Sve što je valjalo, značilo i što je žarilo i palilo i što i danas traje po beogradskim i srpskim redakcijama, po lekarskim ordinacijama, projektnim biroima, bibliotekama, fakultetima kod nas i u svetu (specijalno na prostoru koji se nekada zvao Jugoslavija), ili sedi u Parlamentu ili u rukovodstvu stranaka, što u poziciji što u opoziciji (ako je uopšte ima), prošlo je kroz Student. Neki su protrčali, a drugi noćima i danima bivali u redakciji u Balkanskoj 4, na četvrtom spratu . Nije bilo zvonceta, vrata su uvek bila otvorena. Ako drugačije misleći nisu bili u Studentu, bili su u omladinskoj štampi, NON-u pre svega (skraćenica od Nedeljne omladinske novine). Ali, pošto je ovo saga o Studentu, sledbenici NON-a nek' nađu drugog blogadžiju. Meni se može o Studentu.

Student je bio način života, sublimirani duh jednog vremena, bezglavi trkač na prvu loptu, vrisak na barikadama za odbranu autonomije Univeziteta,  neustrašivi borac za reforme, antiprotivan svemu što poredak nameće. Ako vlast kaže belo, mi smo govorili u tom belom ima zen crnog, al' nije ima ko da sluša pišače uz vetar. Oni su čitali između redova, prepoznavali pretnju u svakom zarezu, videli đavole u svakom aforizmu, pesmi, tekstu i plašili se dolazećih promena i onda bi zabranjivali i smenjivali i dolazili bi drugi "još gori" i revolucionarniji, vukovi u jagnječoj koži i bilo je neke svete uzvišenosti u toj igri mačke i miša kad se išlo do kraja, bez ostatka se branilo pravo na različitost i pravo na mišljenje. I Student je objavljivao što drugi nisu smeli ni hteli  i čekala se sreda da izađe, a mogao se nabaviti i utorkom uveče, za svaki slučaj, da ga sutradan ne zabrane. Distribuirali su ga kolporteri  i Dragan Blagojević, legendarni prodavac studentske i omladinske štampe sa Terazija.  Danas nema Studenta ali ima bunta i ima Interneta ali sve mi se čini da se pisana reč još dalje čuje i da je vrhunac satisfakcije kad nešto ostane odštampano, ukoričeno u Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci da svedoči o postojanju jedne novine i mnogih ljudi...

A vatreno sećenje na Student vratile su mi oktobarske demonstracije odnosno protest dela budućih filologa i filozofa Beogradskog univerziteta (BU), nezadovojnih odnosom društva prema njima. Izašli su na ulice, zatvarali se na fakultete, izvikivali parole, branili autonomiju Univerziteta.  "Pozivam državu da reši problem kako zna i ume. Dogovorom, milom ili silom, to nije moj posao", rekao je rektor Univerziteta u Beogradu na jednoj od nedavnih konferenciji za novinare, dodajući da je njegov posao da drži nastavu. Naglasio je da su fakulteti državno vlasništvo i da država treba da uvede red u svojim prostorijama.

Znači, sve je jasno, nema mistifikacije. Univerzitet je državno preduzeće, proces proizvodnje u fabrici za intelektualce je ugrožen rektor/direktor zove vlasnike firme (državu) da intervenište svim raspoloživim sredstvima, pa ko preživi pričaće.

Otvoren je lov na akademce, preti im se silom. Ako ne budu krotki i slepo poslušni, leteće im glave, dobiće sto batina po turu ili suzavac u oči, pa nek' biraju. Nema sa vlašću trte-mrte. Kad vlast kaže skoči, moraju da skoče, kad podviknu lezi, diž' se, moraju da postupe po naređenju. Ispada da država na fakultetima štancuje poslušnike, pa kome se ne sviđa, neka hvata drum i neka joj se miče sa očiju. Eh, da je Student živ, ne bi se rektor dobro proveo, a ni država. Rektor bi dao ostavku ili bi bio smenjen, a država (za)štitila svoju buduću elitu, pupoljak svog bitka. Na stubu srama visila bi imena članova BU inkvizicije, profesora koji su tukli studente u oktobarskim gibanjima 2011.

Znao je Student, neopozivim argumentima, naravno, da se cunamijevskom snagom ustremi na  neodgovorne pojedince i kolektive i cilja visoko i pogađa u metu da sve prašti od Triglava do Đevđelije. Sticajem okolnosti, znam da su gospoda na vlasti nekada bili nestašni studenti i da su se zbog njih sastajali najviši organi države zvane Jugoslavija odnosno Centrali komiteti Saveza komunista  i da politički Beograd zbog njih nije spavao noćima. I odležali su u pritvorima i daleko su dogurali. Šteta što taj jogunasti period u njihovim životima nije specijalno istaknut da se i drugi uče na njihovim primerima i teraju do kraja u svojim zahtevima. Najlakše je napujdati pse da laju na studente koje nema ko da štiti osim njihovih roditelja, tetaka, teča, stričeva!

