Glumac serije “Igra sudbine” za PRVA.RS: Trebalo je da glumi Luku Kanačkog, a zašto mu je Irfan Mensur “očitao bukvicu” za svagda
U početku je bio lopov koji nije mario ni za šta. Međutim, vremenom, njegov lik doživljava katarzu i publika počinje da ga voli. Prija mu da tumači kompleksnog lika, a glumac Ammar Mešić je za PRVA.RS otkrio koje to osobine kod Strahinje u seriji “Igra sudbine” najviše voli, a na kojima mu pak zamera.
“Verujem da se čoveku dešavaju razne stvari i traume u životu, koje ga navode da se snalazi na različite načine ne bi li preživeo. Siguran sam da će se Strahinja promeniti, jer sve ima svoje zašto. Publika će saznati zašto je Strahinja baš takav lik. Smeta mi njegov loš odnos sa ocem Tićom. Nikada prema njemu nije bio iskren, ali i to će se promeniti. Kada bude naišao na ozbiljan problem, u ocu će naći pravog prijatelja. S druge strane, kod Strahinje mi se sviđa što je požrtvovan, borben, istrajan i snalažljiv”.
Snimanje ljubavnih scena sa Nadom, koju tumači glumica Milica Tomašević, nije mu teško palo.
“Milicu znam dugi niz godina i nije nam bilo neprijatno da snimamo scene seksa. Sa njom je saradnja fantastična. Jako je direktna i jasna. Šta god da nam smeta, jedno drugom kažemo i zajedno dođemo do najboljeg rešenja. Dešavalo se da se nađemo na kafi i da spremamo tu scenu seksa nedelju dana. Jeste da je Nadi ta noć bila bitna, jer je tada izgubila nevinost, a i Strahinji jer je to čekao sve vreme od žene koju oduvek voli, ali sam taj čin seksa nije bio bitan, koliko razgovor jutro posle”.
Kao i ostatak glumačke ekipe, Ammar takođe ističe da snimanje serije protiče u dobroj atmosferi.
“Svi se se ponašamo kad smo klasa na fakultetu. Nikada nisam osetio ljubomoru niti negativan osećaj ni od koga od kolega. Zahvalan sam Bogu što mi se desila ova serija. Retko kad se u poslu dešava da se kolege skroz razumeju. Sve to kako se družimo, radimo i zezamo, jedan je od razloga zašto je ova serija naišla na uspeh među publikom. Sve smo preneli kroz kameru. Nikoga slava nije udarila u glavu, jer svi potičemo iz ispravnih sredina i ljudskih odnosa”.
Ammar se sa osmehom seća jedne anegdote sa snimanja zbog koje mu je danas koleginica Sandra Bugarski, koja tumači ulogu Marice Pančetović Pančete, upisana u telefon kao “Ilija moj”.
“U početku, nisam znao kako se ko zove ni u stvarnom životu, ni u seriji. I tokom snimanja, u kadru su bili Pančeta i Ivan. Sećam se da sam samo u jednom momentu Ivana Ožegovića nazvao Ilija. Svi smo počeli da se smejemo, i od tada Sandra i ja jedno drugo zovemo Ilija”.
Do sada nije imao negativna iskustva sa obožavaocima, čak mu prija kada mu putem društvenih mreža udele komplimente. Uvek kada ima vremena, odgovori svima i zahvali se.
“Najviše me hvale što sam prirodan. Poslednjih mesec dana su počeli da me porede sa glumcem Vilijamom Levijem, što mi naravno prija. Ali, kada bih imao njegovu visinu i građu, bio bih Apolon (smeh)”.
Glumac Ammar Mešić je rođen u Prijepolju 1991. Studije glume završio je na Akademiji savremenih umetnosti u Nišu 2012. godine u klasi profesora i glumca Irfana Mensura. Odvajanje od porodice mu nije teško palo, a Niš danas pamti samo po lepim uspomenama i prijateljstvima za ceo život.
