Život

Zašto volim fudbal?

Fudbal je, već dugo godina, moj glavni izvor zabave. Da li ga gledam na stadionu, na televiziji, igram, ili sa drugovima igram neku fudbalsku simulaciju na Plejstejšnu, nije bitno. Bitno je samo da ono što radim ima veze sa fudbalom.
04.03.2014. - 13:33h

Ipak, nije uvek bilo tako. Sećam da su mnogi drugovi u obdaništu bili već navijački ostrašćeni, dok sam ja samo deklarativno bio navijač nekog kluba.

Mnogi su već tada počeli sa treniranjem fudbala, dok su mene više interesovali automobili. Prve znake zainteresovanosti za taj sport, pokazao sam u leto 2004. godine, kada sam letovao na Kipru.  Dobro je poznato da su Grci većinski narod na tom mediteranskom ostrvu, a verovatno je još poznatije, da je Grčka, tog leta 2004. u Portugaliji godine kao ubedljivo najveće iznenađenje u istoriji evropskih šampionata, podigla trofej. I ja sam, sa stotine hiljada Grka u Nikoziji, slavio taj pobednički gol Angelosa Haristeasa.

Nedugo zatim, u video klubu, uzeo sam kasetu sa svim mečevima tog evropskog prvenstva, koju su Grci ekspresno uradili, i nekoliko puta pogledao sve golove sa tog šampionata. Ubrzo sam počeo strastveno da navijam za Partizan, i reprezentaciju Srbije i Crne Gore.

Sve je bilo bajkovito u mojoj prvoj godini praćenja fudbala. Partizan je osvojio 19. titulu šampiona naše zemlje, a fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore se, kao prvoplasirana u grupi, ispred Španije, bez poraza, sa jednim golom u mreži, plasirala na svetski šampionat u Nemačkoj.

Moja zainteresovanost, bila je sve veća, i brzo sam počeo da pratim i najjače evropske lige, kao i Ligu Šampiona. Sećam se, koliko sam bio srećan ako bi se moja dva omiljena srpska fudbalera, Mateja Kežman i Dejan Stanković, našli u startnih 11 svojih timova Čelsija, odnosno Intera, a ukoliko bi neko od njih dvojice zatresao mrežu, sreća je višestruko veća.

Moja zainteresovanost, tokom godina nije jenjavala, naprotiv, bivala je sve veća, jer fudbal je magična igra, zbog koje u sekundi menjaš raspoloženje, zbog koje si u jednom trenutku na sedmom nebu, a u sledećem si u suzama.

Moje verovatno najbolnije fudbalsko iskustvo, jeste svetsko prvenstvo u fudbalu Južnoj Africi 2010. godine, kada sam u roku od 10-ak dana, bio najtužniji, najsrećniji, pa zatim opet najtužniji dečak na svetu. Ali, fudbal je takav, kao i život. Mnogo puta ćeš se razočarati, ali isto tako, mnogo puta ćeš, zbog svojih omiljenih igrača koji kotrljaju loptu po travnatoj površini, biti najsrećniji čovek na svetu