Tijana Dapčević: Mislila sam da ne znam da pevam

Pevačica je za Bulevar.B92 pričala o počecima, porodici, ostvarenim i neostvarenim snovima...

- Volim da kažem da sam počela da se bavim muzikom još dok sam bila u maminom stomaku. Odrasla sam sa dva divna muzičara, dva divna pedagoga. Otac je profesor kontrabasa i kamerne muzike u penziji, a majka profesorka solo pevanja i prvakinja makednoske opere. Naša kuća je bila puna ljudi, na sve to dva boema, svuda su me vodili sa sobom. Nisu imali kome da me ostave, jer je jedna baka 600 kilometara severno, druga ne znam koliko južno. Volim da kažem da sam se ja rodila u pozorištu. Zbog toga nikada nisam imala frku i paniku od scene. Kad sam na sceni, tada sam živa. Zahvalna sam što imam roditelje koji su ma dobro usmerili u životu.

Rekli ste da je vaša kosa najviše trpela životne promene, naročito u tinejdžerskom periodu. Da li to važi i danas?

- Bila sam čak i zelena. Više ne važi. Možda jednom godišnje, tako mi dođe i poludim. Jednom sam došla kod svoje frizerke Srne i rekla "Ja hoću da budem siva". I ona je izvukla boju koju sam htela. Posle određenog vremena sam shvatila da mi je to dosadno i onda sam se opet vratila u belo. U srednjoj školi malo-malo "Hajde da se farbamo". Jednom sam ispala zelena, jer mi je drugarica pogrešila boju. Ispala sam zelena kao list u proleće i rekla "Super je"!

Da li je istina da ste pre nego što ste se upustili u pevačke vode mislili da ne znate da pevate?

- To je tačno. Postoji priča vezana za to i za koju će moja drugarica sada saznati. Postojala je jedna nagradna igra i ako se javiš i otpevaš zadatu pesmu dobićeš karte za koncert “K2”. Sestre Kovač su tada bile jako popularne. Ja sam se inkognito javila u jednu radio stanicu i predstavila se pod lažnim imenom. Tada sam se aktivno bavila violončelom i mislila sam da ću kao muzičar moći nešto da otpevam. Naravno samo sam na to pomislila. Zadali su mi pesmu od Vitni Hjuston “I Will Always Love You”. Otpevala sam od početka do kraja. Odmah posle toga sam dobila poziv od mog druga Vlaje. Zvao i pitao me "Majke ti, jesi li se ti sad javila na radio stanici?". A tada je bilo dve-tri stanice, nisi mogao da promašiš. Sećam se da sam mu rekla "Ne, ne i ne! Evo ja sam kući, vežbam. Ne znam o čemu pričaš". On je tad meni rekao da ja moram da počnem da pevam. Naš drug je posle toga napravio pesmu i naterali su me da je snimim i da nastupim na jednom festivalu u Makedoniji. To je bilo 1995. godine, posle toga je sve istorija. Kad osetiš tu energiju publike posle toga više ništa nije isto.

Rekli ste da je glavni “krivac” za vaš dolazak u Srbiju Dejan Milićević. Da li se sećate trenutka kada ste shvatili da ste postali popularni?

- Rambo Amades je davnih dana otpevao jednu interesantnu pesmu u kojoj se pominje sledeći stih "Otkako sam došao do slave i para, puštaju me preko reda da kupim cigare". Osetila sam to kada sam došla u poštu i bio je kilometarski red i “provali me” jedna gospođa za šalterom i kaže "Tijana, izvolite kod mene". Tada shvatiš da si javna ličnost koju ljudi prepoznaju. Takvi su ljudi u našoj zemlji. Oni se odmah poistovećuju sa tobom i zovu te na pivo. Meni je to super. Još kad sam bila mala shvatila sam da su zvezde na nebu, a mi na zemlji. To sam naučila i od Zdravka Čolića.

Da li slušate svoje snimke?

- Ne! Slušam samo kad moram, ali volim da poslušam moju pesmu “Negativ”. Tu pesmu volim da čujem, nekad. Dešava mi se da čujem sebe na radio stanici i odmah promenim. Nije to zato što mi nisu drage moje pesme. Snimila sam ih, poručila sam nešto njima i poslala poruku. Kao što je slučaj sa pesmom “Zemlja mojih snova”. Ljudi su mislili da je to neka šaljiva pesma, ali zapravo nije. To je pesma koja se bavi sociološkim fenomenima.

Da li ste nekada osetili da vas ljudi ne shvataju ozbiljno?

- Sećam se festivala za makedonski izbor za pesmu Evrovizije. Ušla sam kod moje majke u garderobu i organizatori nisu to znali. Ušla sam i videla sve nagrade ispisane i gotove. Tad sam pomislila – Znači mi smo ovde došli da izigravamo fikus. Ja sam tada izašla, optevala i dobila frenetičan aplauz. Onda sam izašla napolje pozvala sve novinara i napravila “skandalčinu”. Osetila nam svojoj koži kako može da se namesti i da se ne namesti.

Kako vam izgleda domaća muzička scena danas?

- Sve se svelo na to koliko ćeš klikova da dobiješ na “JuTUBU” (smeh). Ljudi su počeli da prave pesme da bi ljudi popili piće u kafani. Na prste jedne ruke mogu da se nabroje pesme koje mogu da se slušaju u kolima i kod kuće. Takva vrsta muzike je u izumiranju.

Za kraj nas zanima da li je ostao neki neostvareni san?

- Jeste, film. Sigurno ću ga snimiti. To mi je cilj i stremim ka tome, možda će neki da pomisle da sam luda i da sam jela neke pečurke. Ostvariću ga sigurno, kao što sam i sve do sada. Nikada nisam se vodila mišlju “cilj opravdava sredstvo”.