Ali, šta očekivati od onih koji nemaju respekt ni za koga, a naročito ne prema svetloj prošlosti.

Idem ulicom i posrćem pred nakaradnom ljudskom imunošću za moral.  Imao čovek  dva sina i oba poginula da mi živimo u slobodi. Čovek se zvao dr Ivan Ribar, a sinovi Ivo Lola i Jurica. Narod nazvao ulice po njima, onda došle neke komisije i preimenovale ulice i trgove i mesne zajednice i škole i sad krunu forsiraju, a gde je kruna bila kad se ginulo? U egzilu. Njihove ispostave u zemlji sklapale su paktove sa gubitnicima (tzv. Sile osovine na čelu sa nemačkim Rajhom) da bi se navodno, tim udruživanjem sa đavolom (nacisti) rešili jos većih đavola (partizani,komunisti). Procena im je bila pogrešna, izjavolovio im se račun i dan danas nas maltretiraju pričom da su bili u pravu, da je Hitler dobar izbor. E pa nije.

Naravno, svaka priča ima poentu, pa i ova. Narodni heroj Ivo Lola Ribar (1916-1943) osnivač je Studenta.

SF-SN

I tako pun utisaka bez ikakvih problema prelazim tri granična prelaza bez udarenog pečata da sam napustio zemlju godišnjih odmora i prošao kroz zemlju vinograda i ohridskih bisera. Stižem već pomalo umoran od podnevnog sunca na granicu voljene Srbije gde me čeka kolona automobila, carinik (prim. aut. bila je žena, ali nisam siguran da li je to u novom srpskom carinikinjica, carinica, carinarnica...) i izuzetno predan i ozbiljan policajac na čiji zahtev svi prisutni u automobilu moraju da zaumu identičan položaj i izazovu facijalni grč kao na slici iz pasoša, koji nakon pitanja koje je uputio moj četvorogodišnji sin Vasilije, da li mu treba i zeleni karton, izgovara: "Vasilije, došao si kući i možeš da radiš šta hoćeš". Setio sam se policajčevih reči samo par kilometara dalje gde su radovi na putu prekinuti zbog problema sa firmom NIBENS i pomislio: kako bi bilo lepo da smo samo malo više kao Grci.

Suština apela otrežnjenja je alarmantna poruka da će nam neke multinacionalne kompanije mafijaški okrutno isušiti izvore, pa ćemo sisati prste i na posterima u neverici, obnevideli od žeđi,  piljiti u ono rajsko doba kad su Srbijom tekle reke i kad  smo imali jezera. More nemamo, pa u tom smislu i nema neke sekiracije. Bile jednom neke vode a sa njima su nestale i zlatne ribice i nema više nikoga da nam ispunjava želje! Dakle, poenta je da vodu ni po koju cenu ne damo, ko je protiv besprizornih kradljivaca vode, može da potpiše peticiju "tu i tu". Ako je istina da nam rade o vodi, treba potpisati peticiju, a državnim trafikantima i hohštaplerima reći istorijsko NE i udaviti im profiterske ambicije u čaši vode. Dakle, prodaju li se te vode ili ne prodaju, ko ih prodaje i muti vodu, to me zanima jer sam vodopija i rođena sam u vodenom znaku i ne bih mogla bez vode.

I opet, kad smo u kontekstu vode, setim se "mosta sa kosim zetegama" koji se  u Beogradu gradi preko Save odnosno Ade Ciganlije. Imaće najspektakularnije sajle na svetu i već je o beogradskoj "lepezi" snimljen dokumentarac i  emitovan je na televiziji u udarnim terminima i dao mi je šlagvort za jednu ideju. Koliko se sećam film se mnogima dopao zbog autentičnog svedočanstva o nastanku grdosije sa stubom/pilonom kako se to moderno kaže, od 200 metara i spektakularnim scenama njegovog nastajanja. Pogled odozgo sa moćnog stuba  je veličanstveni i dođe mi da postanem alpinista i da se uzverem na vrh, pa makar duvalo i 300 kilometara  na sat.  Ali, u dokumentarcu o beogradskom mostu,  nastalom u produkciji Kanala Diskaveri, falsifikovana je istina, autori su prepravljali kartu Srbije. Po Diskaveriju, Kosovo nije integralni deo Srbije.

I tu dolazimo na jeste. Ako je most vrhunac modernih svetskih građevinskih dostignuća i ako je u Beogradu, mora se zvati Kosovo! Kosovski most, šta fali. Srce Srbije u Beogradu! Tako će ga i svet prepoznavati, kao lendmark tj. simbol grada i Republike, regiona! Kako ćeš od Blokova do Banovog Brda? Preko Kosova, tako je najbliže i najbrže. Kosovo će biti u konstantno u opticaju i na svim ustima!

