Dušan Kaličanin o svom liku: Volim Jocin surovi humor, ali često ga pitam 'Dobro bre Jovane, je l' mora taj stajling?'
Gledate ga u ulozi Jovana u seriji “Istine i laži”, kao velikog radoholičara, posvećenog svom poslu i uvek na usluzi firmi. Jovan je duhovit, znatiželjan, pomalo sklon tračevima i spletkarenjima, ali se uvek jasno zna na čijoj je strani. Na strani istine. I kada spletkari, to čini u korist pravde. Glumac i baletan Dušan Kaličanin ekskluzivno za sajt prva.rs objašnjava da su on i Jovan vrlo slični, ali da nikada ne bi mogao da se bavi birokratskim poslovima, na čemu se Jovanu posebno divi.
“Najviše se podudaramo u mogućnostima da smisleno reagujemo u nepredviđenim okolnostima. Brzo mislimo i posvećeni smo poslu, a smisao za humor nam se donekle podudara. Volim pravednosti, ali mislim da je Joca u tome mnogo jači”.
Šta volite kod Vašeg lika, a šta Vam ide na živce?
“Volim Jocin humor, često je surov, ali tačan. Volim njegovu oštroumnost koju ponekad prikriva. Ništa njegovo mi ne ide na živce, već ga pretežno razumem što je i neophodno da uradite kada igrate neki lik kako bi on delovao istinito”.
“Biti u Jocinoj koži je vrlo zabavno, ali nije uvek zabavno biti u njegovom kostimu. Elegantan, uglađen i vrlo stilizovan. Često ga pitam 'DOBRO BRE JOVANE, JE L’ MORA TAJ STAJLING?'. On ne popušta i sve mora da bude usklađeno".
Koliko su nam u životu potrebne istine i laži i zašto?
“Neophodne su nam. One nam pokazuju naše trenutno stanje i lični su alarm upozorenja da smo slabi, ako previše skrenemo od istine ili nas potenciranje istine opomene da ne odemo u gordost. Životne istine i laži kao i istine i laži junaka serije jesu intimna borba za spoznaju sebe. To je put ka ličnoj istinitosti. U vremenu gde smo okruženi lažnim parametrima za skoro sve, pobeda je da otkrijete tananu, često jedva primetnu granicu između istine i laži. Ta granica je ono što zbunjuje, gde prestaje istina i gde počinje laž. Samo nikada ne smemo lagati sebe. Istinitost sa samim sobom je najveća snaga koju sebi možemo da darujemo”.
Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu ušli ste u uži krug, ali vas nisu primili. Drugu šansu ste potražili u Prištini gde ste i diplomirali u klasi Milana Plećaša.
“Krivca za svoje neuspehe sam tražio u sebi i tako sebe odvlačio dalje. To je savet za napredovanje, čak i da su drugi vidljivo sapleli vaš kvalitet. Nije me poremetilo to što nisam primljen na FDU nakon užeg izbora, zapravo sam bio srećan što je život imao drugačiju stazu za moj glumčki put. Akademija nije cilj već sredstvo, a radujem se da me magija posla još uvek drži i to bih da čuvam u sebi”.
Bavili ste se karateom i streljaštvom, a učestvujući na 20. Svetskom kongresu u Atini 2006. započeta je i vaša baletska karijera. S obzirom na to da ste umetnička duša, odakle poriv da se bavite baš ovim sportovima?
“Karate sam trenirao pet godina i uživao u tim sportskim danima. Znanje i forma iz bavljenja tim sportom su mi bili podrška za osnove baleta. Gipkost, snaga mišića koje sam stekao dok sam trenirao karate, kao i pozicije i visoki udarci nogom su mi pomogli u savladavnju baletske tehnike. Streljaštvo je sport u kojem sam pored nekoliko medalja osvojio i ličnu koncentraciju. Ponekad rekreativno odem u streljanu i pucam, ali sada je to pištolj a nekada sam pucao iz puške”.
Otkud ljubav prema baletu? Da li ona nadjačava ljubav prema glumi?
“Nakon učestvovanja na Svestkom kongresu igre u Atini 2006. godine, upisao sam vanredno baletsku školu, ali je nisam završio jer sam dobio prve angažmane u pozorištu. Pozorište na Terazijama je fanta nstično otvorilo sve mogućnosti da se ne odreknem baletske karijere, ali priznajem da je gluma uvek bila moja primarna ljubav i u njoj se osećam više svoj".
Šta Vas je navelo da 2015. godine učestvujete u jednom rijalitiju i šta Vam je to donelo? Kakvo mišljenje imate o današnjim rijaliti programima?
"Rijaliti je deo naše stvarnosti i takve pojave ne volim da ignorišem, već da probam da ih shvatim. Nije rijaliti neka nedostižna forma kojoj treba davati toliko značaja. Ljudi pričaju o rijalitiju kao da je to fenomen hodanja po vodi, a vrlo je jednostavan princip i i samo je potrebna svest da je u životu najteže pobediti sebe. Mudriji bi brzopleto rekli da rijaliti nije doneo ništa, ali nije loše da se survate ponekad ako umete posle toga da uhvatite veći zalet i odvedete sebe iznad onog odakle ste krenuli u pad. Današnji rijaliti programi imaju čudna pravila koja deluju kao da istih nema, izgubili su kriterijume za potenciranje jedinstvenosti i promišljene igre i sve više mi deluju kao smeštaj za jedne te iste koji tu uvek borave uz po koju šljokicu koja trepne i nestane".
Zoran Pajić: "Teško je spoznati šta je istina, a šta laž"
O seriji "Istine i laži" možete pročitati OVDE.
