Nije mi teško da obrazložim zbog čega.

Sve je počelo potpuno naivno.

-Ljubavi,bliži se Nova godina. Je l' bi mogao da mi praviš društvo dok kupujem neku krpicu koju ću da obučem za doček? -pitala me je devojka jednog decembarskog prepodneva.

-Mogao bih, zašto da ne - odgovorio sam olako, kao svaki naivni i nepromišljeni tupan.

U tom trenutku zaista sam bio uveren da njena kupovina ne može da izgleda drastično drugačije od moje. Dakle, uđem u prvu prodavnicu koja mi se nađe na putu, pružim ruku ka prvoj stvari koja je izložena do ulaza i obratim se nasmejanoj prodavačici.

-Evo ovo ću...

-Želite da probate prvo?

-Ne nema potrebe, vidim odavde da mi je taman.

Zahvalim se na usluzi , platim, odem kući i tamo shvatim da sam kupio pantalone nekoliko brojeva manje i da su šanse da moje dupe uđe u njih jednake šansama da fudbaleri Srbije uđu u finale Svetskog prvenstva. I kraj priče. Po meni, tako treba da izgleda kupovina, a ne...uf, odma` se iznerviram kad se setim.

                                                            ***

Prvo je usledilo prikupljanje informacija koje su od velikog i presudnog značaja za izbor garderobe. Već po tome moglo se naslutiti da sledi jedan dugotrajan i mukotrpan proces. Dakle, da bi se donekle izgradila ideja šta to treba kupiti, mora se odgovoriti na nekoliko osnovnih pitanja:Gde idemo za doček? Da li je to kafić? Diskoteka?  Sedeljka u stanu? Šta ćemo piti (''Ako je crno vino ne pada mi na pamet da oblačim nešto belo'')? Da li će biti barske stolice,obične stolice ili separei? Ko će još biti tamo? Šta će drugi obući? Idemo li peške ili automobilom? Koju su temperaturu najavili? Hoće li biti padavina? Da li se puno ugojila nakon ovih slava?

Žene kad kupuju garderobu toliko stvari uzmu u obzir da naspram toga test za astronauta izgleda ovako:

-Bojiš li se visine?

-Ne!

-Odlično, spremi se, u četvrtak letiš na mesec.

Kad smo napokon sve činjenice isterali na čistinu, metodom eliminacije došli smo do rešenja do kog je moglo da se dođe minimum dva sata ranije. Kupiće  haljinu. Za boju, kroj i dužinu, odlučiće se na licu mesta.

                                      *  *  *

I tako u potrazi za idealnom haljinom stigli smo do prvog butika. U izlogu sam video nekoliko ''dasamženskonosiobi'' haljina i naivno pomislio da će za koji minut čitava stvar biti okončana. Sve te nade, moja Ljubav je raspršila samo jednom rečenicom.

-Evo odavde ćemo da počnemo!

-Da počnemo?

-Da - pogledala me je začuđeno- moramo odnekud početi.

-Ali kupuješ samo jednu stvar.Zašto uopšte ulaziš, kada već unapred znaš da tu nećeš kupiti to što tražiš. Ajde da nađemo neki butik za koji ćeš da kažeš ''Evo, ovde ćemo da završimo''.

- Srđane -prekinula me je u pola izlaganja - Ne lupetaj i ne pravi filozofiju od tako jednostavne stvari kao što je kupovina. Ulazi unutra.

                                        * * *

   Sedam sati koje sam tog dana proveo u pretresu butika, pokušaću da zgužvam u što manje teksta.

Obišli smo petnaest butika i jednu pekaru ( Uzgred,radnica u pekari nije bila zainteresovana da proda svoju garderobu). Ako slučajno dođe do zločina u nekom od tih butika, policija će jedino pronaći otiske moje devojke. Sve je pipnula, prevrnula, premerila. Sve je probavala, u kabinu utrčavala kao Klark Kent i presvlačila se, a za sve  je  pronašla neku manu.  U nečemu ''izgleda kao mečka'', u nečemu  joj ''noge izgledaju kao kod Nemanje Vidića'', a za neke haljine nema adekvatnu torbicu, cipele, minđuše ili prokleti abažur na sobnoj lampi. Prodavačice su se uzalud nudile da pomognu. Nije bilo pomoći. Rekao sam im da možda mogu meni da pomognu ukoliko imaju čvrst kanap i pogodno stablo kruške, na šta je moja devojka dodala da se ne pravim duhovit, već da se bar pravim da mi je stalo da mi devojka ne bude kao nakaza za Novu godinu. Naravno, ništa nije kupila, a kad je došla na ideju da se vratimo u onaj prvi butik od kog smo krenuli, jer joj se čini da je tamo bilo nešto interesantno, seo sam na uličnu žardinjeru i počeo da plačem.