A Kosovo se ponovo probudilo. Ustvari, Kosovo nije spavalo, Srbija je hrkala, pa se nekako iznenada probudila i počela da oseća Kosovo kao srce u nedrima. I neka se napeta živahnost oseća u vazduhu i ponovo priča o politici  i govori o enigma Kosovo. U 21. veku ljudi žive u getu i to u Evropi i nemaju šta da jedu jer im hrana od majke ne stiže ili kasni, a majka šalje pakete al' su im dušmani podigli granice i ne puštaju da struje roba i ljudi iako se svi kunu u ljudska prava i Hagom prete svima koji ih krše. Koji cinizam na kub, ma ne mogu više ni da pišem o glupostima na najvišem jevropsko-američkom nivou. Hm, kad sam ja na svoje uši čula šta obični ljudi pričaju o aktuelnoj situaciji na Kosovu, i kako su veoma mladi ljudi rekli: Respekt, braćo s Kosova , da li vam to Beograd radi o glavi, je l' treba na ulice da izađemo da prospemo svoje nezadovoljstvo, i Beograd se nekako presabrao i stvarno riknu do Njujorka da ga čuju tamošnje Ujedinjene nacije! I treba! Mada, ni dalje mi nije jasno što su poštenim vozačima teških motora tu nedavno vlasti zabranile okupljanje u Beogradu, a povodom aktuelnih dešavnaja na severu Kosova i Metohije. Valjda su se plašili da će im narod prići i  da će svi masovno krenuti kod rodbine na Kosovo, na letovanje. I usput se raspitaju dokle su stigle istrage o jednoj od najvećih kriminalno-političkih afera u savremenoj evropskoj istoriji vezanoj za Balkan: o trgovini organima otetih Srba, Roma i Albanaca na severu Albanije, a nakon NATO bombardovanja 1999. godine.  A kad su već na Kosovu i Metohiji, radi bi bili da saznaju da li su srpske svetinje na Kosovu srpske ili nečije tuđe...možda od nekih iz Tunguzije i to donje.

Mislim da nam medijski atributi 21. veka idu na ruku. Internet kao da je dizajniran po našoj meri, kao da je izmišljeno da nama posluži.

Jako je simpatičan. Ako je simpatično, onda se znači sastoji od "simpatola", govorila bi gospođa Dragica i smejale smo se njenoj duhovitosti i umešnosti rečima i svaki put kad mi je nešto simpatično, setim se nje.   

A to srpsko Internet osvešćenje novijeg datuma kao da se naprasno desilo posle koncerta provokativne Engleskinje Ejmi Vajnhaus koja je ušetala u legendu i neopozivo upisala Srbiju u muzičku istoriju planete.  One divne junske večeri podno Kalemegdana održala je, na žalost, svoj poslednji koncert. Opraštala se labuđom pesmom od sveta al' mi to nismo mogli znati, samo slutiti u dubini duše ali svaku destruktivnu primisao odbaciti kao paranoičnu.Osećala sam se bila pomalo ekskluzivno jer sam prisustvovala događaju o kojem je svet brujao jer je Ejmi  promenila istoriju koncerata zauvek. A dokaz? U julu, dok je Ejmi sa svojom visoko uzdignutom punđom i dalje živahno vitlala Londonom, išla sam na jednu potencijalno vrhunsku beogradsku latino svirku al' nije bila ni blizu Ejminoj predstavi. Kriteriji su mi se izoštrili, a posle Ejmi, ne znam ko će moći da nam ispuni scenu neočekivanim obrtima. Srbija je uz tebe, idi pa se leči lutko, tako sam govorila onda u junu i iskreno se potresla kad sam čula da mlada dama sa dubokim kontraaltom više nije među nama, da sada izvodi svoje deonice u nebeskom horu sa Prislijem,  Sinatrom, kobnom Generacijom 27 (ugasila se sa 27. godina isto kao Hendriks, Dženis Džoplin...)

Aferu sa Srbima i Ejmi je odmah nakon koncerta, isprovocirala američka komičarka Čelsi Hendler  koje je dobar deo svoje veoma gledane emisije "Chelsea Lately"  na kanalu "E!" posvetila koncertu Ejmi Vajnhaus u Beogradu. Oplela je po Srbima i između ostalog izrazila čuđenje što Srbi imaju Fejsbuk i što im je uopšte dozvoljeno da posećuju koncerte, a u naruživanu su joj se pridružili i gosti -komičari Greg Props (Greg Proops) i Kris Franjola  (Chris Franjola).

