Prva kabl

PlusMaxWorldKick

Uloguj se

Uloguj se

Pretraga
Pronađite nas na

Životne priče

10. 05. 2018. 09:33   >>  09:48

"Nema kosti i komada kože da nije zgažen vojničkim čizmama"

Kada o nasilju progovore žene žrtve, neretko se dešava da ne budu prepoznate od strane institucija i zakona i da se kod najbližih stvori zavet tišine.

Onda te žene prolaze kroz drugi talas nasilja, jer društvo na njih ospe rafal opravdanja za nasilje. Dešava se i da novinari koji izveštavaju o nasilju, budu proglašeni za manipulatore ljudskom nesrećom.

Tačan broj žena koje su za vreme rata u BiH bile mučene i dalje nije utvrđen. One su bile zatvorene po privatnim kućama koje su služile kao improvizovani logori, kao i u prostorijama javnih ustanova, kao što su škole, hoteli ili stadioni. Jedini metod utvrđivanja istine jesu njihova svedočenja. Ali, one ćute, jer nemaju institucionalnu ili podršku porodice, a u strahu su od odmazde ili stigmatizacije. Pred Haškim tribunalom niko nikada nije odgovarao za seksualno nasilje u ratu u BiH nad ženama srpske nacionalnosti. Pred sudom u BiH, za tu vrstu zločina, do sada je osuđeno samo pet lica, na ukupno 36 godina i 6 meseci zatvorske kazne. Najmlađe žrtve su dve devetogodišnje devojčice iz područja Ilijaša i jedna dvanaestogodišnja devojčica iz Sarajeva.

Tri hrabre žene koje već 26 godina javno govore o nasilju i torturi kroz koju su prošle tokom rata u BiH, uspele su teškom mukom da izdejstvuju promenu Zakona o zaštiti žrtava ratne torture. Da su ćutale, to se ne bi dogodilo. One su članice Udruženja žena žrtava rata i odlučile su da javno govore, da bi se sačuvala istina na kojoj treba da počiva istorija.

Božica Živković Rajlić je početkom rata radila kao nastavnica istorije i geografije. Živela je sama u svom stanu u opštini Srebrenik. Provela je 322 dana u zarobljeništvu. Čovek koji ju je zlostavljao osuđen je na 3 godine zatvora i ovih dana treba da bude pušten na slobodu.

Stvari su se u sredini u kojoj je živela, drastično promenile posle ubistva mladih vojnika koji su se početkom rata povlačili iz Tuzle. Ona je u široj okolini bila jedina Srpkinja. Njene su komšije prvo počele da je prate, onda joj se više ne javljaju, psuju je, pljuju... Noću joj lupaju na vrata, plaše je... Bila je u velikom strahu. Ali, niko joj nije rekao da se iseli.

Odlučila je sama da napusti posao i ode, sve ostavlja. Otišla je kod hodže i zamolila ga da je on sprovede do prvog srpskog sela. On je ispratio dokle su bili „njegovi“, a na dalje je išla sama. Nije nikoga znala, pa nije bila sigurna da će živa stići, jer ni Srbi ne znaju ko je ona. Stiže u srpsko selo, boravi u jednoj porodici, do dana zarobljavanja, i nje i njenih domaćina.

11. jula 1992. dolaze po nju i govore da su došli da je vrate u njen stan. Tamo, nema više ničega, sve opljačkano i polomljeno. Sedi sama u praznom stanu i, skamenjena od straha, čeka da je neko ubije. Neki unutrašnji glas, koji ne može ni da opiše, govori joj da siđe dole pred stan. Tamo je napadaju i vređaju, ali, spletom okolnosti, tu nailazi onaj hodža što je izveo iz sela i spasava je sigurne smrti.

Sutradan, pred efendijinu kuću, dolazi vojna policija da je traži, jer je Božica „opasna po bezbednost tog kraja“. Efendija još jednom polazi sa njom i Božica veruje da joj je tada treći put spasao život, jer je sigurna da je pošla sama, nikada ne bi stigla na odredište.

