Popularni hrvatski glumac Roko Sikavica za PRVA.RS: Nedostaje mi moja ulica Strahinjića Bana, prijatelji koje sam tamo upoznao...
Hrvatski glumac Roko Sikavica (27) osvojio je srca naše publike zahvaljujući seriji „Pogrešan čovek“, gde je tumačio lik Vena. Već nedeljama unazad, gledamo ga u ulozi urnebesnog mladog policajca Željka Mahera u seriji „Dar mar“ koja se svakog dana emituje na Prvoj. Popularni glumac, ekskluzivno za Prva.rs otrkiva šta misli o šarmantnom edipovcu kog igra, zašto je odlučio da u scenario doda hit frazu: Željka boli pupa, kako je došlo do toga da jedan Splićanin ne jede ribu i na kojim sve projektima radi.
Da li si kao i većina dečaka maštao o policijskoj uniformi kada si bio dete?
- Koliko mogu da se setim, mislim da nikad nisam hteo da budem policajac... Čak i kada smo se igrali na ulici policajaca i lopova, ja sam uvek bio lopov. Ali, ono što znam je da mi nije padalo na pamet da budem glumac, iako sam išao na dramske radionice od šeste godine. Mislim da sam želeo da budem hemičar, nešto me je privlačilo da pravim eksperimente, da mućkam tečnosti, čak mi je jedna sestra sa medicinskog fakulteta donela raznorazni pribor iz laboratorije, menzure i pipete, pa sam se sa tim igrao kao dete. To mi je bio san.
Željko važi za maminog sina, a jedna od njegovih najčešćih replika se odnosi na to da ga „boli pupa“. Da li privatno doživljavaš neke komentare na tu temu, da li se prijatelji ili porodica šale sa tobom možda na taj račun?
- Željko je jedna klasična, simpatična budala koja boluje od Edipovog kompleksa, odrastao je bez oca, mama ga je čuvala kao oko u glavi, a takođe je odrastao i sa babom, dakle potputno pod ženskom protekcijom. Nije navikao da radi, one su sve radile za njega. Scenaristi su u jednom momentu zamislili da Željko ima neke probavne smetnje, da voli puno da jede i da odlazi često u WC kad se unervozi. Meni je bilo simpatično da u seriju ubacim taj izraz jer sam od nekog čuo da je nekoga stalno bolela „pupa“, a ta osoba je bila užasno smešna. Ne doživljavam nikakve komentare od prijatelja jer oni manje-više ne gledaju televiziju, ali znam da je to sa boljenjem pupe na setu bio veliki hit: Željka boli pupa. To je izraz za koji sam mislio da bi ga koristio neko njegovog karaktera. Da bude vezan za neku umanjenicu iz detinjstva i da je koristi i u odrasloj fazi života.
Na skali od 1-10, koliko je na setovima zabavno, a koliko naporno?
- Meni je uvek „desetka“ zabavno, jer obožavam da budem na setu. Koliko je naporno zavisi od toga šta radite, ali hajde da kažem „osmica“. Ljudi koji nisu upućeni u filmsko stvaranje zapravo ne shvataju koliko je to naporan i rudarski posao. Na primer, na snimanju "Dar mara" dođete i taj dan imate 18 scena, 12 sati radite, ustajete u šest ujutru i to nekada ume da bude teko. Ali ako imam jednu scenu, ocena je „jedinica“, to je pesma.
Ko je od kolega važi za najvećeg „zabavljača“ na snimanjima?
- Enez Vejzović i Draško Zidar me uvek nasmeju jer imamo taj sličan cinični humor, a naravno kad smo u policijskoj stanici sa Ksenijom i Pavaom, to zna da bude dosta ludo. Ne bih izdvajao nekog posebno, zaista su svi zabavni.
Paralelno sa ovom serijom snimaš još jedan projekat. O čemu je reč?
- Paralelno snimam jedan sitkom u produkciji Interfilma koji će se prikazivati na HRT-u. Radnja te serije se odvija u 9. veku u jednoj kneževini u Dalmaciji. Serija ima dosta veze sa Crnim Gujom, imamo razne arhetipske likove, ja glumim popa, Benediktinca, koji se zalaže za kulturu i obrazovanje, a ostali ljudi na dvoru nemaju baš sluha za taj njegov aktivizam. To je i dan danas tako, za kulturu i obrazovanje ljudi imaju najmanje sluha, a zapravo su užasno bitni. Radujem se tom projektu jer mislim da bi mogao da bude dosta dobar.
Publika u Srbiji te je posebno zapazila i zavolela zahvaljujući ulozi Vena u „Pogrešnom čoveku“. Zbog snimanja si jedno vreme proveo u Beogradu. Da li imaš nešto što ti nedostaje iz našeg glavnog grada i da li si dolazio u međuvremenu?
- Jaoj, snimanje u Beogradu će mi ostati u jednom od lepših sećanja u životu. Predivnih devet meseci koje smo proveli na tom snimanju... Nedostaje mi moja ulica Strahinjića Bana, prijatelji koje sam tamo upoznao... Bilo mi je stvarno super, družio sam se raznim ljudima i ugostili su me predivno. Neke veze odatle još uvek negujem. Od završetka snimanja bio sam u Beogradu još 6-7 puta, a mislim da ću na jesen opet doći i nadam se da ću uskoro opet nešto raditi u Srbiji.
Rođen si i odrastao na moru, u Splitu, ali zbog jednog incidenta u detinjstvu, prestao si da jedeš ribu? Da li je zaista bilo toliko traumatično?
- Da, to se svi čude kad čuju da Dalmatinac ne jede ribu, ali tako se nekako desilo. U našoj kući se uvek jela riba petkom. Ja sam je kao mali jeo halapljivo i par puta mi je kost zapela u grlu i to je bila velika drama, tako da sam stvorio neku averziju prema ribi, mada je lovim ceo život. Kad god odem na plažu uvek uhvatim 10-15 komada. Moji jedu, a ja ne. Ali moram da se pohvalim da sam pre neki dan jeo fantastičnog lososa. Malo po malo se vraćam ribi, ali više volim meso i pršut nego recimo, plodove mora.
Kako izgleda jedan tvoj neradni ili radni dan?
- A iskreno da vam kažem stvarno se više ni ne sećam kako izgleda to kada ne radim jer je ova prošla godina čak i uz koronu bila dosta dobra. Poslednji slobodan dan sam imao 27. aprila, jer sam u međuvremenu snimio jedan dugometražni film rediteljskog dvojca Davida Kapca i Andrije Mardešića koji se zove „Stric“, a u kom glume Miki Manojlović, Goran Bogdan, Ivana Roščić... Radim sedam dana nedeljno, ali mora da se radi.