-      Pa ti stvarno ne znaš šta hoćeš- zavapio sam.

-      U pravu si - odgovorila je - Ali savršeno znam šta neću. I to je valjda nešto.

Sedeo sam na žardinjeri, na ivici nervnog sloma, posmatrao je kako vihorno utrčava u onaj butik s početka odiseje i zamislio se. Ako je momka birala makar upola pažljivo, sistematično i detaljno kao haljinu, ja sam jedan srećan čovek!

Jednom se desilo da sam na putu do škole pronašao detelinu sa četiri lista. Silno sam se obradovao.

-Pašće neka četvrorčica danas! -lako sam protumačio znak. Međutim ,vratio sam se iz škole sa 4 jedinice. Znak je ipak znak.Drugar iz razreda mi je preporučio da na putu do škole izbegavam da stajem na šahtove sa okruglim poklopcem .Kaže, on je stajanjem na takav šaht navukao sebi gadan maler. Naravno, ni izbegavanje šahtova mi nije popravilo ocene .Tek kasnije je drugar spomenuo da je njegova nesreća bila u tome što je zgazio otvoren okrugli šaht.

Ni na fakultetu nije bolje. Kad odlazim na ispit, majka iza mene obavezno prospe lavor sa vodom.

-Za sreću! - vikne uvek.

Slaba vajda i od toga. Taman da se Dunav i Sava izliju ne bi mi pomogli ,a kamoli 2 litre vode iz lavora.Taj naš običaj ne pomaže ni komšijama iz zgrade koji se redovno kližu po stepeništu za vreme svakog ispitnog roka. Posle jednog mog neuspelog izlaska na ispit tata je prigovorio mami,  da je znao da će mu roditi takvog idiota, namerno bi sedeo na ćošku stola, pa da se nikad ne oženi. Još je dodao i da zna da potkovica donosi sreću ali da zbog toga ne mora da hrani celog konja. Tog dana je tata bio posebno nervozan, jer nas je posetio odžačar i umesto sreće doneo polugodišnji račun. Pa je tata umesto za dugme morao da se uhvati za novčanik, koji mu je, istini za volju, odžačar mnogo bolje očistio nego odžak.Kad god bi morao nešto da plati tata je govorio kako je znao da će dati novac jer ga je ceo dan svrbeo desni dlan.Kad bi ga svrbeo desni to je značilo da će dati a svrab na levom dlanu je značio da će dobiti novac. Zapravo i jedno i drugo je verovatno značilo da mu je vreme da opere ruke...

Ono što je definitivno, nama porodično retko šta polazi za rukom, bila ona oprana ili ne. Često se osvrnemo na to da ''ključ'' našeg baksuzluka možda leži u tome što tata na venčanju nije preneo mamu preko praga kao što je red. Ni sam ne znam koga da krivim, da li oca što nije bio malo jači i uporniji, ili majku što je imala 113 kilograma? Eh, da je tada majka smršala barem 13 kilograma , pa da živimo kao sav normalan svet.

-     Koliko da sipam? - pitao je pumpadžija uperivši crevo kao revolver u sirotana.

-     Do pola - promrmljao je mršavko- Prodao sam neku zemlju, pa mi se može.

     Možda je uzbuđenje zbog velike investicije učinilo svoje, ali sirotanu vozaču se učinilo da mu je više vremena  trebalo da otvori rezervoar, nego  što je debeljku trebalo da sipa gorivo. Kada je završio svoj posao, pumpadžija je odložio crevo i prišao vozaču, pri tom šireći sa obe ruke najveći džep koji je ovaj ikada video. Sirotan je drhtavom rukom primakao svoj novčanik pumpadžijskom džepu.

 -     Koliko da sipam?- pitao je sa strahom u očima.

-     DO KRAJA! - osmehnuo se pumpadžija.

