Pogrebni običaji za koje pojma nemate šta znače: Zašto lomimo tanjir za pokojnikovu dušu?
Verovanje u onostrani život duboko je usađeno u srpskom narodu i ono se možda i najbolje prepoznaje u detaljima spremanja pokojnika za sahranu. Mnogi naši običaji ukazuju na to – da će pokojnici živeti i dalje na onom svetu i za to su dokaz svi oni predmeti koji im se stavljaju u kovčeg.
1. Običaj da se mrtvac kupa i oblači
Tim običajem se pokojnik priprema da izađe čist pred lice Živoga Boga. A pred Boga treba izaći ne samo čiste duše nego i tela.
2. Zašto se muškarcu odvezuju ruke pred sahranu?
Čovek je biće stvoreno za slobodu kada je živ, a i kada je mrtav. To je i znak vere u besmrtnost čoveka i svedočenja da je Bog čoveka stvorio ne za ropstvo već za slobodu, i u ovom i u onom svetu.
3. Zašto se mrtvac nosi nogama okrenutim napred?
Pri hodu, noga ide ispred glave i dok je čovek živ. Pokojnik takođe ide u večnost, pa je prirodno da noge idu napred. Pri opelu i u grobu, glava pokojnika je okrenuta ka Istoku. Sa istoka se rađa Sunce, koje je simbol Hrista Boga. Pokojnik ide ka Njemu, zato se molimo da ga Bog upokoji u svetlost lica Hristova.
4. Zašto lomimo tanjir kada se mrtvac iznosi iz kuće?
Neke od teorija koje se mogu povezati još sa antičkim vremenima jesu one koje povezuju lomljenje tanjira i sahrane dragih osoba. Naime, lomljenje tanjira se povezuje sa običajem ličnog „ubijanja“ (razbijanja) keramičkog posuđa koje se koristilo na sahranama i komemoracijama mrtvih, pri čemu bi razbijanje tih vaza i tanjira predstavljalo neku vrstu oslobađanja od stresa i osećaja mogućnosti za kontrolom „gubitka“ (materijalnog), za razliku od smrti svojih voljenih, čiji gubitak nisu mogli da kontrolišu.
Prema drugim teorijama, ovakav običaj je mogao služiti kao način da se bukom i pometnjom oteraju „zli dusi“ koji nisu bili poželjni na proslavama.
Srpski rečeno: „da se nešto ne urekne“ ili „da ga ne bije maler“. Ova teorija ima osnovu u činjenici da se širom sveta smatralo da buka tera zlo.
5. Naricanje
Naricanje za pokojnikom se vršilo putem tužbalica - odnosno putem pesama obrednog karaktera, predstavljaju važan deo posmrtnog obreda i kulta. Njome je oglašavana smrt u okviru žaljenja za umrlim i shvatana je kao obaveza prema pokojniku.
U našem narodu smatra se da majka, sestra i ćerka tuže žale najiskrenije i najdirljivije. U Srbiji je stari običaj nalagao da se i do 40 dana nariče za pokojnikom, a onda kad njegova duša ode na počinak - tužbalice prestaju.
6. Opelo
U zakazano vreme dolazi sveštenik. Njega dočekuje domaćin i vodi ga u prostoriju gde je pokojnik. Pošto sveštenik uzme potrebne podatke o umrlome, kovčeg sa pokojnikom se iznosi u dvorište, gde se vrši opelo. U mestima gde ima kapela, svi dolaze u zakazano vreme na sahranu, i u određeno vreme se vrši opelo. Najpre se podele svećice svima prisutnima, koje se upale i drže u toku opela.
Za vreme opela, rodbina stoji sa desne strane kovčega, a kovčeg je okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku. Dok traje opelo vlada potpuna tišina, i razume se, potpuna ozbiljnost. Krst stoji čelo glave pokojnika. Takođe, čelo glave postavlja se manji stočić na koji se stavlja žito, skuvano kao za slavu. U žito se stavlja jedna svećica Pored žita potrebna je i jedna flašica u kojoj je pomešano vino i ulje, (uspomena na svetu tajnu jeleosvećenja), kojim se posle opela preliva pokojnik.
7. Pogača i med
Na stočić se stavlja i čaša sa vinom i kašičicom, da sveštenik na kraju opela prelije žito. Tu se još stavlja pogača i tacna sa medom. Pogača simvolizuje samoga Hrista koji je hleb života, a med sladost raja.
Izvor: Opanak, Srbija Danas
