Zašto mladi izbegavaju ozbiljne veze i sve kasnije stupaju u brak
Nekada se podrazumevalo da kad se poljubiš sa nekim, vi postajete par. Danas može da dođe i do seksa, a da se i dalje pitamo šta nam je taj neko. Nekada je logičan sled posle završetka školovanja bio brak, danas bismo prvo malo da putujemo i da se posvetimo sebi. Nekada je bilo normalno da se venčaš sa prvom ljubavlju, danas bismo da isprobamo i drugu, treću, petu...
Jasno je da ne važe više ista pravila kad su u pitanju partnerski odnosi, ali pre nego što optužimo mlade da beže od ozbiljnih veza jer su razmaženi, nezreli i nespremni na odgovornost, trebalo bi da pogledamo okolnosti. A one su, činjenica, danas znatno drugačije nego pre nekoliko decenija. Psihoterapeut OLI metoda Ivana Đorđević podseća da je ekonomsko-socijalno stanje u našoj državi ranije bilo stabilnije i mladi su se osećali zaštićeno bar u smislu osnovne egzistencije.
"Trenutno, nažalost, to nije slučaj. U tom smislu, mladi shvataju brak prilično ozbiljno, u smislu obaveza i ne ulaze olako u njega, što i nije za kritikovati. Svakodnevno izloženi sve nesigurnijoj budućnosti i nemogućnosti planiranja, opšti je utisak da "čekaju neka bolja vremena". Sa druge strane je potreba za životom u zajednici jer je čovek i socijalno biće. Taj sukob otežava donošenje odluke za stupanje u brak", pojašnjava sagovornica Đorđević.
Da se u brak ulazi sve kasnije, potvrđuju i podaci Republičkog zavoda za statistiku. Prosečna starost mladoženje u 2013, bila je 33,2 godine, a neveste 29,7 godina. Deceniju ranije, muškarci su u brak ulazili sa 31,7 godina, a devojke sa 27,9. I mada je materijalna situacija ozbiljan razlog, svakako nije jedini.
"Osoba koja ne razume svoje emotivno stanje, nema mogućnost kontrole svojih impulsa, ne prihvata nedostatke partnera, ne može da bude fizički odvojena od njega, ne toleriše nezadovoljstvo u braku, nema volju da konstantno unapređuje odnos i ne preuzima inicijativu, nije baš pogodan partner, naročito ne za ozbiljnu vezu ili brak", opominje naša sagovornica.
"Mladi su danas "razmaženi" u smislu da se nisu dovoljno suočavali sa odgovornostima jer su bili previše zaštićeni od strane roditelja. Teško je biti odgovoran zbog nedostatka opcija, teškog dolaženja do posla, neizvesnosti kad je u pitanju budućnost. Takođe, tu su i trendovi u partnerskoj ljubavi, poput površnih odnosa, lakog prekidanja veza, "šema" i "kombinacija". Uticaj imaju i iskustva iz primarnih porodica gde su bili izloženi odnosu roditelja koji nije za 'poželeti'", kaže Đorđevićeva.
Mada su nekada muškarci bili optuživani da beže od ozbiljnih veza, sada im se po tom stavu približavaju i žene. Strah je zajednički imenitelj kod pripadnika oba pola, s tim što su njegovi uzroci različiti.
"Muškarci se plaše da neće moći dovoljno da zarade da bi izdržavali porodicu, da će ih brak "zarobiti" i da će tako izgubiti slobodu. Žene se pitaju da li će se osećati sigurno sa partnerom, da li mogu da se pouzdaju u njega. Strahuju da ne ostanu samohrane majke, da ne postanu žrtve dece i kuhinje, da ne budu kao njihove majke, da se muškarci ne promene toliko da postanu lenji ili 'švaleri' ", ističe psihoterapeut.
Nije zanemarljiv ni uticaj medija koji promovisanjem uzbudljivog singl života i hedonizma odvraćaju mlade od vezivanja. Holivudski filmovi i serije ubedili su nas da dobre prilike, bilo da je reč o cipelama ili partnerima, čekaju iza ugla i da ih samo treba zgrabiti.
"Niko sa zdravim razumom ne bi zanemario uticaj medija na život "običnog čoveka". Ali, ljudi nisu pasivni primaoci informacija, već bića koja imaju sposobnost rasuđivanja i donošenja odluka, (ne)prihvatanja određenih trendova u društvu. Znači, mediji delimično pokreću način razmišljanja, zatim to dolazi do generacija bez dovoljnog prisustva roditelja, mislim pre svega na kvalitetno vreme provedeno sa decom. Na kraju, imamo materijalno stanje i nedovoljan lični razvoj. Bio bi to više paket uticaja nego što možemo da nađemo samo jednog krivca", kaže psihoterapeut.
Kad je reč o psihološkom sklopu osobe, sposobnost donošenja odluke za ulazak u brak povezana je sa emocionalnom zrelošću, podseća naša sagovornica.
"Ta vrsta zrelosti podrazumeva razvijanje određenih sposobnosti, poput one da se vlada sopstvenim emocijama, da se podnesu frustracije i odricanja koje brak ili ozbiljna veza donose, da se ne posmatra crno-belo, već iz više različitih pozicija, da se podnesu suprotstavljene emocije prema istoj osobi, da postoji volja za ulaganje u vezu i inicijativa za održavanje svežine u istoj. Činjenica je da su ove emocionalne kompetencije kod svih nas manje ili više razvijene, ali rad na njima bi svakako poboljšao i ubrzao proces donošenja odluke za ulazak u vezu. Mladi se zapravo plaše sopstvene emocionalne nezrelosti koja bi mogla da bude problem u porodici", zaključuje naša sagovornica.
SINDROM PORODIČNOG GNEZDA
U našoj zemlji deca žive sa roditeljima i kad debelo zađu u četvrtu deceniju. Iako deluje da su ušuškani, pa nemaju ni želju ni potrebu da takvo stanje menjaju, psihoterapeut objašnjava da praksa govori suprotno.
"Nisam sigurna da je to realno stanje "ušuškanosti", više varljiv osećaj. U praksi, klijenti tog doba uvek imaju želju da se osamostale i preuzmu odogovornost, međutim uvek postoji neko "ali". Najčešće je materijalno stanje opravdanje, mada ne uvek. Neki ljudi se plaše odvajanja jer ih roditelji nisu podsticali da razvijaju osećaj samostalnosti. Drugi bi, pak, otišli samo ako ih sigurno čeka "novo gnezdo". Treći se plaše neuspeha. Svaka indvidua je priča za sebe", podseća Đorđevićeva.
Izvor: novosti
Pročitajte još:
Otpušten jer nije dolazio na posao 24... godine!
