Uloguj se

Uloguj se

Pretraga
Pronađite nas na

Životne priče

08. 03. 2018. 10:45   >>  15:56

UPRKOS SVEMU: “Bićeš klošar ili gospodin? Odlučio sam da ću biti gospodin”

Milan Jevđić, student pete godine medicine, mladić koji postiže sve što zamisli sasvim sam svojom neverovatnom voljom uprkos životu koji mu je zapao, gostovao je u prvoj emisiji nove sezone “Život priča”. Gledaoci Prve mogli su da pogledaju njegovu životnu priču, da se uvere u Milanovu neviđenu energiju i upoznaju Milanove životne vrednosti sazdane u jednoj ključnoj reči: NEODUSTAJANJE!

Većina nas je dok je učila da hoda, imala bezrezervnu podršku okoline, koja nas je bodrila i pomagala nam da prohodamo. Da nije bilo podrške, danas bi zasigurno cela planeta puzala. I nije problem prohodati kada imate podršku, problem je ustati kada podrške nema.

Milan Jevđić, student pete godine Medicinskog fakulteta, nema ni jednu fotografiju kad je bio beba, ne zna kako je izgledao kao sasvim mali. Roditelji su ga ostavili kad je imao 20 dana i odgajila ga je baka. Kada je baka umrla, ostao je sasvim sam.

Na snimanje emisije došao je pravo sa ispita, koji je položio sa desetkom. Kaže, nije se radovao, jer nije imao sa kim da ga podeli. “Uspeh nije uspeh, ako vas ne motiviše za dalje, a ja nemam nikog da sa njim podelim radost svog uspeha”, rekao je Milan. Svoju desetku je jedino mogao da podeli sa redakcijom Život priča.

Prvo čega se u životu seća jeste jedna tamna soba, drenov prut I batine. Imao je četiri i po godine kada je od očuha dobio batine od kojih su mu popucali krvni sudovi. Majka I otac su se razišli kada je imao 20 dana, on sa majkom odlazi u majčinu devojačku kuću. Majka se ubrzo preudaje, ali taj očuh njega nije hteo, pa ga majka ostavlja kod bake.
“Nisam prema majci osećao pravu majčinsku ljubav, imao sam je prema baki”, seća se Milan detinjstva. Majku je jedva I vidjao, oca samo 4 puta u životu, od toga 3 puta na sudu. Nije uspevao da uspostavi odnos sa ocem, ali nije se ni trudio previse, jer nije ni otac to želeo.

Dosuđenu alimentaciju nikada nije dobio. Majka ga nikada nije tražila nazad, ali je računala na to da će jednoga dana “dobiti gotov proizvod”, momka koji će se o njoj brinuti pod stare dane. Majku je sretao na ulici, kao i svakog drugog meštanina sela Severovo u ariljskoj opštini.

Baka i deda su ga odgajili, bili su strogi, ali pravični. Drago im je bilo što Milanu ide škola, ali želeli su da ostane na selu, da obradjuje zemlju.
Bio je djak pešak, pešačio je kilometrima do škole, ali mu nije teško padalo. Deda je umro dok je bio mali, ali bakina smrt kada je imao 16 godina ostavlja dubok trag u njemu. Tada je shvatio da više nema oslonca, da ga više niko neće pratiti I dočekivati, i da je ostao sam. Znao je da se u Severovo više nikada neće vratiti, jer su mu ujaci jasno stavili do znanja da u toj kući nije dobrodošao. Uzeo je nešto hrane i otišao u Užice, bez dinara, sa željom da jednoga dana postane lekar. Nije znao kako, ali je bio siguran da će to ostvariti. Bio je maloletan I trebalo je da završi u domu, ali pošto na to nije želeo da pristane, našao je svoju majku koju je zamolio da potpiše papir da mu je staratelj.

“Život je strog, ali dobar učitelj, ono što vas on nauči, to nikad ne zaboravljate”. Tada sam rekao sebi – ili ćeš biti klošar ili gospodin. Odlučio sam da ću biti gospodin.” Milan kreće da traži posao, i dobija ga u auto servisu, iako nije znao u tom trenutku ni gumu na autu da zameni.

Živeo je privatno u Užicu, morao je da zaradi i za kiriju i za život, a i da ide u školu. Često je jeo samo glavicu luka, bio gladan, ali kaže da ga je to oblikovalo.
“Održala me je jedna uspomena, jedna ambicija I na vreme isključen racionalni način razmišljanja”. Uspomena na, kaže Milan, baku, ambicija da uspe I postane doktor, a racionalno da je razmišljao, shvatio bi da ne može da dogura do kraja. Tako se motivisao da ide dalje.