Doveli su je u prostoriju osnovne škole, kreću da je ispituju, ona ništa ne zna, a oni je tuku. Tukli su je od 11 pre podne, do 16 sati posle podne. Neprestano. Toliko, da Božica danas nema ni jedne svoje kosti na licu, sve joj je tada polomljeno. Onesvešćivala se četiri puta, a kad god se osvestila, oni su je iznova tukli. Prvo je bilo njih dvojica, a kasnije osmorica su je istovremeno šutirali, gazili, udarali. Bolovi su bili neizdrživi.

Kad se čovek nađe u situaciji da je unapred osuđen samo iz mržnje, ne zna šta mu je činiti. Ona nije znala tada ništa drugo, nego da se moli bogu. Nije nikako u toj muci mogla da se seti cele molitve, a kada je konačno uspela celu da je izgovori, tamo pred 16 sati, oni su, kao po komandi, prestali da je tuku. I danas veruje da je samo zahvaljujući bogu, preživela. Nema drugo objašnjenje.

Nakon prebijanja, odveli su je u jednu kuću, koja je bila svojevrsni logor. Tih privatnih logora za Srbe je za vreme rata, po nekoj statistici, bilo oko 536, koji su bili gotovo nemogući za lociranje.

Tamo je zatekla još neke nastavnike. Nema grejanja, nema hrane, vode, ničega. Ulazili su kako je ko hteo, tukli ih, maltretirali. Molila se da je ubiju, jer je u tim mukama verovala da je jedino smrt spas. Jednom sedmično su dolazili vojnici sa fronta i iživljavali se nad zarobljenicima verbalno i fizički.

Terali su ih da rade sklekove do iznemoglosti, a stare ljude, koji nisu mogli da zdrže i počnu da bljuju krv, gaze iza vrata i tuku. Njoj su pocepali haljinu i terali je da mirno stoji dok je pljuju i gađaju, ponižavaju i govore da je neće silovati jer im se gadi što je kost i koža, ali su govorili da će dovesti njenog brata da je siluje.

Jeli su jednom dnevno, neki kačamak koji neko prošvercuje, a inače su hvatali golubove na prozoru i to jeli... Nisu se nikad kupali, nekom ledenom vodom se prala koliko je mogla, imala je vaške. Samoj se sebi gadila.

Jako je sve bolelo, teško je podnosila glad i hladnoću, hvatala je velika depresija. U tom je stanju donela odluku da se sama ubije. Našla je neke čaršafe, isekla ih i odnela pod krov, čekajući da to uradi kad je ne vide drugi zarobljenici. Ali, kada je sledećeg dana pošla da se ubije, nije imala snage, od malaksalosti i gladi, da se popne u to potkrovlje. Tada su joj se opet javili nek glasovi, koji su joj rekli da ne treba da se ubije i njima ispuni volju. Pomislila je: ako hoće da me nema, neka potroše taj jedan metak i taj greh uzmu na sebe. Nikada više nije poželela da se ubije.

Jednog dana je čula dečije glasove ispred prozora. Pozvala je decu pod prozor i pričala im priče, pesmice, deca su se smejala. Sutradan je kod njih došla jedna krupna žena i pitala: ima li tu neka Boža, deca je pominju. Od tog dana, ta žena, inače Hrvatica, svakog je dana narednih 6 meseci dolazila i donosila im viška svoje hrane.

Božica kaže da joj je život tri puta spasao hodža, a od sigurne smrti od gladi spasla je Hrvatica.

Od marta meseca, kaže Božica, počeli su manje da je tuku, jedva da su je i udarili. Kao da se nešto spremalo. Od Hrvatice je čula da se sprema razmena.

