Mira Banjac za PRVA.RS: "Volim ljude u Sinđelićima"

Kad kažete "Mira Banjac" rekli ste "Glumica". "Pozorište". "Film". "Igra". Izgovorili ste reči bez kojih legenda teatra i filma ne može da živi. Koje udiše.

Kad kažete "Mira Banjac", rekli ste "Carica!".

U novoj sezoni, Mira igra baku Jagodu koju najmlađi Sinđelić Gojko efikasno dovodi do ludila svojim kerefekama. Uklopila se, kaže, odlično, prija joj rad sa kolegama sa kojima je provela skoro celu karijeru, a posebno joj prija rad sa mladim lavovima, podmlatkom Sinđelića.

- To je jedna dobra, lepa uhodana serija. Ja baš volim kolege koje su u podeli, niko mi nije dalek ni stran. Naprotiv, to su ljudi sa kojima sam radila u celoj svojoj karijeri. Drugo, volim što ima mnogo mladih koji su sjajni, stvarno su sjajni. Ja volim da radim sa mladima, prvo zato što su to lepo vaspitana deca, deca obaveštena o poslu koji rade. Raditi sa njima je veliko zadovoljstvo, sa njima se čovek podmladi. Bila sam vrlo počastvovana kad su me pozvali, priča je lepa i vrlo lako sam se ukopila.

Sa Mirom smo razgovarali onomad kad je sunce tek granulo u punom sjaju i obradovalo i nju i njeno cveće na terasi. Proleće provodi radno, što u kući, što na setu, podjednako se radujući.

- Uglavnom sam na poslu, na snimanju, ili u svojoj kući. Najveći posao koji me čeka je moja terasa, moje cveće... Već čekam kad će da se stabilizuje, ne mogu više da ga gledam ocvalo i uvelo... Volim moju kuću, uvek imam posla i kad nisam na snimanju. Idem na pijacu preko jednog lepog parka, s jednog lepog jezera gde su nekad bili divni labudovi, malo razgovaram sa penzionerima, malo sa decom...

Mira Banjac je imala vrlo težak život, i uloge teške. A kad ste na njoj videli težinu života ili posla? Čvrsta, duhovita i vedra, ova žena je putokaz za one koji ne žive mladost ili kukaju na starost.

- Mladalački duh ne postoji, sad se prilagođavam ovom staračkom, da budem starački mlada, a to nije baš lagano. Negujem mentalnu higijenu, samo da mi glava bude u redu jer kad glava prestane da funkcioniše ja sam gotova, više nema ničeg. Imam još neku snagu, neku energiju, na nogama sam. Svako jutro kažem "Bože, hvala ti da sam još na dve noge". Volim ljude oko sebe, volim da se družim. Sad više ne radiš ni za karijeru - karijera je koliko ti je toliko ti je, nije ni za te pare, imaš ih, nemaš ih... Ja radim zato što želim da budem korisna, zato što želim da budem sa svojim prijateljima, da se družim jer bojim se da budem mimo svega toga jer onda bih verovatno počela da kopnim, da venem. Taj neki pozitivni duh koji imam dolazi od drugih, volim ta neka raspoloženja i radna i privatna, nemam nikakva gorka iskustva zbog kojih bih se kajala. Naprotiv. Cela moja porodica je Pozorište.