Bojan Perić: Stariji sam nego što izgledam

Bojan Perić pridružio se ekipi koja nosi radnju serije "Urgentni centar", a sastavljena je od Ivana Bosiljčića, Marka Janjića, Ivana Jevtovića, Katarine Radivojević i Tamare Krcunović. Tu su još i Danica Maksimović, Miki Manojlović i mnogi drugi. Njemu je pripala uloga stažiste koji je tek došao sa fakulteta i bori se za svoje mesto pod suncem.

- Ja igram jednog izrazito finog mladića koji je tek došao sa fakulteta. Mlad među iskusnim vukovima u hitnoj službi. On se sa velikim respektom bori za svoje mesto. Posebno poštuje dr Petrovića kog igra Ivan Jevtović koji mu je mentor. Ovo je jako zanimljivo jer je meni Ivan bio profesor na fakultetu, tako da je ovo bio nastavak. Ja sam mladi stažista sa željom da jednog dana postanem hirurg. Moja uloga je ista kao i u američkom "IR-u", ali je prilagođena našem mentalitetu. I to je ono što ja, sa svojim godinama, jedino mogu da igram u ovoj seriji. Mada sam ja stariji nego što izgledam, mene kada neko vidi ne zna koliko imam godina.

Kako ti se dopada cela ideja rimejka serije "IR"?

- "IR" sam gledao kao klinac i to je bila serija koju sam obožavao. Gledao sam sve sezone do kraja. Kad se pojavila mogućnost to da igram ja sam bio presrećan i sa puno entuzijazma sam ušao u ovaj projekat. Pogotovo što je moja uloga u ovoj seriji totalno drugačija od onoga što je publika do sada imala prilike da vidi. Totalno mi je drugačiji lik i meni je to, osim izazova koji nosi svaka uloga, dodatna motivacija da to uradim što je moguće bolje.

Tvoje kolege Tamara, Ivan, Katarina i sotali imali su ozbiljne pripreme za "Urgentni centar"...

- Do sada u karijeri sam već imao ozbiljnije pripreme za uloge od mojih kolega. Recimo za "Vojnu akademiju". Međutim, to je sve slično. Upoznati likove koje igramo i onda ih opriroditi u tom televizijskom smislu. Mnogo je bitno da razgovaraš sa nekim ko je, zapravo lik koji ti igraš. U ovom slučaju zdravstveni radnik. Meni je bilo jako simpatično što koga god pitaš da li su imali neki slučaj koji im "dira psihu" više nego ostali, tj. nešto što im je ostalo urezano kao traumatično iskustvo, svi su u startu rekli "Ne, mi se ne vezujemo". Ipak, nakon par sekundi su svi promenili pesmu i počeli da se prisećaju "onog jednog slučaja sa onim detetom..." i tada shvatiš da su i oni ljudi, a najteže je odigrati čoveka na televiziji, jer je to jedna vrsta bajke i odigrati realnu stvar je najteže. Suština je da se nešto što je stvarnost prikaže kao stvarnost i na televiziji, a da to bude pitko i uverljivo.

Da li si doživeo nešto stresno na pripremama?

- Baš sa Ivanom sam bio na jednoj eksplorativnoj operaciji. Nisu znali šta je jednoj starijoj gospođi, pa su ušli u stomak da vide šta je i onda sam ja prišao skroz blizu kod nogu i iskrenuo se da bolje vidim. Jedna sestra me upitala da li sam dobro, jer joj izgledam kao da ću da padnem, a ja sam odgovorio da sam samo prišao bliže da vidim šta se dešava. Kada sam odlučivao čime ću se baviti u životu, jedna od opcija je bila da budem doktor, a pošto sam po prirodi jako radoznao, verovatno bih se odlučio za hirurgiju.