"... To (Srbija, prim. a) je zemlja gde se dogodilo etničko čišćenje i genocid, a oni smatraju da je njen koncert gori od toga", ironično je dobacio  Greg Props. Props se u međuvremenu presaldumio, navodno shvatio da je preterao i krenuo da se izvinjava. "Dragi Srbi, molim vas da prihvatite moje izvinjenje. Zaista mi je žao", napisao je Props na svom tviter profilu.

Posle emisije  Čelsi Hendler, pokrenuta je internet peticija kojom se od nje traži izvinjenje, a voditeljkin Fejsbuk profil preplavljen je besnim rekacijama.

Bezpogovorno smatram da se ne treba oglušiti ni o jednu uvredu, ni o jednu lošu reč, pogotovu ako je  izrečena na međunarodnoj sceni. Treba dostojanstveno stati u odbranu svog integriteta, suveriniteta i nezavisnosti. Uostalom, to svi rade. Treba se i na druge ugledati. Niko ne da na se(be) sve od Aljaske do Australije...

Sećam se da se jednom davno jugoslovenska diplomatija na najvišem nivou umešala u snimanje  igranog film o atentanu  na američkog predsednika J.F. Kenedija koji je, prema zvaničnoj verziji, izvršio  terorista Li Osvald. U jednoj (filmskoj) sceni, Osvald je u ruci držao neku ćiriličnu dnevnu novinu. Kadar je zapravo bilo rekonstrukcija jedne originalne fotografije iz doba kad je ubica iz Dalasa, po zadatku, nešto koketirao sa Kubom i Rusima. Ispostavilo se da je za potrebe filma pozirao sa beogradskom Politikom, a ne moskovskom Pravdom. Šta su znali Amerikanci, Politika ili Pravda, ista stvar, ćirilica je ćirilica. Ali, oštrom diplomatskom notom upućenom sa jugoslovenskog vrha, greška je ispravljena, filmskom Osvaldu u ruke instalirana Pravda.

Da, treba reagovati. Na svaku neistinu, poluistinu, svaku ružnu reč. Sto puta ponovljena laž postaje istina. Nama je, čini mi se, svojstveno da ne marimo za nečije "notorne gluposti", "jer ceo svet zna da to što tvrde nije istina". Ma, bre ko zna da nešto nije istina?! Ljudi ne znaju ni da postojimo. Srbija?! Šta reče, upita te neupućeni...Slovakija? Sirija? 

E, pa neće više moći, treba se pobuniti. Kulturno, sa stilom, duhovito, snažno, precizno kao što to uporno čini Novak The Great Serbian Ambassador Đoković, prvi teniser sveta . Pošto jesam kul (cool), al' nisam „kulovka" (po starinskom slengu ološ, đubre i tome slične negativne konotacije o nečijem bitku), moram da progovorim jer nije srpski držati jezik za zubima ili što bi rekao Dragan Bujošević, glodur Politike,  „Nije srpski ćutati". Ko ćuti, obično mu se o glavu olupa, a glava nije lopta da je šutira ko stigne.

Onomad Dušan i ja šetamo potomka po gradu. Velim, da se dete spusti s brda u civilizaciju, da oseti miris asfalta. A i ja da opajam malo po prodavnicama. I baš kad sam izlazila iz jedne, na vrata nagrnuli muž, žena i dvoje dece. Samo što me nisu samleli. Kao stampedo. Boktemazo, mislim se, ostade mi dete polusiroče. A onda mi pao mrak na oči. Žena jedna natapirana nafrakana klimakterična tetka, deca histerično ciče i brate oće da me pregaze. I krenem da psujem gore od kočijaša. A usput im objašanjavam da po bontonu oni treba da čekaju da ja IZAĐEM, pa tek onda da UĐU. Jok. Ne fermaju. I ja lakotovima krenem da krčim sebi put. Kad, eto ti ga ispred mene pater familias. Mali kikiljavko, za glavu niži od mene. Oće da me bije. Ja ne prestajem da urlam, a Dušan već gleda gde da štekne kolica ako dođe do tuče. Pa se u sekundi obojica uzdržali, valjda zbog dece. A ja lajem i dalje. I marš u svoju selendru i tako...

Onda isto pre neki dan jedan u džipu da nas pregazi na pešačkom. I taj je hteo da se bije. I provalim da sam za samo mesec dana dovela muža u nekoliko nezgodnih situacija jer ne mogu da ćutim. Grad mi štrokav, ljudi su kao životinje, nema više da kao pre izađeš napolje pa sretneš 100 poznatih lica. Da ti pomognu oko kolica. Da ti pridrže vrata. Da te propuste preko reda ako žuriš ili si trudna. Da ti kažu hvala kad im kažeš koliko je sati. Ništa to. To se odselilo ili povuklo u svoja gnezda, ne pomaljaju nos napolje jer se plaše da im ga neko ne polomi, čisto rekreativno.