Probudio sam se iznenađujuće rano. Možda nekoliko minuta posle  jedanaest časova. Zevnuo sam, protrljao oči, protrljao međunožje (kao i svaki muškarac koji drži do jutarnjeg protokola), protegao se i usput, onako protežući se, uključio  računar. Za preduga dva minuta bio sam na svom  Facebook profilu. Obrisao sam sinoćni status: ''OBAVIO SAM POSLEDNJE PIŠANJE ZA DANAS I ODOH DA SPAVAM!'' i zamenio ga novim :''PROBUDIO SAM SE, ZEVNUO, PROTRLJAO OČI I POČEŠAO MEĐUNOŽJE .'' Nisam dugo čekao na reakciju mojih ažurnih FB prijatelja.

-Dobro jutro care, do jaja ti je status ! Je l` smem da ga iskopiram, napisao je jedan, očigledno veliki poštovalac autorskih prava.

-Neverovatno koliko isto mislimo i ja sam jutros zevnuo i počešao međunožje, konstatovao je drugi.

-Au brate, dobro si me podsetio, ja sam jutros zaboravio da se počešem, zahvalan mi je bio treći.

-Tako sam se i ja jednom češao skoro nedelju dana bez prestanka...Al' to je bilo zbog picajzli, evocirao je uspomene još jedan redovni posetilac mog profila.

Neki su se malo više angažovali pa su na YouTube sajtu pronašli video snimke na kojima neki ljudi zevaju i drapaju se po međunožju. Eto, procenili su da bi se to baš lepo uklopilo uz moj status.

Ubrzo je ispod moje jutarnje ''mudrosti'' bilo preko osamdeset komentara, a došlo je i do debate. Jedni su se zalagali za trljanje očiju pre međunožja, dok su drugi tvrdoglavo zagovarali teoriju o trljanju muške ''aparature'' pre svega. Pre nego što sam se uključio u raspravu, pregledao sam na brzinu šta ima novo na tuđim profilima. Devojke su, kao i uvek, ''okačile'' svoje fotografije iz  raznoraznih klozeta na kojima pohotno gledaju u svoj odraz u ogledalu ,a muškarci fotke iz ludih noćnih provoda sa gomilom pića na stolu i još većom gomilom pijanih drugara. Devojaka na njihovim fotografijama obično nema pošto su one u to vreme u klozetu sa fotoaparatom. Nakon toga učlanio sam se u nekoliko FB grupa koje su mi od srca preporučili moji e-drugari. U tim grupama zaista svako može da se pronađe. Učlanio sam se u :SVI MI KOJI SMO ROĐENI POSLE PELOPONESKOG RATA, SVI MI KOJI SMO SVI MI, SVI MI KOJI ŽELIMO DA ŽIVKO JOVANOVIĆ IZ KOSTOLCA OŽENI SMILJU FRIZERKU IZ VLAŠTICE (ne poznajem ni Živka ni Smilju al' nek' im je sa srećom) i SVI MI KOJI IMAMO RAVNE TABANE.

Redovnu kontrolu po FB-u sam obavio, pa sam mogao mirno da se vratim na svoj profil i vidim dokle je odmakla žučna rasprava oko očiju i mošnica. Naravno, morao sam da se uključim , čak sam i zablistao sa nekoliko žestokih argumenata potkrepljenih web adresom za Wikipediju gde jasno piše sve o datoj temi. Usled intelektualnog naprezanja poprilično sam ogladneo pa  shvatio da je skoro 17h a da nisam još ni doručkovao.

IDEM DA JEDEM BUREK I JOGURT,  objavio sam svoj sledeći korak i krenuo po hranu. Na pola puta do pekare zastao sam i lupio se po čelu.

-E dođavola, uvek nešto zaboravim, pomislio sam.

Najbrže što mogu vratio sam se u stan.

...BIĆE BUREK SA MESOM, dopisao sam na malopre postavljen status, ispod kog su već bili komentari:

-     Je l` sa sirom ,mesom ili prazan?

-     Kakav je ovo nepotpun status? Ili piši kako treba ili nemoj ni da pišeš...

-     Nećeš valjda prazan burek?!

Greška je načinjena, ali je na sreću brzo ispravljena.Vratio sam se do pekare, kupio burek, doneo ga u stan i razmotao između tastature i monitora. Zašto da jedem i blenem u prazno kad mogu da jedem i gledam šta ima novo na FB-u.

Rasprava je završena bez velike buke. Korišćen je prigušivač.

U fudbalskom savezu je rasulo. Jedino su utakmice nameštene.