“Kao pubertetlija sam često putovao odvojeno od porodice. Bio sam član Odreda izviđača “Boško Buha” u svom rodnom gradu i to iskustvo me je definitivno promenilo i učinilo me komunikativnim i ekstrovertnim. Zbog toga sam se u Nišu dobro snašao i brzo stekao prijatelje sa kojima se i dan-danas družim. Naravno da je bio i teških momenata tokom studiranja, kada sam se osetio usamljenim, jer za dete od 16 godina promena sredine i tako rano upisivanje studija, zaista može biti i traumatično”.
Bilo je momenata kada je pomišljao da napusti glumu.
“Posle prve godine studija, dobio sam svoju prvu televizijsku ulogu 2009. godine. Irfan me je tada pustio da se time bavim, a posle snimanja sam se kratkotrajno vratio u Prijepolje kako bih vanredno polagao ispite u gimnaziji. Zatim, kada sam došao u Nišu na drugu godinu, sećam se da nisam imao ništa spremljeno za Irfanove predmete i da me je on često zbog toga izbacivao sa predavanja. Nisam mu se javljao, niti sam se spremao za polaganje, a on je hteo da me kazni. Onda je usledio razgovor sa njim, koji nikada neću zaboraviti. “Očitao mi je bukvicu” i rekao da se vratim u Prijepolje i da ja nisam za glumu. Naravno da sam se tada osetio loše, ali sam uspeo nekako da se izborim sa tim. Sećam se da smo te godine radili imitacije na fakultetu i ja sam skupio hrabrost da uzmem baš njega za imitaciju. Kada sam video osmeh na njegovom licu, sve mi je bilo jasno. Od mene je napravio čoveka koji misli svojom glavom i naučio da je talenat jedno i da ti to niko ne može oduzeti, ali da se znanje mora steći radom i konstantnim ulaganjem u sebe. Zahvalan sam mu na tome”.
Prvu televizijsku ulogu je dobio u seriji “Zauvek mlad”. Ammar često ističe da tada, na početku karijere, uopšte nije imao tremu, što danas nije slučaj.
“Voleo bih da nekad vratim tog Ammara koji je išao opušteno kroz život i nije mario kako će proći na kastingu za neku ulogu. Uvek je imao naučen tekst, ali trema mu nikada nije bila prepreka. Danas imam tremu koja ponekad ume da me parališe, jer imam želju da zadovoljim reditelje, da mi se svidim i da odgovorim na njihove glumačke potrebe. Sećam se da sam na kastingu za “Igru sudbine” imao tremu, ali sada mi se čini da je sve to bilo bespotrebno. Bio sam pozvan za ulogu Luke Kanačkog, koju u seriji tumači kolega Stevan Piale, dok je on trebalo da proba ulogu Strahinje i Matije. Verujemo u reditelja Žarka Jokanovića i svesni smo da je sadašnja podela ipak najbolja”.
Ammar je veliki fan “Igre prestola”, pa se nije libio da rediteljima ove planetarno popularne serije pošalje svoju biografiju u nadi da će ga pozvati. Imao je želju samo da ode u Dubrovnik i da vidi kako to radi velika produkcija kao što je HBO.
“Nema neke posebne razlike između naše i njihove produkcije, osim novca. I sam budžet Republike Srbije namenjen kulturi je na najnižem nivou u regionu, zbog čega sam zahvalan Smart produkciji što imam posao i živim od svoje plate. Kod HBO bih pohvalio što funkcionišu kao “švajcarski sat” i što su jako organizovani. Ali ja jako volim što radim u svojoj zemlji i uopšte nemam ambiciju da se preselim u Ameriku ili Rusiju, već bih voleo da ostavim neki mali pečat u Srbiji. Naravno, prihvatio bih ulogu u inostranstvu ukoliko mi se baš dopadne”.