I eto, ispljunula sam svoju muku na beli papir, pa mi sad lakše. Idem da budim detence, pa lagano do Košutnjaka. Usput nema ljudi, samo kerova, al oni ne grizu tako jako.

Sećam se, kad je 1986. godine  došlo do havarije u nuklearnoj elektrani Černobilj, radila sam u jednim prestižnim dnevnim novinama i nikako nismo mogli da dođemo do elementarne informacije o apokalipsi u Ukrajini.  Trust mozgova profesionalno involviran u tematiku,  nalazio se u beogradskom Institutu za nuklearne nauke Vinča. Školski drug i prijatelj mog ujaka bio je  direktor firme, pa sam preko privatnih veza pokušala nešto da iščačkam, ali mrka kapa. U nedostatku adekvatnog inputa o razmerama strahote, naučnici su vrteli opšta mesta o mogućim posledicama nuklearnog incidenta. Veze u Černobilju su im/nam bile tanke ili nikakve i ustvari niko nije imao pojma šta nam se svima dogodilo. Na stranu to što je bio praznik i što su mnogi otišli na zasluženi prvomajski odmor. I kod nas i u tadašnjem Sovjetskom Savezu i u Evropi... I kao u svakom lošem životnom scenariju, uvek se desi ono što ne treba. U zlo doba, počela je da pada kiša i širi nuklearni horor...

 Kao za inat, po onoj teškoj majskoj kiši odnela neko đubre da prospem i zajedno sa kućnim otpacima izbacila i specijalni poklopac od seta sudopere i mašine za sudove i kad sam to shvatila, vratila sam se u dvorište i unela (se) u kontejner tražeći dragoceni deo ekskluzivne bele tehnike koja je, ionako, godinama potom, završila na nekoj deponiji. Glumila sam kontejnersku avangardu. Njen nukleus. Moja je familija za Praznik rada otišla kod prijatelja na selo i deca su se valjala po mokroj travi i uz kikotavi smeh kotrljala niz neku padinu i došli su kući mokri od černobilske kiše, za čiji se opasni tovar onda nije znalo. Moja rođaka bila je na skijanju u Austriji kad je nuklearni oblak zapeo za Alpe. Sablasno su izgledale i pijace po Beogradu i širom zemlje tog maja 1986. godine. Salatu nije imao ko da jede, a ni jagode. Tone zeleniša su istrunule zbog straha od kontaminacije. Koliko se sećam, niko tada nije demonstrirao i tražio reparaciju štete ni od naše, ni od ruske države.

Ali, poslovično pribrani Japanci u post-fukošima računanju vremena, organizovali su antinuklearne demonstracije i poneli ozračene glavice kupusa pred sedište Tokijske elektroenergetske kompanije da pitaju kome da ih prodaju tako nuklearno modifikovane. I sad i ubuduće. Vlasti su poručile da ne odustaju od nuklearki, a za kupus i ostalu štetu će se reskusurati.

Ozračena hrana provocira strah. Iracionalan ili stvaran, isto mu se hvata,  na čoveku je da reži na vlastitu paranoju i da joj ne da mu priđe bliže. Strah na bezbednoj distanci je možda rešenje. Tek da ti diše za vrat, al' da te ne maltretira. Da budem iskrena, kad smo jednom davno išli da obiđemo Hirošimu, pitala sam da li je hrana koju ću konzumirati biti kontaminirana i presabirala sam se u sebi: vek poluraspada radionuklidnog joda 131 je osam dana, cezijuma 30 godina, stroncijuma više od sto godina, plutonijuma...ali prestala sam da brojim šta se sve raspalo posle tog avgusta 1945. godine kad je prva atomska bomba bačena na Hirošimu. Namirila sam sušijem i sašimijem od šetnje istrošeno telo, a strah katapultirala  na Mars.

Mada, priča se da je od marta naovamo u Singapuru opao promet u restoranima sa japanskom recepturom. Ali, da bi održali biznis, neke su gazde pribegle novoj taktici. Videh nedavno ispred Standing Sushi Bara tablu na kojoj piše: „Suspendovali smo upotrebu ribe i hrane iz Japana. Sveže sastojke nabavljamo iz Australije, Norveške, Amerike, Indonezije. Bezbednost namirnica je naš vrhunski prioritet."  Bar je bio dupke pun.       

U Ukrajini je bilo i naših ljudi kad je prosuo Černobilj. I poslali su JAT-ov avion da ih vrati kući. I sećam se da mi je jedna poznanica pričala kako je ona bila na tom prvom letu za Kijev kao stjuardesa, kad su evakuisali naše studente medicine, i da joj nije bilo svejedno. Da nikome nije bilo svejedno. Išli su mečki na rupu, a mečka je bila nevidljiva i strašna, a posledice nesagledive. 

