Tajne tinejdžerskog mozga: Zbog čega nisu baš normalni?

Današnji tinejdžeri predstavljaju generaciju koja je verovatno najškolovanija i najobaveštenija u istoriji ljudske vrste. Znaju da pušenje škodi zdravlju, znaju da alkohol i volan predstavljaju smrtonosnu kombinaciju, znaju da decu ne donose rode već nezaštićeni seksualni odnosi. Odlično znaju šta i kako treba, a ipak za tren oka urade sve kako ne treba. Svesni su da svojim postupcima i ponašanjem u ovom periodu sebi otvaraju ili zatvaraju mnoga vrata koja vode u bolji život, a u stanju su da ih zalupe nogom. 

Produženo ludilo tinejdžerskog doba

Tinejdžersko doba je oduvek bilo pomalo problematično doba, čak i onda kada pojam tinejdžera nije postojao ni u najavi. Pubertetske promene neminovno utiču na ponašanje i predstavljaju prekretnicu u odrastanja. Međutim, danas je sve mnogo drastičnije iz više razloga. Zbog (kako naučnici pretpostavljaju) preobilne ishrane i nedostatka fizičke aktivnosti pubertet dolazi sve ranije, a usled sve većeg odlaganja osamostaljivanja i roditeljstva odrastanje dolazi sve kasnije. Adolescencija ili lude godine danas traju duže nego što je nekada trajao prosečan životni vek. To je baš mnogo vremena za pravljenje gluposti, donošenje nerazumnih odluka i stavljanje roditeljskog strpljenja na probu. Odgovori izgleda leže u tinejdžerskom mozgu, koji razvojni psiholozi i neuronaučnici tek počinju da ozbiljnije razumevaju, pružajući šansu roditeljima da se prema svojim primercima pošašavelih tinejdžera postave na pametniji način.

Neurologija sistema u raskoraku

 Kako je nedavno u članku pod nazivnom “Šta nije u redu sa tinejdžerskim mozgom” objavio američki Volstrit Džurnal, glavna novina u našem poznavanju tinejdžerskog mozga jeste to što smo otkrili da se u procesu odrastanja udružuju dva različita neurološka i fiziološka sistema. Sve je u redu kada oni rade u sinhronizaciji. Međutim, tokom poslednja dva veka, a naročito tokom poslednjih decenija, ova dva sistema u sve većem su vremenskom raskoraku. To je iz korena promenilo proces sazrevanja i  tinejdžersko doba pretvorilo u prilično problematičan period.

Prvi od ovih sistema tiče se emocija i motivacije, i tesno je povezan sa pubertetskim promenama. On aktivira delove mozga u koji upravljaju sistemom za nagrađivanje. I koji dobru i mirnu decu pretvaraju u nemoguće tinejdžere spremne da učine sve kako bi ostvarili svoje ciljeve, ispunili sve želje i iskusili sve što se iskusiti da. Samo da bi ih nekoliko godina kasnije pretvorio u prilično mirne i razumne odrasle osobe.

Reskiranje zbog vršnjaka

Novija istraživanja neuronaučnika sa Univerziteta Kornel pokazuju da adolescenti nisu tako nesmotreni zato što potcenjuju rizike. Suprotno tome, čini se da oni samo previše cene nagrade. Oni srljaju ka ostvarenju svojih želja zato što ih njihov mozak daleko više nagrađuje nego što će to činiti nakon ovog perioda. To je razlog zašto nam se kasnije čini da je sve što smo iskusili u ovom uzrastu bilo najintenzivnije – zaljubljivanje, druženja, doživljaji…

A one nagrade koje tinejdžerski mozak najviše voli, jesu društvene nagrade, posebno poštovanje vršnjaka. Jedna nedavna studija pokazala je da je tinejdžerima kojima se magnetnom rezonancom skenira mozak dok na simulatoru voze brza kola, sistem za nagrađivanje u mozgu bio mnogo aktivniji onda kada su mislili da ih posmataju drugi tinejdžeri. Štaviše, tada su povlačili i riskantnije poteze.

Naučnici ove promene u mozgu objašnjavaju tekovinom evolucije, koja u ovom periodu pripadnike ljudske vrste gura u nova iskustva kako bi se pripremili za svet odraslih. To znači da pubertet podstiče mlade da se od porodice okrenu ka vršnjacima, i počnu da stvaraju sopstveni životni put.

Nema učenja bez grešaka

Drugi ključni sistem u našim mozgovima u vezi je sa kontrolom. Njegova uloga je u kanalisanju i obuzdavanju sve te energije koja stiže iz prvog sistema. Ovde na scenu stupa nadčeoni korteks koji preuzima vođstvo nad drugim delovima mozga, naročito nad delovima koji kontrolišu emocije i motivaciju. Tako funkcioniše proces donošenja odluka, koji je neophodan uslov za dugoročno planiranje i odlaganje zadovoljstava.

