Uloguj se

Uloguj se

Pretraga
Pronađite nas na

Životne priče

09. 10. 2017. 15:00   >>  13:29

Če.

Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili samo Če, rođen 14. juna 1928. Ubijen je 9. oktobra 1967. Bio je marksistički revolucionar, kubanski gerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Če je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956–1959), kao član pokreta „26. jul“. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji.

U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta. 

Kao strog vojskovođa i potpuno posvećen revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama,  on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti.

Časopis „Tajm“ proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. Veka,  a čuvenu fotografiju Gevare koju je načinio Alberto „Korda“ Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom dvadesetog veka“. 

Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj porodici špansko-irskog porekla. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč bio je arhitekta po struci i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka Selija de la Serna bila je španskog porekla. 

Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi. 

Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije da je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga „El Loko“ („Ludi“) Gevara.. Hvalio se da se retko kupa, na primer. Zvali su ga i „Čančo“ („Svinja“). Znao je i da kaže: „Ima šest meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu.“. 

U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine.

Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu.“

Dana 23. oktobra 1951, još ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su starim motociklom, marke „Norton 500“, kojem su dali nadimak „La Poderosa“ ( „Moćna“). 

Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se „La Poderosa“ pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, autostop, morske puteve ili idući peške.

Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu. 

Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami.  gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres.

Gevara je kasnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima“, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca“ i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja“, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu“. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.

Početkom 1955. godine radio je kao doktor u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ta kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul“.

U tom periodu, Gevara je dobio i čuveni nadimak „Če“. Dana 24. juna 1956. uhapsila ga je meksička policija, zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI je objavila: „Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste“.

Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas se, međutim, umešao u rad policije da bi odbranio kubanske revolucionare, pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu.

1955. godine, 18. avgusta, Hilda Gadea i Ernesto Gevara su se venčali, 15. februara 1956. Hilda mu je rodila kćerku, kojoj su dali ime Hildita Beatris Gevara Gadea. Brak će potrajati pet godina, sve do kraja Kubanske revolucije.

Na slobodi su u tajnosti nastavili sa revolucionarnim aktivnostima. Iako je prvobitno planirao da u borbi učestvuje samo kao lekar, Gevara je učestvovao u vojnim vežbama, koje su služile kao priprema planiranom odlasku na Kubu i revoluciju, i njihov vojni instruktor Alberto Bajo na kraju ga je pohvalio kao „najboljeg gerilca“.

25. novembra 1956. su krenuli na Kubu, na iznajmljenom brodu „Grenma“ (eng. „baba“). Brod je bio namenjen za najviše 25 ljudi, a njih je bilo ukupno 82. Nakon izuzetno nemirnog vremena, u teškom stanju su stigli na istočnu obalu Kube kod mesta Los Kajuelos.

Umesto planiranog 30. novembra, stigli su tek 2. decembra. Krećući se kroz polja šećerne trske, oteklih nogu i bez ikakve hrane ili opreme osim pušaka i nekoliko šaržera municije,  5. decembra su ih, kod mesta Alegrija de Pio, iznenadile Batistine snage, napadajući ih i sa kopna i iz vazduha. Gevara je kasnije saznao da je zapravo njihov unajmljeni vodič bio taj koji ih je izdao i doveo vladine snage do mesta gde su bili. 

Nespremni i iscrpljeni, od 82 njih, koliko ih je krenulo na put, samo 16 [ ili 22) je preživelo, te su u dve grupe krenuli ka obroncima Sijere Maestre, gde su se kasnije ponovo sastali. Če Gevara je ranjen u vrat,  ali je skupa sa preživelim gerilcima, što ranjenim što nepovređenim, uspeo da se izvuče, da bi 21. decembra zajedno stigli na plantažu kafe, gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana.