Mnogo godina kasnije, otkrilo se da se incident u Černobilju zapravo zbio 26. aprila. Vladalo je uverenje da se reaktor pregrejao i istopio u maju. I onda su nas lagali, na globalnom nivou, da se ne bi potresli i uznemirili. Koje budaletine! Za šta nas oni drže, za stoku, valjda.

Ipak, ima nade za ovaj svet. „Dužnost vlade je da narodu kaže istinu.  Mora se priznati da se vlade  ne ponašaju uvek na ispravan način",  izjavio je nedavno Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, na ceremoniji povodom obležavaja četvrt veka od katrastofe u Černobilju apostrofirajući  metiljavu rekaciju Sovjetskog Saveza na događaj. (Hm, pisaću jednom o tim aposteori izvinjavanjima, ima neke veličine u izjavi kajanja, pa makar stiga sa stotinama godina zakašnjenja...)

Posle Černobilja je nastupilo bombardovanje Jugoslavije i NATO nas je te 1999. godine doradio osiromašenim uranijumom. U početku mi je zvučalo prihvatljivo duhovito kad god bi neko rekao kako mi bombardovani „svetlimo u mraku", a sad mi opaska ide na živce. Puna groblja tih osvetljenih, #$%&/ im materina, onima koji su nas gađali.

Opet je maj i opet pričamo o radijaciji. I bombarduju. Bombarduju Libiju sa osiromašenim uranijumom, i negiraju da ih ubijaju mučki, na duge staze. I meni je žao naroda u Libiji, i pitam se zašto neko mora nekoga da bombarduje kad se svi problemi mogu rešavati mirnim putem. Uvek postoje izlazi i alternative. I za nuklearnu energiju i za ućutkavanje moćnog nuklearnog lobija kojem je Fukošima, bar na kratke staze, pomrsila konce. Svakako postoje alternativni izvori energije. Jeste da nuklearke, ako se dobro sećam, podmiruju   14 ili 16 odsto svetske potrebe za električnom energijom ( u Francuskoj čak 80 odsto, pročitah nedavno), mora da postoji i neko drugo gorivo. Da, nafta je krucijalni energent, otuda ratovi za naftu, otuda ubijanje Iraka, Libije...Ali, vratimo se fami o nuklearkama. Ko što se založi peć na drva ili ugalj, tako se uranom, na primer, naloži i furuna zvana reaktor . Ali, drvo dogori, pa ga nema, a nuklearna fuzija/fizija u reaktoru ne prestaje. To je razlika koja tera svet u paniku. Kad jednom kresneš nuklearku, samo betonskim sarkofagom možeš da je zatrpavaš kad joj glava poludi, pa prsne! A dešava se, na žalost. Sarkofag u Černobilju preti da se uruši. Treba ga zameniti novim. Na nedavnoj donatorskoj konferenciji, Ukrajina nije uspela da namakne dovoljno para za njegovu temeljnu zamenu. Živimo u blizini aktivnog monstruma koji može ponovo da proradi, daleko bilo!

Što se mene tiče, nuklearke, ne hvala, nek' se teraju u nepovrat. Zreli smo za alternativu. Sigurno sam da mora kriju tajnu, a kosmos svakako, ko umije, može ga upregnuti da nas za džabe služi i opslužuje. Tesla se istakao na temu ekploatacije kosmosa, al' slaba vajda kad nema ko da ga tumači i sluša!

Čaj je u Indiju stigao iz Kine, a prema legendi, otkrio ga je jedan tamošnji car. Pošto se nešto nije osećao dobro, caru su preporučili toplu vodu. Dunuo je vetar, otresao lišće sa nekog drveta, list je pao u posluženu vodu...Caru se ukus oplemenjene tekućine svideo i, sve ostalo je istorija. Rođen je čaj kojeg Kinezi zovu ča.

Sa uzgojem čaja je kao sa vinom. Kvalitet mu zavisi od geografskog porekla, vrste, načina obrade... Najbolji je iz Kendija, Nuvara Elije i Matalea, što će reći, svi su prvoklasni jer se uzgajaju u Centralnoj provinciji (nekoj šrilankanskoj Šumadiji), na proplancima i na planinama, pa čak iznad dve hiljade metara nadmorske visine. 

Grad Kendi treba zamisliti kao svetilište čaja. Kendi je kao Vrnjačka Banja i Opatija zajedno, ali u brdovitoj Bosni negde pored jezera. Da sam od nekuda čula antologijski refren: „Ne klepeći nanulama kad silaziš sa čardaka..." ne bih se iznenadila. Ozbiljno. U  Kendi možeš da se zaljubiš momentalno. Izgleda nestvarno u svojoj tropskoj lepoti. Ne  znam kako je u njemu kad duže živiš, ali na prvi pogled oduzima dah. Nije ni čudo što je  vekovima bio prestonica zemlje. Znam da se mnogim Zapadnjacima svideo, a neki su mu posvetili i knjige!

