Dom i porodica

Poruka žene koja je u devetom mesecu izgubila bebu: Nijedan porođaj nije bolan kada znaš da na svet donosiš novi život

Ovim putem bih želela da podelim svoju, nažalost, pretužnu priču, ne iz razloga da bi se buduće majke plašile, već da bi bile obazrivije i hrabrije iznele porođaj i sve što sledi nakon njega." Priča mame Marije objavljena na portalu yumama.com dotakla je naša srca...
23.01.2018. - 14:00h

Imam 23 godine, u martu prošle godine ostala sam trudna nakon skoro tri godine čekanja. Suprug i ja smo bili presrećni - napokon će se ostvariti naša najveća životna želja i motiv za sve što dolazi.

Trudnoća je bila apsolutno za poželeti, bez ikakvih tegoba, mučnina, bolova...

Bila sam 34. nedelja kada mi je utvrđen blagi višak plodove vode, nakon čega je urađen OGTT test koji je bio u redu, na narednim pregledima količina plodove vode se normalizovala. Ušla sam u deveti mesec, jednom nedeljno sam išla na CTG, a nalazi su bili uredni. Termin za porođaj mi je bio 17. decembar.

U četvrtak, 7. decembra sam došla na redovan CTG, kada se registrovala srčana radnja bebe, ali se ona umirila pa mi je rečeno da se vratim za dva sata (u međuvremenu da prošetam). Na ponovljenom CTG-u sve je bilo u redu, te mi je zakazan drugi pregled za dva dana, u subotu 9. decembra. I tada mi je CTG bio uredan, a ultrazvučni pregled je ponovo pokazao višak plodove vode. Doktorka mi je iz tog razloga zakazala pregled na Betaniji za utorak, kako bi oni pogledali zbog čega se opet pojavio taj višak.

Naravno, pokrete bebe sam osećala.

U noći između nedelje i ponedeljka, oko 3h ujutru dobila sam bolove. Otišla sam do toaleta gde sam primetila blago krvarenje. Uzbuđena što ću uskoro videti svog sina, probudila sam supruga i, oboje presrećni, krenuli smo za bolnicu.

Na prijemu sam, sa osmehom, govorila kakve simptome imam - jedva sam čekala da upoznam deo sebe koji sam nosila devet meseci.

Doktor mi je rekao da legnem na sto za pregled, stavio mi je CTG, a zatim počeo da ga pomera, lupka po stomaku. Znala sam, osećala sa..., kroz glavu mi je prošla samo kap krvi.

Rekao mi je da pređem na drugi krevet da me pogleda "ultrazvučno". Muk, tišina. Taj pregled mi je trajao čitavih devet meseci. Pitala sam samo da li je sve u redu sa bebom. Ćutao je. Pozvao je kolegu kako bi se konsultovali. Pogledao je i on, suze su mu bile u očima, nije više morao ništa da mi kaže. U 05:05h, 11. decembra, rečeno mi je:"Nažalost, bebi se ne registruje srčana funkcija!"

Šok! Tišina! Praznina! Nema suza, nema glasa, samo duša plače!

Objasnili su mi da je, nažalost, tako, ali da postoji druga stvar na koju treba da mislim - a to je na sebe. Trebalo je da se porodim. Pregledalo me je još par doktora i zajedno smo doneli odluku da to uradimo prirodnim putem.

Pomislila sam:"Na sebe? Pa zar je to moguće, a izgubila sam ono za šta sam živela!"

U tom momentu sam pogledala supruga, i shvatila sam da moram da se borim.

Priključili su me na indukciju, fizički bol je bio toliko mali naspram onog koji sam osećala u srcu, u pozadini, na svega par minuta čuo se novi plač beba - na svaki sam se iskreno nasmejala, to mi je dalo podstrek i da se obratim ovim putem, jer bebe treba da se rađaju, a ne da ih gubimo.

Hvala Bogu, sve je teklo po planu. Indukcija je ubrzo uradila svoje, nakon čega mi je pukao vodenjak i porođaj je ubrzo bio gotov.

U 15.51h rodila sam svog Anđela. Bio je prelep, sve je bilo idealno, 50cm, 3.380 grama, samo nije zaplakao, nije oči otvorio. Odneli su ga! Odneli su moje dete, moj život, moje oči, nosić i obraze. Ne, nije to plod - to je dete koje se igralo, štucalo, šutiralo, okretalo punih devet meseci!

A onda je sve to prestalo, u sekundi.

Nakon toga su me uspavali i ušili. Probudila sam se i dalje u stanju šoka, nesvesna da se sve to dešava.

Bila sam u bolnici tri dana, pustili su me kući, gde su me sačekale sve stvari koje sam sa radošću spremala za svog sina, krevetac i sobica.

Jasno mi je koliko se žena iscrpi nakon porođaja, koliko boli rana epiziotomije, krvarenje, hemoroidi od napinjanja i na sve to plač bebe, ali...

Kada vam i najmanje bude teško što bebe ne želi da spava, što plače jer želi u vaše u naručje, što vas bole bradavice od dojenja, što nemate vremena za sebe, niti da se odmorite - budite srećne! Jer ima nas koje bismo sve dale da bude tako, ali, nažalost, nije. Nama na sve to nadolazi i mleko, pa pijemo kojekakve tablete kako bismo sprečile laktaciju.

Naravno, hvala Bogu što je sa mnom sve u redu, što ću nakon par meseci ponovo moći da planiram trudnoću, što imam divnog supruga i ogromnu podršku i snagu u njemu.

Samo želim da vam dam savet - nijedan porođaj nije bolan kada znaš da na svet donosiš novi život.

Budite hrabre, jake, slušajte svoje telo, obavezno obratite pažnju na pokrete bebe, čak i ako ih osetite, obratite pažnju na jačinu tih pokreta. Ukoliko su slabi, insistirajte na pregledu, slušajte vašu intuiciju, jer samo je veza između majke i bebe pravi znak da je sve u redu!

Neobično iskustvo mame Daniele sa porođaja: Držala sam tuš sa toplom vodom na stomaku i nisam osećala bol!

Ovo treba da vam bude samo podstrek da zaista nemate čega da se plašite, samo mislite na vašu bebu, da bude dobro, jer fizički bol je ništa naspram duševnog.

Ja sam istrajna i živim i boriću se za dan kada ću držati svoju bebu u naručju, a svog Anđela ću zauvek čuvati u srcu i duši, urezanog i nikada neću poželeti da ga zaboravim!

Izvor: yumama.com