Školovani ljudi više ne pakuju kofere. Odavde nemaju šta da ponesu.

Predsednik kaže da se samo oslonimo na njega. I na konju smo.

Obećali su da neće biti praznih novčanika. I oni su svoje ispunili.

Kako koje dete završi školu, zađe na zapad. Sunce naše.

Za brod koji tone nisu problem pacovi koji odlaze nego ajkule koje dolaze.

Koliko smo zabrazdili vidi se po TV kanalima.

Danas mladi žive navrat-nanos! Na vratu su roditeljima a na nos se drogiraju.

Konačno sam se izlečio od alkoholizma! E, to mora da se zalije.

Ne volim narcisoidne ljude. Te budale misle da su lepši i pametniji od mene.

Naravoučenije iz srpskih psovki: Jedna je majka!

Lepo su mu rekli da ne igra ruski rulet ali je njemu na jedno uvo ušlo a na drugo izašlo.

Većina nas je na ivici propasti. Ali guramo...

Ne moram devojci sve da crtam. Razume i kad šaram.

Nisam skidao pogled sa nje a i ona je za mene mislila da sam zreo za posmatranje.

Devojka mi je kao Pepeljuga. Kad se izuje čarolija nestane.

I tako minut po minut, sat po sat, daleko brže nego što sam se nadao ,dovuklo se ovo DANAS koje je juče zvučalo mnogo bolje dok se zvalo SUTRA. A delovalo je tako daleko. Sad nema nazad, rekao sam da počinjem da učim, bogami, tako će i biti. Samo da se završi repriza kviza na TV-u. Gledao sam ga i juče ali u jednom trenutku sam otišao u kuhinju da pijem vodu pa sam propustio dva pitanja. A baš me interesovalo koji je odgovor. Nakon pola sata kviz se završio. Naučio sam šta je alhambra i po čemu je valuta Gvatemale ''kecal'' dobila naziv. Nipošto se ne može reći da sam izgubio vreme. Napokon je kucnuo čas da se okrenem učenju. Pre svega moram da prikupim sve potrebno i neophodno. Pronašao sam knjigu na polici, dunuo prašinu sa nje, kinuo i primetio kako bi mogla biti malo sažetija. Ako nešto nervira studenta to je višak nepotrebnih informacija, a koliko ih je u ovoj knjizi nepotrebnih odmah se vidi,ne mora ni da se otvara. Potrebna mi je i hemijska olovka za podvlačenje. Preturam po činiji sa olovkama,ali tamo su većinom neispravne i one koje pišu plavo. Maler. A meni baš treba neka koja piše crveno. Da se što bolje naglase bitne stvari u knjizi. Eto, sad moram da idem do prodavnice da kupim olovku. Ne mrzi me. Sve za nauku. Silazim u prodavnicu mešovite robe koja je na samo stotinak metara od mog stana. Pronašao sam crvenu hemijsku. Ali ne lezi vraže, lenjire nemaju a baš sam mislio da kupim i lenjir da podvlačim precizno i pedantno. Da, kad već učim, učim kako treba. Gospođa na kasi mi je ljubazno rekla da papirnica u centru grada drži mnogo vrsta lenjira i da je ona tamo kupila školski pribor za svog ''malog'' i da je on zadovoljan i da dobija sve petice iz geometrije. Pa, mislim se, za takav lenjir vredi utrošiti još pola sata. Odlazim do centra grada, do preporučene papirnice i kupujem komplet pakovanje sa šestarom, uglomerom, trouglom i lenjirom. Malo me je skuplje koštalo ali ne žalim. Uz takav pribor učenje će teći kao med i mleko. Pomišljam da sam sa takvim priborom mogao upisati i neki teži fakultet. Vreme je da krenem ka kući i knjizi, ali kad sam već u centru grada mogao bi prošetati i pogledati u buticima ima li kakvih patika za mene. Vreme mi je da kupim nove. Ima vremena za učenje predamnom je ceo dan. Valjda mogu sebi da priuštim pola sata, sat. Probavam desetak patika u pet različitih prodavnica ali ne kupujem nijedne jer uistinu i nisam poneo dovoljno novca. Na putu do kuće još svraćam u poslastičarnicu i častim sebe jednim kolačem. Sramota, deset godina prolazim tuda svaki dan a da nikad nisam seo da se počastim. Na putu do sticanja znanja se isprečio samo još DVD klub i naravno da sam svratio da iznajmim neki dobar film. Čisto da imam nešto da se opustim nakon napornog učenja. Uzeo sam jedan od filmova ''Pajtonovaca''. Oni me uvek zabave i vrate raspoloženje a to će mi nakon one knjižurine svakako biti potrebno.
Napokon stižem u stan i sedam za sto. Ispred mene je knjiga, hemijska olovka koja piše crveno i pribor za geometrijsko crtanje. Trebaće mi od toga za sad samo lenjir al neka se nadje. Setim se kako ću sigurno nakon nekog vremena da ožednim pa ustajem i sipam vodu u flašu i stavljam je pored sebe. Molim lepo,da kasnije ne prekidam učenje. Isto važi i za sendvič. Konačno otvaram knjigu. Zaustavljam se na uvodu. Na margini isprobavam hemijsku olovku. Baš lepo piše. Prvo povlačim samo jednu liniju. Zatim pišem svoje ime. Polako, pažljivo, slovo po slovo...Crtam prvog čovečuljka, onako jednostavnog a zatim i drugog malo kompleksnijeg, sa detaljima i osenčenog. Udaljavam malo knjigu da vidim kako izgleda iz daleka. Stvarno lepo. Baš lepo. Ali da se konačno okrenem onome zbog čega sedim na toj stolici, dok je već polako padao prvi mračak. A meni učenje po mraku nije baš najomiljenije. Čitam prvi pasus. Auh, kakva dosadna materija. Listam celu knjigu i ''odoka'' po celinama pokušavam da procenim koliko će mi vremena trebati da naučim. Zaključujem da kad se izbaci ovo, ovo,ovo i naravno ovo...Pih,pa ja to mogu da smlatim očas posla. Padaju mi na pamet oni ''Pajtonovci''. Možda je bolja ideja da promenim redosled. Da prvo pogledam film, da se razonodim i zabavim, pa onda tako opušten i zadovoljan natenane sednem da učim. Sjajna ideja, tako ću i uraditi. Film se završava nakon sat i po. Gledam u časovnik. Auh, već je 21h. Nikad u životu nisam učio posle 21h. Gledam u kalendar. Nalazim današnji datum i datum kad mi je zakazan ispit. Brojim dane od jednog do drugog. Čitavih pet. Ej, pa tu ima još CELIH 5 dana a ja se ovde sekiram. Znači bez problema stižem ako svakog dana učim toliko i toliko sati i pređem toliko i toliko stranica...Hm...naravno, sve to pod uslovom da već od sutra počnem da učim.

