuće, da komunicira sa roditeljima, tražila je vodu. Ono što ju je održavalo u životu je to što je uvek maštala o tome da jednog dana napiše knjigu o svom iskustvu.

"Moja baka je bila moja inspiracija. Ona je dolazila u bolnicu i šaputala mi: 'Ta knjiga koju ćeš da napišeš jednog dana ispričaće tvoju priču'", kaže Džesika i dodaje da je razmišljala kako da učini da te godine borbe sa bolešću ne budu zaboravljene.

Kada je konačno izašla iz bolnice, njene muke se nisu završile. Ponovo je morala da nauči da hoda, bila je praktično paralizovana. Kada je prvi put posle toliko godina morala da stane na svoja stopala osećala se čudno. Da bi povratila pokretljivost tela imala je čak i jednu operaciju, a sa 19 godina dijagnostikovana joj je osteoporoza.

Danas, iako je prošlo 13 godina od kada je izašla iz bolnice, i dalje joj se povremeno dešava privremena paraliza. I dalje je prikovana za krevet, ali uspeva da napravi poneki korak. Uspela je čak i sama da prošeta do oltara na sopstvenom venčanju. Supruga Samjuela upoznala je preko Interneta dok je bila bolesna, ali je on njeno stanje prihvatio i danas joj velika pomoć, piše blic.rs.

Na kraju je zaista napisala knjgu o svom stanju.