Drugog maja dolaze dvojica i kažu joj da će sutra ići u razmenu. Ona srećna, ne veruje, euforična... A onda, pomisli da je to možda laž. Ipak, trećeg maja je u 12:15 prešla na srpsku teritoriju, ušla u autobus i otišla u Bjeljinu. Tamo su ih nahranili, napojili, dali joj telefon da se javi svojima. Oni su došli po nju i, posle devet godina, vraća se u roditeljsku kuću, bez posla, bez stana, bez odeće, zuba, vilice, napola luda, depresivna, na teret svojima.

Kada se malo povratila posle nekoliko meseci, počela je da razmišlja: šta dalje? Mora da nađe posao, da nastavi život.

Sledeći posao koji je dobila, bio je u Okučanima. Tamo je srela i svog studentskog kolegu, sa kojim je oformila porodicu i rodila dvoje dece. Prvo dete rađa 1994. godine, a druge 1995. kada počinje Bljesak!

Izašla je u koloni, sa malom bebom, proterana od Hrvata. Sve ono što je skrpila u te dve godine, koliko je uspela da se povrati, ponovo je izgubila.

Od kada se rat završio, Božica pokušava da ispriča istinu o onome što se dešavalo. Ljuta je kada se pomenu međusobna izvinjenja političara za događaje u ratu. Kaže: ne može se niko u njeno ime izvinjavati nikome, a da li se meni i onima što su preživeli ono što i ja, neko ikada izvinio? Nikada, kaže Božica!

A kada je počela javno da priča o svojim mukama, govorili su joj da je ludača, da krije da je silovana, da ne znaju kako se udala, ali je ona sve u životu pobedila. Jer, kaže, ja nisam žena poraza!

Muslimani su joj uzeli godinu života, Hrvati još dve, a onda Srbi još 16. Niko iz naših institucija nije hteo da joj, za sve te godine, prizna status žrtve rata i torture. Veruje da je to zato jer je žena, obeležena na svakom koraku. Njeni, Srbi, kaže, stalno su joj govorili da ne može da dokaže da je mučena, da je bila u logoru, da je prebijana i zlostavljana. Kako da žene koje su bile silovane, to dokažu? Pa, niko ih, kaže Božica, nije posle silovanja vodio kod lekara da im izda potvrdu da su silovane.

Tek posle 16 i po godina, Božica je na - ne zna po kojoj po redu komisiji, uspela da dobije status civilne žrtve rata.

Zora Kuljanin iz Bratunca je još jedna žena koja je pretrpela mučenje u logoru. Živela je u Bradini, kada su je kao Hrvaticu, zarobili Muslimani, jer nije htela da oda položaje Srba. Niko od onih koji su nju zlostavljali, nije procesuiran za zločine koje su počinili.

Zorin muž, inače Srbin, njen dever i još nekoliko komšija, pobegli su u šumu. Zora je sa njima nekako uspostavila kontakt kako da im dostavlja hranu i to je trajalo 54 dana. Tog 54-tog dana, 12. jula, Bradina je napadnuta drugi put. Sve što je moglo da se zapali, gorelo je, svi proterani. Zora je sa još nekim ženama i decom smeštena u školu. Uz nju je bio njen 9-mesečni dečak Danijel. Njen muž, kada je čuo šta se desilo, dolazi iz šume da vidi da li su živi, i u povratku ga zarobljavaju i odvode u Konjic. Zora još tada ne zna da joj je muž zarobljen.

Te noći, u tu učionicu gde su svi zarobljeni smešteni, ulazi čovek i kaže Zori da pođe sa njim. I da može da povede dete. Ispituju je, gde se u šumi kriju sedmorica Srba, među njima i njen muž, kojima je hranu nosila. Kaže ona, nisam, otkud vama ta informacija, nisam ja nikome hranu nosila! I nemam šta da priznam.

Vrate je u učionicu, ali sutradan ujutru ponovo dolaze po nju.

Njenu priču ćete čuti za nedelju dana u emisiji "Život priča".

0 Komentari

Ukoliko želite da komentarišete sa svojim korisničkim imenom, molimo vas da se ulogujete.

Ostali komentari