Poruka za supružnike: Moji snovi prvo su bili tvoji

"Vrata se otvaraju. Dolaziš. "To je TATA", uzvikuju tri glasa i taj zvuk ispunjava moje uši dok ti oni trče u zagrljaj.

Na putu od sobe sam ti se osmehnula. Brišem mokre ruke kako bih odtvorila rernu - večera ne sme da zagori. Gledam te u hodu i shvatam...

Sada imamo vremena samo za jedno brzo "Kako si proveo/la dan?" pre nego što jedno dete ne zatraži pomoć oko domaćeg, a drugo više ni minut ne može da izdrži bez nečega za piće.

Potrebna sam im i veoma sam zahvalna što ih imam, ali ponekada učine da zaboravim da sam prvo bila tvoja.

Nekada sam sa uzbuđenjem iščekivala vreme kada ću te videti. Čitav dan bih gledala na sat, čekajući kraj radnog vremena. Zatim bih uskočila u auto i vozila sat vremena do tvog stana kako bi bili zajedno svega nekoliko sati pre nego što bih opet morala da vozim kući.

Sada sam njihova. Njihova mama. Njihova kuvarica. Organizator i njihov vozač. Sada samo gledam kako vreme leti i čekam njih. Da ih obujem. Da im skuvam. Da ih odvedem u školu.

Ali moje vreme prvo je bilo tvoje.

Nekada sam sekla fotografije iz magazina kako bi mogli da sagradimo našu kuću iz snova. "Da li ti se dopda kuhinja? A šta misliš o ovim pločicama? Zar ne bi bilo udobno sedeti ispred kamina?". Sate smo pravili planove za naš zajednički život.

Sada su moje misli ispunjene beskonačnim listama sa obavezama oko dece, a naši razgovori vezani su samo za dečje potrebe. "Dečacima trebaju nove patike. Neko je opet polomio daljinski. Šta misliš koliko će koštati fakultet kada naša deca završe srednju školu?". Naši snovi su na pauzi.

Ali moji snovi bili su prvo tvoji.

Nekada si me gledao kada sam tiha i pitao me "O čemu razmišljaš?", a ja bih ti rekla nešto glupo, šta god da mi je u tom trenutku na pameti. Ponekada kada bi bili tihi zajedno jer nam je samo to i trebalo i bilo dovoljno.

Sada ti dane provodiš razgovarajući sa pacijentima, a ja moje provodim slušajući o druge majke kako pričaju o svojoj deci i onda na kraju dana oboje budemo toliko umorni i istrošeni da nemamo više reči jedno za drugo. Onda sedimo jedno pored drugog i 'praznimo se'.

Ali moje reči bile su prvo tvoje.

Nekda sam obožavala da se mazim sa tobom na našem veliko zelenom kauču. Spustila bih glavu na tvoje grudi kako bi me umirili otkucaji tvog srca.

Sada, i dalje volim da ležim pored tebe na našoj kožnoj sofi. Legnem pored tebe, spustim glavu na tvoje rame... i zaspim, sigurna u tvoju beskonačnu ljubav prema meni.

Jer je sva moja ljubav prvo bila tvoja.

Vreme nas je promenilo. Vreme nekada učini da zaboravim. Ali postoji jedna stavr koju vreme ne može da promeni.

Sve je bilo prvo tvoje.

I tvoje će biti poslednje."

Izvor: yumama.com