Za sebe kaže da je sasvim običan čovek i da sebe ne doživljava kao javnu ličnost. Šta više ponosno ističe da se vozi gradskim prevozom. Jednom je izjavio da nema velike razlike između glumca i pekara koji je poznat u svom kraju.
“Moj posao je isti kao i pekarski. To je zanat koji se uči i kojim se baviš celog života. Radiš i zarađuješ od svog posla i ne vidim zašto bi nekoga zanimalo šta ja radim privatno, kada izađem iz uloge koju trenutno igram”.
Obožava rad sa decom, zbog čega je nekada mislio da će studirati srpski jezik i književnost.
“Mama mi je učiteljica i mnogi sa mamine strane su profesori srpskog jezika, književnici ili učitelji. U jednom momentu sam mislio da ću to studirati. Privukao me je osećaj da utičem na odrastanje dece, da im prenesem svoja iskustva i da svedočim kako odrastaju u vaspitane i obrazovane ljude. S druge strane, onaj sam tip koji stalno ispravlja ljude koji se gramatički neispravno izražavaju. Alergičan sam kada vidim da ljudi ne razlikuju “je l’” i “jer” ili kada “ne znam” napišu zajedno. Čak sam i krenuo da spremam prijemni za srpski jezik i književnost, ali sam tada dobio ulogu u “Vojnoj akademiiji” i mislio da će prijemni da sačeka. Danas vidim da se sve u mom životu odvijalo sa razlogom i sada puštam da to tako ide”.
Smatra da se u Srbiji uloga najčešće dobija na osnovu fizičkog izgleda. Obično ga ljudi gledaju kao lepuškastog šmekera i princa, što bi voleo da se to promeni.
“Voleo bih da dobijem ulogu krimosa, da vidim kako bih se snašao. Strahinja je baš mrva svega toga lošeg, ali ko zna, možda je baš ovo priprema za neki moj sledeći projekat”.
Veliki je ljubitelj kafe i ujutro voli da je popije sam, na miru uz jutarnji program.
“Redovno ustajem oko pola sedam. Skuvam kafu, spremim stan i nahranim ribice. Posle odem u teretanu. Kad se vratim u stan, doručkujem i napravim ručak. Kada imam slobodan dan i ne snimam, slobodno vreme provodim sa komšijama i najboljim prijateljima. Šetamo Kalemegdanom i sednemo u omiljeni kafić”.
Nikada ga nisu zanimale diskoteke ni splavovi, a to potvrđuje i činjenica da ni dan-danas ne zna gde se koji poznati splav nalazi. Beograd su mu dve reke, Košutnjak i park kod Vukovog spomenika.
“U tom parku obožavam da provodim vreme. Tu je studentarija i tu sam upoznao mnogo ljudi. Često tokom letnjeg perioda odem tamo uveče sa najboljom drugaricom Nevenom, kupimo pivo ili vino i ostanemo do ranih jutarnjih časova. U međuvremenu se upoznamo sa raznim ekipama, najčešće sa likovima koji sviraju gitaru, pa zajedno i zapevamo. Ja sam taj tip – priroda i reka. Ako baš moram u kafanu, uvek biram provod u Skadarliji”.
Za svoje rodno Prijepolje, najviše ga vezuju roditelji i braća. Ističe da je vrlo porodičan čovek i da se u njegovom domu nedeljni ručak u 15h izrazito poštuje.
“U Prijepolju volim tu čistotu grada. Ono važi iza multietničku sredinu gde ukupno živi 30 000 pravoslavaca, katolika i muslimana. To je ono što Prijepolje čini bogatim. Nikada nisam čuo da su se posvađali musliman i pravoslavac, obično su kavge unutar jedne vere. Ovom prilikom bih pozvao sve da posete Prijepolje, jer tu je Kamena gora, manastir Mileševa, slapovi Sopotnice i muzej “Vlada Divca””.
