Dom i porodica

A sad je vreme da se zamene uloge: "Kad odrasteš, seti se šta smo sve učinili za tebe..."

U kineskom društvu, zna se da roditelji decu od malih nogu teraju da budu najbolji. Ulažu ogromne sume novca, vremena, truda i kontakata da decu ubace u najbolje škole, pa čak i vrtiće. 

03.05.2021. - 13:00h
Kineska porodica
Kineska porodicafoto: imtmphoto / Shutterstock

Angažuju nastavnike engleskog jezika kako bi deca govorila tečno i bez akcenta, a sve vannastavne aktivnosti biraju se prema tome koliko su svrsishodne u tom cilju. Očekuje se da deca kasnije uzvrate roditeljima mesečnim džeparcima. To bi u slobodnom prevodu bila "dečja odanost", ključna vrednost usađena u kinesku kulturu koja obavezuje decu da se u odraslom dobu oduže roditeljima.

Kako sam ja odrastala u Hongkongu, i moje odrastanje je tradicionalno kinesko. Od malih nogu, roditelji su mi govorili "Jedva čekamo da porasteš i kupiš nam kuću/kola/vodiš nas na večere". Govorili su mi i: "Kad odrasteš, seti se šta sve činimo sada za tebe", piše Doris Lam.

Uvek sam odgovarala na to paničnim smeškom, izbegavajući kontakt očima, preračunavajući i pitajući se da li ću to moći. Onda bih pokušavala da skrenem temu razgovora dok se anksioznost uzburkava u meni.

Roditelji su me vodili na balet, lekcije klavira, lekcije stranih jezika, sport i strogo pazili svaki aspekt mog detinjstva. Strogo su birali samo aktivnosti koje će mi koristiti i pazili da "ne skrenem s pravog puta". Nije bilo druženja, spavanja kod drugarica, izlazaka ili bilo čega što bi me "odvelo do propasti", kako bi oni rekli.

Iako sada znam da su želeli samo najbolje za mene i poštujem i cenim svaki dinar uložen u mene, ja sam u tinejdžerskim godinama bila prepuna stresa i, priznaću, ogorčenosti zbog roditeljskih velikih očekivanja i manjka moje slobode. Što su mi više držali lekcije, više sam se osećala ugušenom. "To je za tvoje dobro" i "Bićeš nam zahvalna jednog dana" stalno su mi ponavljali a ja više nisam uviđala nikakav smisao u tim rečima.

Nisu mi dozvolili da upišem istoriju umetnosti, već su me naterali da upišem ekonomiju. Te prve godine davila sam se u samosažaljenju i izgubila sam svaku motivaciju da učim. Uskoro sam popadala sve ispite i pala i godinu u školi.

Bila sam očajna, ali ne i iznenađena. Tako sam postala ono čega su se najviše bojali - problematična, netalentovana ćerka kojoj škola ne ide.

Ispostavilo se da je to ponavljanje godine prerušeni blagoslov. I dalje mi nisu dozvoljavali da se bavim umetnošću, pa sam rešila da se bavim engleskom književnošću. To im je bilo prihvatljivo i uskoro sam počela da idem i na takmičenja i osvajam nagrade. Tada sam po prvi put osetila njihovo odobravanje. Bilo je tužno kada su rekli: "Konačno imamo nešto da se pohvalimo" i pogledali me očekujući da se i ja nasmejem toj šali. Nasmejala sam se, jer sam uprkos ogorčenju koje gajim, i dalje želela njihovo odobravanje.

Sada kada sam starija, cenim sve što su uradili za mene. Da me nisu toliko gurali kada sam bila mlađa, teško da bih danas imala ovoliku samodisciplinu neophodnu da bih postala pisac.

Međutim, i dalje su tu njihova očekivanja u vezi novca. Njihova penzija se bliži a ja strahujem da nemam dovoljno novca za njih.

Trenutno imam 22 godine i studiram u Hong Kongu, jednom od najskupljih gradova na svetu. Radim nekoliko poslova, na svakom zarađujem minimalac koji je oko pet dolara na sat. Imam jedva dovoljno za sebe. Osećam se neadekvatnom i nedovoljno dobrom. Roditelji me stalno podsećaju da sam ja njihov penzioni plan, a ja se plašim da ću ih razočarati.

Trenutno se stidim kada poželim da kupim sebi nešto. Kada pokleknem i kupim, već znam maminu reakciju - pogledaće taj komad odeće i pitati me optuživački koliko sam ga platila. Onda će zaključiti da je tih 10 dolara trebalo da ide za porodične troškove, umesto za bluzu.

Deo mene želi da ja preuzmem finansijsku odgovornost za njih i kupim im lepu kuću i obezbedim džeparac, dok je deo mene ljut zbog toga kako su me tretirali. Povređena sam jer uporno u meni vide računicu za svoju penziju. Stalno me podsećaju na to koliko su para potrošili na mene. Što se njih tiče, oni su svoj deo "ugovora" ispunili i da sam uspešna zbog njih, a sada je red na mene. Ja, s druge strane, mislim da sam uspešna zahvaljujući sebi jer oni me nikada nisu podržavali ni u čemu.

Vidim da i mnogi drugi pripadnici moje kulture i generacije imaju isti problem. Roditelji očekuju da im deca vrate ono što su potrošili na njih. Uteruju im osećaj krivice. Deca daju novac i šale se da su roditeljski penzioni fond.

Gledala sam svog bivšeg dečka kako više od pola plate predaje roditeljima. Gledala sam svog oca kako daje novac mom dedi svaki put kada se vide. Ta tradicija je deo kineske kulture.

Ja, s druge strane, mislim da bi pomaganje roditeljima trebalo da se dešava samoinicijativno, da to deca rade iz zahvalnosti, ne iz osećaja obaveze. Kineski roditelji decu obavezuju da ljubav pokazuju u parama. Volela bih da to smem da kažem i roditeljima, ali nemam hrabrosti.

Moj odnos sa roditeljima je daleko od savršenog ali nema sumnje da će moja prva prava plata ići njima. Tako sam odgojena i to se očekuje od mene. Samo se nadam da ću im taj novac dati iz ljubavi, ne iz osećaja krivice.

Izvor:  bliczena