Razmažena deca se ne rađaju, takva postaju ako se ne vaspitavaju. Izbegnite najveće greške!

Deca se ne rađaju razmažena!, foto: Depositphotos/GekaSkr

Razmažena deca se ne rađaju, takva postaju ako se ne vaspitavaju. Ipak, prema jednoj od karakteristika temperamenta, deca su adaptivna ili neadaptivna. Ona adaptivna se brže prilagođavaju i nije im toliko važno da isteraju svoju volju, dok se neadaptivna teško prilagođavaju, trude se da navedu vodu na svoju vodenicu i teško poslušaju odgovor "ne".

Jedan od roditeljskih zadataka je da nauče dete socijalno prihvatljivom ponašanju i da mu postave granice koje su u redu za njegov razvojni put. Zadatak roditelja je izuzetno kompleksan i zahteva neprestani rad na sebi. Ne na deci, nego na sebi.

Dete koje zna da će dobiti čokoladu kad se baci na pod, to će i činiti. Zato je doslednost prvi zadatak koji preventira razmaženost. Ovde treba podvići to da stvari nisu crno-bele i da biti dosledan ne znači da roditelj baš uvek mora da ostane pri svome, ali važno je biti dosledan u onome što nam je stvarno važno.

Ako na sve reagujemo s „ne“, dete će imati prirodnu potrebu da probija te granice i da se bori se za svoja prava, ali ako to činimo za ono što je stvarno važno, dete će razvijati respekt prema našem mišljenju i neće imati potrebu da se opire.

A šta je stvarno važno? Sve ono što pridonosi sigurnosti deteta. Neke stvari u ovom kontekstu su očigledne, nećemo pustiti dete da s tri godine ide samo u udaljenu prodavnicu ili da se služi velikim kuhinjskim nožem. No, možemo da mu pokažemo kako se seče s manjim nožem. Isto tako, s četiri godine možemo ga pustiti u obližnju prodavnicu i hodati diskretno iza njega kako bismo se uverili da li ide trotoarom, da li se sklanja kad prolazi auto i sl.

Takođe, važno je i sve ono što je u sistemu naših vrednosti. Na primer, ako ste vaspitani tako da poštujete starije i da im ustajete u gradskom prevozu, a pritom detetu tolerišete stvari koje su u suprotnosti s tim, verovatno ćete jednog dana i sami zaključiti da je nevaspitano.

Kako postavljati granice?

Zoran Milivojević u svojoj knjizi “Mala knjiga za velike roditelje” prikazuje kažnjavanje po modelu pet stepenica, kojim se, što je jako važno, poštuje detetov integritet. Kada dete radi nešto što nije u redu (po našim kriterijumima), prvo mu treba dati informaciju da to što radi nije u redu. To je zapravo blaži stepen u kojem očekujemo da na osnovu te informacije dete promeni svoje ponašanje.

Ako u tome ne uspemo, onda mu treba uputiti kritiku na takvo ponašanje. Važno je da to ne bude kritika detetove ličnosti nego ponašanja. Kada kritikujemo detetove osobine, dete može da poveruje u to i početi tako da se ponaša. Ako se detetu često govori da je lenjo, ono će poverovati u to. U skladu s tim verovanjem ponašaće se kao lenja osoba. Ako ni to ne urodi plodom, sledi pretnja kaznom.

Kazna treba da zadovolji uslove da bude realna i da može da se izvrši. Ako detetu pretimo nečim što ne možemo da izvršimo, to je kao da “pucamo u prazno” i ništa nismo postigli. S vremenom će dete prestati da nam veruje i buduće pretnje kaznom neće delovati. Veoma je važno biti dosledan u sprovođenju kazne, što znači da nećemo naknadno pregovarati oko kazne, “pomilovanja”, itd. I još jedna važna napomena, dete nikada ne smemo da kažnjavamo time da ga onemogućimo u tome da zadovolji osnovne potrebe, poput jela i sl.

Zašto neki roditelji to čine?

1. Anini roditelji su bili jako strogi. Ništa joj nisu dopuštali. Posle škole je morala da uči, posle učenja je išla na klavir, posle klavira je čitala, a onda je išla na spavanje i tako unedogled. Ana je čvrsto odlučila da sa svojom decom jednog dana neće tako. I svaki put kada bi svojoj kćerkici htela da postavi granice i videla da je ona nesrećna zbog toga, ona bi popustila samo da njena devojčica ne pati. To sve je dovelo do toga da bi devojčici udovoljavala i najmanju želju. Malena nije imala priliku da bude frustrirana, nije imala priliku da iskusi neuspeh, a to je izuzetno važno za razvoj deteta. Savet Ani iz ove priče je da ona nije u ulozi svojih roditelja i da ne mora da odlazi u drugu krajnost. Detetu ponekad treba postaviti granice i ono ima pravo da bude tužno zbog toga. Postaviti granicu ne znači da ne volimo svoje dete. Upravo suprotno, to znači da mu želimo sve najbolje u životu.

2. Marijin sin bio je neurorizično dete, pa su prvih nekoliko godina provodili na vežbama u jednoj ustanovi. Stvari su išle nabolje i s četiri godine mogao je sve što su mogli i njegovi vršnjaci. Marija je tokom vremena postala vrlo zaštitnička prema njemu. Sve mu je dopuštala jer je mali bolestan. Zaključujemo da Marija sina gleda kao bolesnika, premda on to zapravo nije. Dopuštajući mu šta god mu padne na pamet, čini mu medveđu uslugu, jer će dete jednog dana imati velikih problema kada mu šef na poslu naredi da uradi nešto što se njemu u tom trenutku nikako ne radi. Ako želi da njen sin jednog dana bude samostalan i prihvaćen u svojoj radnoj okolini, važno je da mu ponekad kaže ne.

3. Mirjanini roditelji zaštitnički su se ponašali prema njoj dok je bila dete. Sve su radili umesto nje, pa tako i donosili odluke. Mirjana je verovala da je svet jedno veoma opasno mesto, s obzirom na to koliko su je roditelji štitili. Odrasla je u osobu koja teško donosi odluke. Kada je trebalo da donese odluku o nečemu, čak i neke banalne stvari, osećala se nemoćno, jer je to uvek činio netko umesto nje. Tako je bilo i kada je dobila sina. Bilo kakve odluke u vezi s njegovim vaspitanjem prepuštala je mužu, a kada muža nije bilo u blizini, prepuštala ih je sinu, koliko god to na prvi pogled apsurdno zvuči. Na primer, ako bi mali hteo nešto slatko pre ručka i pritom bio vrlo uporan, ona bi, bez obzira na svoje uverenje da to nije dobro, počela da preispituje sebe i svoju odluku, pa bi mu na kraju dopustila. Dete je iz toga naučilo da će upornošću od mame sigurno dobiti ono što želi. Iz sopstvene nemoći ga je duboko razmazila i bila je veoma nesrećna zbog toga. Mirjana bi trebalo da osnaži svoje kapacitete kako bi počela da donosi odluke.

Izvor: Ordinacija.hr/Jelena Vrsaljko