Novak Đoković o meditaciji, Bogu i snovima

Novak je završio trening na jednom od terena vimbldonskog Orangi parka, ni do kapije nije stigao, a oko njega su se već sjatile mnogobrojne TV ekipe i maltene svi koji su se u tom trenutku tu zadesili. U ekskluzivnom intervjuu za B92 Nole je otkrio najtananije tajne svog uma. Prenosimo vam deo intervjua.

Đokovićeva satnica, pogotovo tokom turnira, strogo je definisana, ali i van njih teniski život pun je obaveza. Međutim, i Novak ponekad sebi dâ oduška, pa smo počeli pitanjem koji je najduži period u poslednjih pet-šest godina u kojem prvi teniser sveta nije uzeo reket u ruke.

- To je bilo 2011. godine, pauzirao sam posle polufinala Dejvis kupa sa Argentinom. Doživeo sam povredu na US openu, uspeo sam to da završim, a onda sam je pogoršao u Beogradu i sigurno pet nedelja nisam pipnuo reket zbog pokidanog mišića. Kada je reč o odmoru, znao sam da vežem i dve nedelje, uglavnom kada se završi sezona – u toku sezone u letnjem periodu pauziram deset do dvanaest dana. Jedan sam od retkih igrača koji toliko odmara, imam najmanji broj odigranih turnira, ali uzimajući u obzir rezultate koje postižem na najvećim turnirima, dajem sebi luksuz da mogu da se odmorim, a smatram i da je to jako važno za dalju karijeru.

U snove nam često dolazi svakodnevica ili naše misli uobličene na neobičan način. Tenis je ogroman deo Novakovog života, pa je logično da je prisutan i tokom spavanja.
- Bilo je dosta snova, veličanstvenih i prelepih, u kojima sam zamišljao sebe sa najvećim trofejima, pogotovo sa onim sa Rolan Garosa, a taj san se i ostvario. To su samo ’fleševi’, neki inserti – koliko god da je san slikovit, čovek se seća samo nekih kratkih delova. Priznajem, bilo je i noćnih mora, ali to bih zadržao za sebe.

Posle najvećih titula Đoković se uvek zahvali svojoj porodici i timu, a naročito na tome što su ga “trpeli“ tih prethodnih dana. Pitali smo ga šta im to radi, a Novak se nasmejao i rekao:
- Verovatno nije momentat da ulazim u detalje, ali u principu se dosta toleriše moj svakodnevni ritam i navike koje mi služe da bih se što bolje pripremio. Oni su tu da mi pruže podršku koja mi izuzetno znači – bilo bi mi barem duplo teže bez nje. Iako na terenu jesam sâm, oni se staraju o svim stvarima koje me okružuju – satnica kada jedem i šta jedem, nabavka, organizacija reketa, oporavka, psihičke pripreme... Apsolutno sve, brinu do najsitnijih detalja kako bismo zajedno postigli cilj.
U najtežim trenucima na terenu nije retko da Novak pogleda u nebo – u finalu Australijan opena 2012. godine obratio se Bogu rečima ’još samo jedan’, a i na nedavnom Rolan Garosu bilo je komunukacije sa višom silom. Njegova majka Dijana nedavno je u jednoj emisiji prokometarisala upravo Novakovu reakciju sa finala u Parizu – objasnila je situaciju koju je malo ko primetio, Novakov pogled prema nebu i rečenicu: “Evo me, tu sam“.

- To je vrlo subjektivno, svako ima svoj način na koji pokušava da se usredsredi – neko to pokušava molitvom, neko jednostavno pravilnim disanjem ili pomišlju na određene situacije iz života koje unose mir i pozitivnu energiju. Nemam specifično samo jednu stvar na koju se fokusiram kada zatvorim oči, nekoliko ih je, ali se svode na disanje i pokušaj da se sve misli usmere ka sadašnjem trenutku. Univerzum funkcioniše tako da staloženom umu postaje potpuno otvoren i daje svoju podršku, pa se trudim da budem zahvalan na tom trenutku i da molim za prisustvo sveprožimajuće energije“.

Ceo intervju možete da pročitate na B92