Ceo svet zna za fresku „Beli anđeo“ zbog jednog detalja!
Dve reči koje neizostavno vezujemo uz manastir Mileševa jesu Beli anđeo - freska koja je Srbiju vinula u doslovce kosmičke visine.
Na tromeđu Srbije, Bosne i Crne Gore, u dolini reke Mileševke uzdiže se, čvrst i veličanstven u svojoj starosti, jedan od najznačajnijih srpskih manastira - Mileševa. Srednjevekovni manastir, zadužbina srpskog kralja Vladislava Nemanjića, tiho i nepomično svedoči burnoj srpskoj istoriji već osam stoleća - podignut je u prvoj polovini 13. veka.
Manastir Mileševa, jedna od najvećih svetinja koja je u kulturnoj, duhovnoj i nacionalnoj istoriji našeg naroda imala neprocenjivu ulogu, u Srba je poznata kao dom čuvene freske Beli anđeo, ali i grobno mesto Svetog Save.
U srpskoj hijerarhiji manastira Mileševa je, zbog izuzetnog duhovnog, ali i umetničkog značaja zauzimala drugo mesto, odmah posle Studenice. U srednjevekovnim izvorima spominje se i kao "veliki manastir", te manastir Svetog Save.
Kralj Stefan Vladislav podigao je između 1234. i 1235. ovu svetinju kao manastir-mauzolej, a godina koja je Mileševu upisala u najvažnije stranice srpske istorije jeste 1237, kada je srpski vladar baš tu iz Trnova preneo telo svog strica Svetog Save.Mošti arhiepiskopa Save ostale su da "počivaju" u manastirskom miru sve do 1595. godine, kada su ih Turci po naredbi Sinan-paše spalili u Beogradu. No, neki tragovi se nikada ne mogu izbrisati - pa se tako u ovom manastiru i dan danas nalazi freska za koju se smatra da najrealnije prikazuje ovog svetitelja.
Dve reči koje neizostavno vezujemo uz manastir Mileševa jesu Beli anđeo - freska koja je Srbiju vinula u doslovce kosmičke visine.
Ovo remek delo srednjevekovne umetnosti pripada redu najlepših i najvažnijih evropskih slikarskih dostignuća, a na svodovima mileševskog manastira osvanula je u 13. veku.
Freska svojom lepotom i savršenom kompozicijom već decenijama impresionira zaljubljenike u slikarstvo i ikonografiju, i to ne bez razloga. Beli anđeo ne samo što donosi potpuni sklad, odiše beskrajnom verom i nadom i prenosi onu najvažniju poruku - poruku ljubavi i mira, već i je naslikan tako da posetioca gleda direktno u oči bez obzira iz kog ugla ga posmatrate.
Beli anđeo je deo kompozicije "Mironosnice na Hristovom grobu", a na fresci je predstavljen arhangel Gavrilo raširenih krila, obučen u beo hiton kako sedi na velikom kamenu i usplahirenim ženama prstom ukazuje na Hristovog grob, zapravo u tom trenutku već mesto njegovog vaskrsnuća.
Beli anđeo je glasnik svevečne istine o Hristovom vaskrsenju, i samim tim u srpskom narodu se ova freska ukorenila kao sinonim za nadu, spasenje i čuda.
Interesantno je da je ova freska bila skrivena od očiju javnosti sve do 20.veka. Naime, u 16. veku je preko nje naslikana druga freska, a Beli anđeo se ukazao gotovo 400 godina kasnije, prilikom restauriranja manastira.
Da je Beli anđeo zaista srpsko blago kojom se nesmanjenom pažnjom divi vasceli svet svedoči i podatak da je izabran kao najvažnije delo evropske umetnosti, ali i simbol svekolikog mira.
Ova freska kao otelotvorenje najvažnijeg hrišćanskog trojstva, ljubavi, vere i nade, upisala se i u modernu istoriju 1963. godine. Naime, prvi satelitski prenos video signala između Starog kontinenta i Amerike sadržao je među kadrovima i mileševsku fresku, kao poseban pozdrav nas Evropljana onima na drugom kraju sveta.
A, kada je iz Evrope poslat i prvi satelitski signal u vasionu je poslat "paket ljudskih dostignuća" - bile su to slike čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i Belog anđela... Verovalo se da će, ako u svemiru uopšte postoje razumna bića, lik Belog anđela protumačiti kao poruku ljubavi i razumevanja .
Izvor: Dnevno.rs