Ja sam Srđan Survivor, devojačko Dinčić!

Na Srđan Dinčić se više uopšte ne odazivam.

Samo na Srđan Survivor.

Ko me voli, poštuje i ko mi želi dobro, zvaće me isključivo Srđan Survivor.

To mi je sad kao titula. Kao Vojvoda od Edinburga ili tome slično.

Srđan iz Survivora, kako to  glamurozno zvuči.

Čak i moji najbliži me tako oslovljavaju.

''Srđane iz Survivora, ponesi kesu sa smećem kad budeš izlazio'' ,obratila bi mi se majka.

''Srđane iz Survivora, ti si jedna lenja stoka '', rekao bi otac.

Na telefon se javljam sa ''Srđan iz Survivora ovde, izvolite.''

Čak se i moj mlađi brat odaziva jedino na Uroš brat Srđana iz Survivora.

Pre neki dan upoznavao sam se sa jednom devojkom.

''Srđan iz Survivora, drago mi je '', predstavio sam se pružajući joj ruku. ''A iz kog si ti reality-a ?"

''Ni jednog'' ,odgovorila je. Bio sam frapiran. Momentalno sam povukao ruku k sebi.

Pa šta čeka ta sirotica pobogu. Da umre nepoznata.

Nije mi jasno kako ljudi sebi dozvoljavaju takve propuste. Predložio sam joj da se pod hitno prijavi za neki show jer joj se može desiti da jednog dana svi u Srbiji postanu poznati a nju niko živ da ne zna.

Ako sve bude išlo kako treba, za vrlo kratko vreme svaki građanin koji drži do sebe imaće uz ime odgovarajuću ''titulu''. Gojko Menjam ženu, Mile Veliki Brat, Zvonko Farma, Milinka 48 sati svadba, Željko Sve za ljubav...to će biti nova srpska imena.