Ovaj sistem se u velikoj meri oslanja na učenje. Tokom odrastanja deteta, on postaje sve delotvorniji kako dete stiče više iskustava. Učimo, tako što pokušavamo, grešimo i opet pokušavamo dok ne uspemo.

Stažiranje od sedme godine

A kad učite da budete odrastao, onda je važno da učite na greškama na vreme, kako ih ne biste pravili onda kad više sebi ne smete da ih dozvolite. To je upravo način na koji su sazrevala deca u društvima lovaca skupljača. Sve one veštine koje su im potrebne u zrelom dobu, deca bi počinjala da stiču u ranom dobu. Tako da bi imala mnogo prilika da pokušavaju, greše i uče na svojim greškama. U uzrastu u kome današnji mladi još uvek ne počinju da se hvataju u koštac sa prvim životnim lekcijama, deca lovaca sakupljača već su postajala stručnjaci za planiranje i svoje buduće društvene uloge. Drugim rečima, dok današnja deca počinju da stažiraju sa 27, u primitivnim društvima počinju sa 7.

Devojčice su od ranog detinjstva vežbale brigu o deci, čuvajući svoju braću i sestre i pruzimajući odgovornost za njih. Dečaci su se vežbali lovu od malih nogu baratajući oružjem. Naravno, i dečaci i devojčice su svoje buduće životne zadatke usavršavali pod nadzorom odraslih, jer su ih vežbali na vreme, pre nego što pubertetski hormoni počnu da im udaraju u glavu. Kada bi pubertet stigao, bili su spremni da krenu ka pravim nagradama u spoljnom svetu, ali sa veštinom i kontrolom koju su na vreme stekli.

Gas bez menjača i kočnice

Danas, odnos između ova dva sistema u mozgu drastično se promenio. Pubertet i sklonost ka preuzimanju rizika dolaze ranije, a pripreme za životna iskušenja počinju kasnije. Štaviše, način života u savremenom svetu je takav da deca nemaju gotovo nikakvog iskustva u zadacima koji će ih čekati kad odrastu. Većina današnje dece nikada neće isprobavati čak i najosnovnije veštine poput kuvanja ili brige o drugima. Jedine obaveze koje imaju jesu one školske, a one imaju malo veze sa stvarnim životom.

Savremeni roditelji sve više odlažu trenutak kada će njihova deca imati priliku da se suoče sa stvarnim ciljevima u stvarnom svetu, a upravo na ovakvim iskustvima deca izgrađuju sistem kontrole. Razvojni priholog Ronald Dal sa kalifornijskog univerziteta Berkli ovaj raskorak opisuje sledećom metaforom: Današnji adolescenti nauče da dodaju gas mnogo pre nego što nauče da menjaju brzine i koče.

Novi pogled na mozak tinejdžera stavlja u fokus često zanemaren faktor tako neophodan za pravilno sazrevanje, a to je iskustvo, koje oblikuje naš mozak. Mada mi zaista mnogo dugujemo svojim genima i urođenim osobinama, upravo je jedna od najvažnijih odlika mozga njegova osetljivost na iskustva.

Manje teorije, više prakse

Ovo saznanje može biti veoma ohrabrujuće za sve one koji savremenu adolescenciju smatraju nerešivim problemom. Fleksibilsnot mozga koji se razvija daje mogućnost da se na njega utiče tako da tinejdžerski period  ne predstavlja “spasavaj se ko može” fazu.

Ono što bi trebalo da se menja, jeste pristup granicama zrelosti za različita životna iskustva. Umesto velikih rezova, trebalo bi u vaspitavanju mladih insistirati na postepenom ali stalnom osvajanju veština i sloboda. Kućni poslovi, planiranje, raspolaganje novcem, briga o drugim članovima porodice, zarađivanje za džeparac, snalaženje u novim i nepoznatim situacijama, sve je to ono u čemu bi deca trebalo da se iskušaju na vreme, mnogo ranije nego što je uobičajeno.

Uključivanje dece  u stvaran život je istina mnogo teže danas, kada način života u savremenim gradovima onemogućava da dete od malih nogu pomaže roditeljima u njihovom poslu, kao što su milenijumima činila deca poljoprivrednika ili zanatlija. Što ne znači da ne treba da pokušamo da promenimo ustaljenu praksu modernog odrastanja koje se svodi na koktel školskih obaveza i zabave, i  koja debelim zidom decu štiti od života sve dok, u naletu tinejdžerskog ludila, taj zid ne probiju glavom sami.

Izvor:detinjarije