Uloguj se

Uloguj se

Pretraga
Pronađite nas na

Porodica

24. 09. 2017. 12:36   >>  19:19

Kako dobro dete postane loš čovek

Da li su roditelji jedini krivci za ponašanje svojih naslednika? Na karakter ne utiče samo porodica, već i vršnjaci, mediji, društvo

Sve počinje u vrtiću - mališan udari druga, a kad vaspitačica zamoli roditelje da obrate pažnju na njegovo ponašanje, oni svim srcem brane naslednika uz obrazloženje: "Moje dete je dobro, ono nikad ne bi prvo napalo". Priča se nastavlja u osnovnoj školi, gde naslednik već počinje da pravi ozbiljnije probleme o kojima roditelj ne zna ništa ili što je još verovatnije, zatvara oči jer mu je tako lakše. A onda "dobro dete" odraste - postane egocentričan, neodgovoran, poročan, bez poštovanja za druge, nasilnik, pa čak i kriminalac, ubica. I svi mahom upiru prst u roditelje sa rečima kako sve polazi iz kuće. Ali, onda čujemo za primer deteta odraslog u zdravoj, na prvi pogled savršenoj porodici, što ga nije sprečilo da krene pogrešnim putem i teza o roditeljima kao krivcima "padne" u vodu. Neretko, od dva deteta, jedno bude za primer, a drugo problematično.

Ko je onda kriv? Da li proglašavanjem roditelja za isključive krivce "skidamo" odgovornost sa drugih učesnika u kompleksnom procesu vaspitanja deteta? Kolika je odgovornost roditelja, a kada krivce treba tražiti u društvu, medijima, sistemu vrednosti, samoj ličnosti?

Psihoterapeut Zoran Milivojević podseća da je put od dobrog deteta do recimo kriminalca, veoma dug. Prema rečima sagovornika "Života plus", tačno je da neki roditelji nekritički brane dete i time ga nesvesno podstiču u neprihvatljivim ponašanjima, usmeravajući ga ka delinkvenciji.

- Glavni zadatak roditelja jeste da socijalizuju dete pre polaska u školu, a to znači da ga nauče osnovne stvari - šta je dobro, a šta je loše ili zlo. Da bi to postigli, dete mora da shvati da drugi ljudi imaju osećanja, da njih nešto boli kao što i njega boli, a zatim i da imaju neka prava. Moralni razvoj počinje u porodici. Ako roditelj odobrava sve što dete radi, on ga usmerava u pravcu egocentrične, disocijalne ličnosti - ističe Milivojević.

.
Zašto su roditelji "slepi" na problematično ponašanje naslednika?

- Mnogi roditelji ne znaju da se njihovo dete ponaša različito u različitim situacijama - na jedan način kod kuće, na drugi način u grupi vršnjaka kada autoritet gleda, a na treći kada nema odraslih. I zato ne veruju vaspitačima i kasnije učiteljima koji ih upozoravaju na detetovo ponašanje. Oni misle: "Ko napada moje dete, napada mene kao roditelja" i zato, braneći se od "napada" postaju agresivni prema nastavnicima. Onda se ovi povlače jer ne žele konflikt, tako da niti roditelj vaspitava dete u tim problematičnim stvarima, niti to čini škola. A to su onda otvorena vrata u problematično ponašanje, delinkvenciju i kasnije kriminal. I tako dobijemo generacije nedovoljno socijalizovane dece.

Gde počinje, a gde se završava odgovornost roditelja za to kakav je čovek dete postalo?

- U zakonskom smislu roditelji su odgovorni za prestupe deteta sve do njegovog punoletstva. Međutim, to je samo formalno. U stvarnosti deca rastu u jednom komunikacijskom polju u kome brojni uticaji deluju na njih. Roditelji su samo jedan od tih uticaja i zato ne možemo pojednostavljeno reći da su deca "produkt" vaspitanja od strane roditelja. Roditelji, posebno majka, su veoma važni u samom početku, u prvih tri-četiri godine, ali onda dete otkriva i druge izvore poruka kojima veruje. To su vaspitačice u vrtiću, druga deca, ali i mediji, prvenstveno vizuelni mediji kao što je televizija.