Poznatost, to je budućnost ovog naroda.

Kako ovo ne bi bila još jedna uobičajena priča o alkoholizmu , pokušaću celu problematiku da zamaskiram pričom o sportu, tačnije o fudbalu. One koji su skloni da se načukaju alkoholom, zamislićemo kao igrače u FK Čukarički.
U Srbiji mlad čovek veoma rano dodje u kontakt sa loptom. Najčešće na slavama, rođendanima i sličnim veseljima, gde stariji govore sve najbolje o igri sa loptom i hrabre mlade da počnu sa sticanjem veštine baratanja istom.
U početku mlad čovek se tek upoznaje sa igrom, pomalo sam pimpluje loptu i vrlo brzo otkriva čari tog sporta i ulazi u mlađe kategorije FK Čukaričkog. Najčešće trenira samo vikendom kad nema obaveza u školi ali napredak je iz vikenda u vikend sve vidljiviji što se tehnike i kondicije tiče. Početnik gleda iskusne igrače, stare prekaljene lavove i uči od njih, želeći da jednog dana postane kao oni.

Ubrzo stasava i za prve utakmice. U početku nema baš preveliku minutažu, ali u utakmicama sa slabijim i neiskusnijim timovima kao što je recimo FK Mladost, dolazi do izražaja upornost, talenat i želja za dokazivanjem. Dobrim igrama izbori se za minutažu i sve češće je u igri i protiv jačih timova kao što su FK Napredak ili FK Rad.Sve je bolji na terenu, savladava tehnike dugih pasova, kratkih pasova , kontrola lopte je na zavidnom nivou i sve češće postiže golove. Jedina mana do kraja karijere najčešće ostaje igra glavom. Sjajnim igrama, zalaganjem i sve češćim pogotcima, mlad igrač se ustaljuje u timu FK Čukaričkog. Počinje ozbiljnije da trenira, ne samo vikendom nego i svaki dan. Sve češće su nove utakmice i nova dokazivanja. Nije bitno na strani ili kod kuće. Uvek se ide na pobedu i na pružen maksimum. Igra punu minutažu. Potrebna mu je samo lopta i malo prostora da bi dokazao svu svoju veštinu. Izvodi kojekakve vragolije sa loptom i publici je zanimljiv. Podržavaju ga i tapšu mu. Ceo svet je njegov i ništa ga ne može zaustaviti. Loptu ne koristi samo kao oruđe da bi zabavio sebe i mušku publiku ,ona mu je sve češće potrebna i da bi impresionirao žensku populaciju. One još uvek misle da je slatko to što radi.

Nakon nekoliko dobrih sezona shvata da je perfektno ovladao veštinom, ponekad dolazi i sam na treninge, mimo tima. To su takozvani individualni treninzi. I u igri postaje sve više okrenut solo akcijama. Publika ga sve manje voli jer ima loše mišljenje o igračima koji soliraju. Sve više mu je lopta u nogama i odbrambeni igrači imaju sve više grubih startova nad njim. Više vremena provodi na zemlji nego na nogama. Stižu i prve povrede. Stiže i umor nakon mnogo napornih odigranih sezona. Počinju problemi sa sudijama zbog nesportskog ponašanja. Polako dolazi do zamora ''materijala'' i igrač se seli u slabiji klub u nižem rangu. Igra nekvalitetnije utakmice, sa lošim loptama na još lošijim terenima. I saigrači nisu više istog kvaliteta kao u ligi u kojoj je do juče igrao. I publike je sve manje. Pokušava da trenira istim tempom ali mu telo više ne dozvoljava. Nije više onaj stari as. Sada je samo senka. Ali mu još uvek ostaje ljubav prema lopti koja ga sve više uništava. Jer duša hoće a telo na može. Oseća da mu je vreme da okači kopačke o klin, ali jednom sportista uvek sportista, teško je odjednom ostaviti pola života iza sebe i promeniti duboko ukorenjene navike. I dok se, sam i odbačen, okružen trofejima svoje karijere priseća utakmica protiv FK Napretka, FK Rada i FK Mladosti, polako počinje da shvata da su zapravo to bile pobede protiv FK Budućnosti. Koja je ni kriva ni dužna, nažalost zauvek, ispala iz lige.