Ne razmišljajući, u Šri Lanki sam u početku naručivala kapućino, jer volim kad mi je prijatno da pijuckam kafu s gustom penom. Ali, posle pomislim, što bih konzumirala kafu kad sam u carstvu čaja. I prešla sam na čaj.

Jeste li za čaj, gospođo?

Jel' cejlonski?

Naravno, šta bi drugo bio nego šrilankanski, najbolji.

Engleskinja Kerol reče kako od kad zna za sebe pije čaj i degustirala  je mnoge vrste, ali da je u Kendiju i na plantažama Nuvara Elije pila „ti" (tea) koji nosi isti naziv kako onaj koji poznaje, ali je ukus drugačiji. Pa kako ne bi bio, rekoše joj, danas je ubran, a već sutra serviran. To je razlika. Drastična. I Kerol i njena šarmantna kćerka Lorejn, učile su me etikeciji pijenja čaja. Odnosno, kako se tretira šoljica. Nikako sa dve ruke ili olako u stilu baš me briga. Ne. Mora biti posvećeno, uzvišeno. Mali prst ruke u kojoj se drži porculanska šolja se arogantno izdvoji iz gomile šćućurene braće- domalog, srednjeg, kažiprsta i palca, ali mora biti blago savijen k'o mini kifla i tako se pije čaj. Gutljaj po gutljaj. Ali rekoše, nemoj to nigde da radiš do ovde, niko više tako ne drži šoljicu, osim možda stare gospođe po Engleskoj, mentalno hibernirane u  prošlom veku.  

Beračice čaja, sitne nasmejane ženice, bose po pravilu, od rane zore ordiniraju po svojim reonima. Kad ih gledaš anfas, pomisliš da imaju traku u kosi, kad ono međutim, nije traka nego kajš ogromne torbe koja im visi niz leđa, a u koju ubacuju ubrane listiće. Torba je laka, stavila mi je jedna beračica na glavu i dala sam joj sto rupija (oko jedan američki dolar) za sliku i osmeh Mona Lize Nuvara Elije. I onda se razvila diskusija da li treba plaćati slikanje ili ne treba. Po jednoj školi mišljenja, ne treba plačati nikome ništa, jer se bakšišima stimuliše prošnja. Po drugima, treba plaćati na svakom koraku svima izdašno jer su ljudi siromašni i sve što isprose dodatni je prihod. Nisam pametna. Ako platiš jednome, moraš svima, kao sa decom da imaš posla, ne smeš ih razdvajati. Volela bih da sam moćna i da svima mogu da udovoljim i da ih nahranim i napojim ali takve moći posedovao je neko drugi, k'o što znamo.

Dakle, tamnopute beračice sa hodom srne,  razmile se po plantažama i beru tzv. piko (pecoe), svetlozeleni izdanak na grmu čaja koji mora imati dva lista i pupoljak. To je idealna mera - dva lista i pupoljak. I tako 365 dana u godini, uglavnom pre podne, po kiši i sumaglici, po suncu... Biraju ih sigurno i po visini i telesnoj konstituciji  jer onako sitne i vižljaste mogu da se uzveru do svake čuke sa čajem i vise iznad ponora i vodopada koji samo hrle niz planine u neku reku da se uliju i otarase tolike vode koju uporno nose. I mogu bez po muke da se provlače kroz oštro granje čaja, počupaju mu izdanke i odskakuću dalje. Čaj ne mazi beračice, ume da se zaplete u suknju,  a žbun visok do kolena ili maksimalno do struka, može da ogrebe ubrzanu ženicu koja juri neku dnevnu normu. Ali, upozoravaju, kad krenete u žbunje čaja, čuvaje se pijavica. Velikih crnih crva vampira koji tek kad se napiju krvi mogu da otpadnu. Fuj! 

A gde su majmuni iz naslova? Pojave se tu i tamo na plantažama, ali ih psi poteraju. Nema za majmune hrane u čaju, a ni ljudi im ne udeljuju. Moraju da se drže prašume i gradova da bi se najeli. Ako se prevariš i pružiš im zalogaj, neće te ostavljati na miru. Pratiće te kao protuve i vrebati. Agresivni su i večito gladni. Pitomi su jedino u crtanim filmovima i u cirkusima, možda.