Šta roditelj treba da radi kad dete krene pogrešnim putem? Kako da zna da li je i gde on pogrešio?

- Sve do punoletstva roditelji imaju mogućnost da utiču na mladu osobu. To jednostavno znači da se bore da mladu osobu vrate na pravi put koristeći načine koji su im na raspolaganju. Ali teško je nekoga vratiti kada on neće da se vrati. Zato su roditelji samo dužni da pokušaju, pa kako bude. Kada se mlada osoba suprotstavlja roditeljima, često i fizički, tada oni više nemaju nikakav uticaj na njega ili nju, osim možda emotivnog ili finansijskog. A kada roditelj shvati da je njegovo voljeno dete izraslo u osobu koja mu se ne sviđa, ne treba sebe da okrivljuje, jer je roditelj bio samo jedan od uticaja. Ne postoje savršeni roditelji, uvek se mogu pronaći ove ili one greške. Roditelj od tog osećanja krivice nema ništa, jer i ako je bilo nekih grešaka, ne može se vreme vratiti unazad i ne mogu se one popraviti. Roditelj je jednostavno radio onako kako je tada mislio da je najbolje. I zato treba da shvati da je njegovo odraslo dete odgovorno za sopstveni život i način na koji ga živi.

Ali kako da prihvati poražavajuću činjenicu da mu je dete kriminalac ili loš čovek?

- Roditelj može imati "otvorena vrata" da se njegovo dete vrati u trenucima krize, kada je spremno za otvoren odnos i roditeljski uticaj. Ali dok se to ne desi, reč je o odrasloj osobi koja živi u skladu sa svojim izborima i za njih preuzima odgovornost. To roditelju može da bude tužno, može da bude razočaran, ali ne treba da se oseća krivim, jer tako na sebe preuzima odgovornost koja pripada sada odraslom sinu ili kćerki. Treba reći da postoje i takve sitaucije u kojima dete okrivljuje roditelja za sve svoje probleme u odraslom životu i postaje nasilno prema roditelju, koji kao neki "krivac" treba da izdržava odraslog sina ili kćerku. Tužno je, ali nekada je jedino rešenje za roditelja da prekine svaki kontakt sa odraslim detetom koje se tako ponaša.

KONTROVERZNA DEČJA PRAVA

Milivojević podseća da zadatak roditelja jeste da detetu daju ljubav, ali i da ga vaspitavaju, tačnije da ga disciplinuju. To, prema njegovim rečima, znači da treba da rade tri stvari: uče dete šta sme i šta ne sme da radi, uče ga šta mora da radi zato što je korisno i tako mu stvaraju razne korisne navike i moraju da kažnjavaju kada se dete opire tome. Ali, tu u savremenom svetu nastaje problem.

- S obizom na bujanje novih i novih "dečjih prava", "borbu protiv nasilja", država koja s jedne strane roditelje drži odgovornim za detetovo ponašanje, s druge strane im oduzima moć da utiču na dete. Ako mu naredite da pospremi sobu, a ono to neće, to je onda "ropski rad". A ako mu isključite kompjuter ili oduzmete telefon, to je onda "sprečavanje komunikacije sa spoljašnjim svetom"... Zato je veoma teško jasno odrediti odgovornost roditelja - naglašava psihoterapeut.

KAD SE UMEŠA BAKA

Roditelji udaraju temelj buduće detetove ličnosti, ali nisu potpuno odgovorni za to, podseća Milivojević. - Često neko treći, recimo baka, može da preko vikenda "pokvari" sve ono što su roditelji kod deteta izgradili radnim danima. A onda dolazi velika promena u pubertetu kada se događa revolucija: detetu postaje važnije mišljenje vršnjaka od mišljenja roditelja. To je ono kada se dobro dete uhvati lošeg društva i počne da radi loše stvari kako bi bilo prihvaćeno u tom društvu - objašnjava Milivojević

Autor: Marija Dedić

Izvor: novosti

0 Komentari

Ukoliko želite da komentarišete sa svojim korisničkim imenom, molimo vas da se ulogujete.

Ostali komentari