Radio je u auto servisu, kao konobar, prodavao balone, radio promocije, teške fizičke poslove, kao maskota za neke velike kompanije. Najduže je prodavao čestitke, skoro dve godine i za sve to vreme ide u školu i dobar je đak.Položio je prijemni za medicinu u Beogradu, ali zbog nekih administrativnih grešaka, na fakultet kreće u Kosovskoj Mitrovici.
Prvu noć tamo morao je da prespava u sobi u kojoj se nalazio leš za anatomiju. Ali, kao i sve ostalo, preživeo je i to. Prve dve godine fakulteta završava u Kosovskoj Mitrovici, a onda se prebacuje u Beograd. Studenti u Beogradu teško prihvataju nekoga ko je došao sa Kosova, tako da je trebalo ponovo da prodje “prijem u beogradsko bratstvo”.

Studije su mu išle i još mu idu bez problema, radio je i vežbao i više nego što fakultet zahteva, željan je znanja i to primećuju i njegovi profesori. Kažu da je izuzetan student. Dokaz je to što Milan nikada nije pao ni jedan ispit.

Ono što mu teže ide, jeste da uz studije i radi i zaradi za život. Kirija, režije, hrana, odeća, obuća… Sve to mora da obezbedi. Kao i knjige za fakultet, koje su veoma skupe. Sve što može, uči u biblioteci gde postoje knjige. One kojih nema u biblioteci, pozajmljuje, snalazi se.

Trenutno živi u kući koja nema ni osnovne uslove za život. Tu dodje samo da prespava, a preko dana, kada nije u biblioteci i na fakultetu, luta ulicama, šeta… I razmišlja o samoći. Ne voli je, jer te tera da razmišljaš o stvarima o kojima ne želiš, o problemima, teškoćama.
Ne voli praznike, jer je uvek sam I razmišlja o toj usamljenosti koja mu uvek donese neke crne misli. Na pitanje da li je nekada razmišljao o najgorem, duhovito odgovara: „Jesam, ali te danas ću, te sutra ću, i tak godine prodjoše, ne isplati mi se više...“

Najsrećniji momenat u životu bio je kada je uspeo da upiše treću godinu fakulteta u Beogradu. Najtužniji – kada mu je umrla baka.
Kada nema fakulteta ni predavanja, Milan provodi vreme u čitaonici, u biblioteci, jer nema para da kupuje knjige. Kad se zatvori čitaonica, on šeta po gradu. Dok ne bude potpuno iscrpljen, da bi došao kući samo da zaspi.

Kaže da svaki čovek u sebi ima ljubav, koju ako ima sreće ima kome i da podeli, roditeljima, braći, sestrama, prijateljima... Milan ima ljubavi, ali kada je usmeri ka jednoj osobi, kada se zaljubi, onda misli da previše očekuje od te osobe, jer on puno daje samo njoj. A ona, osim njega, ima još nekoga kome tu ljubav može da prosledi. Zato ne voli kada se zaljubi.

Strah od neizvesnosti je ono što mu daje snagu da ide dalje, u tom stanju se najbolje snalazi. Neodustajanje je lajt motiv njegovog života. Nije smeo da o tome razmišlja, jer da je razmišljao, sigurno bi odustao. Sada je kasno – već je mnogo postigao, ne sme sada da odustane.

Kako se fakultet bliži kraju, sve mu je teže da radi kako bi zaradio za život. I dobri ljudi koji su mu pomagali, više to ne mogu. Ne posustaje, ali su kaže, samoća i tuga dodale gas.
Nikada nije bio srećan, samo je bio spokojan. Puno mašta i to ga drži. Cilj u životu mu je da bude prvenstveno dobar, pošten i uspešan čovek, da ima jednog dana porodicu kojoj bi sve dao, i da bude lekar, koji će otići odavde.

„Ja volim svoju zemlju, ali ova zemlja ne voli svoje ljude. Doživljava ih kao robove, a mi joj pezimo, divimo joj se sa dva zuba i tri padeža, i doživljavamo je kao božanstvo. Iako je bila božanstvo onda kada joj se nismo divili“.

Voleo bi da specijalizira ginekologiju, negde preko, ali je problem što su kursevi jezika u dobrim školama za njega skupi.

Ne zna šta je smisao života, još traga za njim, ali je siguran da će zauvek znati da život čine male stvari i njegova poruka i jeste da naučimo da uživamo u malim stvarima, jer nam onda velike neće ni trebati, a male će nam dati sreću. Milan još poručuje: maštajte, verujte u sebe i nikada ne odustajte, jer vam mašta daje snagu da svoje snove i ostvarite. I samo tada ćete biti srećni.

POGLEDAJTE KOMPLETNU EMISIJU OVDE

0 Komentari

Ukoliko želite da komentarišete sa svojim korisničkim imenom, molimo vas da se ulogujete.

Ostali komentari