U šumama Sijere Maestre oni su nastavili sa vojnim vežbama, prikupljajući dobrovoljce i nabavljajući opremu. Gevara je bio zadužen za proizvodnju bombi, pravio male improvizovane rerne za pečenje hleba, obučavao nove članove taktici i organizovao kurseve gde su nepismeni članovi pokreta učili da čitaju i pišu. Još uvek ih je bilo malo, tako da ih je do marta 1957. bilo tek oko 80.

Do 24. februara 1957. javnost nije znala ni da li su Kastro i njegove trupe, skupa sa Gevarom, uopšte živi. Tog dana su, međutim, ekipe američkog „Njujork tajmsa“, na čelu sa Herbertom Metjuzom (eng. Herbert Matthews), došle direktno u njegovo sklonište na Sijeri Maestri da bi ga intervjuisali i raspitali se o njihovim gerilskim aktivnostima. 

U „Njujork tajmsu“ reportaža o Kastrovim trupama je bila više nego pohvalna, i obuhvatala opširan opis njihovih vojnih aktivnosti, života u šumama, daljim planovima i ideologiji. Sam Kastro je prikazan kao romantični i dopadljivi revolucionar. Uz osnovno poznavanje engleskog jezika i ličnu harizmu, on je iskoristio ovu priliku da se obrati direktno američkoj naciji i iskaže svoje ciljeve. Gevara tada nije bio tu, ali je kasnije počeo sve više da shvata važnost medijske propagande u političkoj borbi.

Kada su pisali proglas omladini grada Santjago de Kuba, Kastro je rekao Če Gevari da pored svog potpisa upiše „el comandante“. Postao je strog vođa, koji je dezertere kažnjavao kao izdajnike, a za njima je slao odrede za pogubljivanje. Tako je postao poznat kao brutalan i nemilosrdan vođa. Sam Kastro ga je opisivao kao inteligentnog, hrabrog i vođom za primer, koji je imao „veliki moralni autoritet nad svojim trupama“.

U julu 1958. godine, Če je odigrao ključnu ulogu u bici kod Las Mersedesa, koristeći svoje trupe da zaustavi grupu od oko 1 500 ljudi, koje je Batistin general Kantiljo pozvao sa ciljem da okruži i uništi Kastrovu vojsku. Više godina kasnije, američki major Lari Bokman je analizirao Čeovu taktiku i opisao je kao „izvanrednu“. U narednim borbama, Gevara je predvodio novi odred vojske usmeren ka zapadu, da bi pomogao u napretku ka Havani.

Postojao je samo taj jedan Gevarin odred van Kastrovog „jezgra“ pod njegovom direktnom komandom. U poslednjim danima 1958. godine, Gevara je usmerio svoj „samoubilački odred“ u napad na Santa Klaru, što je predstavljalo jednu od odlučujućih borbi za pobedu revolucije; Njegova konačna pobeda u borbama za Santa Klaru, u kojima su protivničke trupe bile brojčano nadmoćne čak i u razmeri 10:1, kasnije su opisivane kao „remek-delo u modernom ratovanju“.

Bilo je veče pred novu godinu, 31. decembra 1958. godine. Batistini generali su, bez njegovog znanja, počeli da pregovaraju o predaji, a već narednog jutra Batista je pobegao iz zemlje.

Kastrova vojska je 8. januara 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u Havanu.

Nakon pobede u revoluciji na Kubi, angažovao se u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe. Borio se u Kongu za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom i u Boliviji.

Zajedničkim delovanjem CIA i bolivijske vojske, Če je 8. oktobra 1967. nakon kratkog vatrenog okršaja uhvaćen, a sutradan je i ubijen. Čovek koji je ubio Če Gevaru bio je general Garija Prada Salmon. On tvrdi da ga je “locirao, uhapsio i poslao” na onaj svet.

Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.

Izvor: KP

 

 

1 Komentari

Ukoliko želite da komentarišete sa svojim korisničkim imenom, molimo vas da se ulogujete.

Ostali komentari