Pored ljudi kojima je pažnju privlačio moj nesrećni izgled, bilo je i onih koji su vrhunskom dedukcijom, u maniru velikih detektiva, pokušavali da odgonetnu unapred ko je pobednik „Survivora" i da li sam upravo ja odneo nagradu. ''Nisi ti brajko sigurno pobedio tamo'', doviknuo mi je ulični prodavac knjiga, debeljuškast, brkat i očito promućuran. ''To vi ne možete znati, ali me interesuje kako ste došli do tog zaključka?'', pitao sam ga. ''Pa da si ti sinko osvojio 100 000 evra, ne bi sad ovako šetao kera po gradu'', nasmešio se mangupski i namignuo, ponosan na sebe zbog brilijantnog zaključka. Interesantan odgovor, kakav zaista nisam očekivao. Prostom logikom, pobednik „Survivora" je onaj koji ne šeta kera. Verovatno, po mišljenju ovog mitrovačkog Herkula Poaroa, osvajač 100 000 evra treba da jaše na jednorogu i vodi bengalskog tigra sa sobom.

Naravno, bilo je i onih kojima nije bilo bitno ko je pobedio, niti ko je uzeo glavnu nagradu. Interesovale su ih neke druge stvari. Na primer, jednog dana dok sam bezbrižno tumarao gradom, na ulici pored mene začula se jaka škripa guma. Baka na pešačkom je vrisnula i ispustila kesu sa jajima, hlebom i mlekom, radnici iz trafika i prodavnica su istrčali iz svojih lokala da vide šta se dešava, a jedna mačka je panično pobegla sa obližnjeg bedema. Naime, vozač nekakvih belih kola čim me je prepoznao nagazio je iz sve snage na kočnicu i zaustavio se uz miris paljene gume malo dalje niz ulicu umalo prouzrokovavši lančani sudar. Zatim se vratio tako da stane tačno naspram mene, panično je otvorio prozor, proturio glavu i sav zadihan, ali sa neviđenim entuzijazmom postavio mi pitanje: ''Ej care, je l' bilo seksa na ostvu? ''. Očekivao je moj odgovor sa izrazom lica čoveka koji je na pragu da spozna sve tajne života i reši sve životne probleme i dileme. ''Pa ne, nije bilo seksa", odgovorio sam mu iskreno. ''E u p.... materinu! Šteta!'', uzviknuo je razočarano kao da su mu se svi snovi raspršili kao jato čvoraka. Zatvorio je prozor, nagazio na gas i odjurio svojim putem. Da sam znao da mu toliko znači pozitivan odgovor, slagao bih. Neverovatno je koliko bi čoveku značilo da su se dvoje nepoznatih ljudi ''dohvatili'' na drugom kraju planete. Mislio sam da je razočarani mladić iz automobila jedini kome je stalo do seksualnog života takmičara „Survivora", ali sam pogrešio. I to koliko pogrešio. Svakim danom to pitanje je bilo sve češće. Nije više bilo pravila ni gde, ni od koga mogu da očekujem to pitanje. Na pijaci prodavac kupusa: ''Bilo je seksa sigurno...kako i neće kad ste svi polugoli i preplanuli, a?" U pošti na šalteru: ''Račun za telefon vam je 500 dinara...nego je l' bilo seksa tamo? ''. U mesari:'' To je 300 grama mlevenog mesa...a kad smo kod mesa, je l' bilo seksa na ostrvu?. Malo je nedostajalo da odštampam majicu sa natpisom NIJE BILO SEKSA NA OSTRVU! Naposletku, da ova tema oko seksa na egzotičnim ostrvima najviše interesuje ljude, pokazaće uticaj naslova(mamca) na čitanost ovog posta.

E, a sad onaj bitniji, takmičarski deo. Kod ukućana procenite ko je najspremniji na dogovor. Pokušajte da nagovorite recimo mamu i brata da zajedno izbacite babu iz kuće. Baba ima iskustvo i potencijalno je opasna. Ukoliko se mama bude nećkala i davala izgovore tipa ’’draga mi je, rodila me i odgajila, kasnije školovala’’ i slične sentimentalne gluposti, objasnite joj da tako mora i da je takva igra. Nema mesta za emocije. Nakon što eliminišete babu, dogovorite se sa bratom i tatom da je vreme da mama leti napolje pošto je suviše bitna u kući, sve radi, pere, kuva, pegla... jednom rečju stub kuće i opasan igrač. Ako uspešno i to obavite, vi ste potpuno spreman i potencijalno uspešan učesnik „Survivora“.