Da se razumemo, neću da lažem. Šri Lanka, lepotica Indijskog okeana,  jeste bila prva na top listi Njojork Tajmsa kao najatraktivnija destinacija u 2010. godini,  ali to ne znači da njima teku mleko, šećer i čaj. Oporavljaju se od dve ipo decenijskog građanskog rata završenog 2009. godine. Tamilske tigrove koji su se borili za otcepljenje severno-istočnog dela ostrva u kojem su Tamilci većina, i dalje nazivaju teroristima i za svaki slučaj, na mnogim saobraćajnicama se nalaze kontrolni punktovi koje drže vojska i milicija. Putevi su im do te mere loši da sam poželela srpske drumove, a Ibarska magistrala je mi je izgledala kao kosmodrom, u svojoj solidnosti i raskoši! Jednom smo prilikom, četiri kilometara od glavnog druma do hotela na vrhu planine, putovali pola sata! Kombijem. Autobusom se nije moglo zbog preuskog puta. Ali, vredelo je, planinske plantaže čaja još su raskošnije od nizijskih. Nestvarne u svojoj  prkosnoj plemenitosti.  Jel' pada ove sneg nekada, pitala sam pomalo cvokočući od zime, lahko obučena stojeći na sedam stepeni Celzijusa, na vrh planina, na visini od dve hiljade metara iznad mora. Ne, nema snega, ali grejanje u hotelu radi, topao čaj vas čeka.

Ovih dana pijuckam čajeve donete sa Celona i pomislim da možda znam beračicu  i da sam se možda provlačila kroz rosu grmlja baš na plantaži sa koje dolazi. Prvi gutljaj toplog napitka oživi mi miris i ukus nekog davnog sna kroz koji sam jednom protrčala...

Nisam na Fejsbuku, ne zato što ne verujem u revoluciju, nego mi je ta društvena mreža isuviše otvorena za ultra intimno eksponiranje. Ali, k'o stvorena je za zakazivanje i vođenja revolucija i sličnih subverzivnih delatnosti. Hm, šta bi danas mogli da radimo? Možda srušimo vladu? Ili smenimo nekog ministra?  Ili odbranimo neki platan u Bulevaru revolucije?

Kako smo se mi okupljali za vreme protesta? Spontano, u zakazano vreme, javljali smo jedni drugima telefonom "gde i kada", pratili radio, opozicionu štampu...Fejsbuk i Tviter bi možda ubrzali promene. Ko zna, ostaje samo spekulacija. Nešto se desi u dan svoje nužnosti, što bi pesnik rekao. Revolt se desi iznutra, u srcu, a sve ostalo su pomoćna sredstva za postizanje cilja.   

Dok svi beže iz Libije, jedan moj drug ušao je u Džamahiriju da radi, slika dešavanja i informiše javnost o revoluciji koja teče i vremenu koje ističe. Pukovniku nema ko da piše...Izgleda, loše mu se piše, a meni se sve više čini kako se sever Crnog kontinenta zapalio da bi pukovnik bio zbačen. Moj je drug bio i u Egiptu da slika sumrak jednog savremenog faraona. A kad mi je, posle nekoliko dana otpisao da čeka prijatelje na večeri, znala sam da je Mubarak gotov. Ne znam šta će mi javiti za Gadafija.

Masovno se ovih dana ustalo protiv cenzure, a za slobodu izražavanja i slobodu komunikacije! Tako je, živeli govornici! A šta ćemo sa Asanžom, osnivačem Vikiliksa koji je pustio u mrežu više od 250 hiljada tajnih američkih depeša i učinio transparentnim mnoge časne i nečasne operacije, ljude i akcije? Završiće u zatvoru, sva je prilika. Mnogo je pričao, a to ipak nije dozvoljeno. I komunikacija je strogo kontrolisana. Zna se ko može, a ko ne može da "propeva" za javnost!

Čitam ovih dana kako su neki revolucijom poneseni roditelji u arapskom svetu svoju novorođenu decu nazvali Fejsbuk, kao što su se posle Drugog svetskog rata neke jugoslovenske devojčice dobijale ime Mašinka, na primer. Znala sam jednu teta Mašu i znam jednu Komsomolku kojoj su tepali Komsa i bila je profesorka u jednoj beogradskoj školi. I kad sam je intervjuisala, pitala sam je za puno ime, a ona je rekla: Radije bih bila Komsa za novina, ako može, a zovem se Komsomolka! U vreme Sovjetskog Saveza postojao je Komunistički savez mladih ili skraćeno Komsomol (Комунисти́ческий сою́з молодёжи), a neko je u ex-YU pronašao lepotu u imenu i žigosao dete.  

Gde se seli Revolucija? Umeli li Revolucija da pliva? Ume li da leti? Da li je to ekonomska revolucija ili pobuna protiv socijalne nepravde, protiv rasizma i neo -fašizma, verske zatucanosti, dogmatizma, eksploatacije? Hoće li sloboda umeti da peva ko što su sužnji pevali o njoj, pitanje svih vremena postavio je genijalni pesnik Branko Miljković. Na patronima za suzavac kojima je pucano na antivladine demonstrante u Egiptu pisalo je Made in USA, kažu. Tehnologija i oprema za filtriranje i blokiranje društvenih mreža, korišćena u Egiptu i širom mediteranskog regiona i „inficiranog" Bliskog Istoka nabavljena je, kažu, u Evropi i Americi. Para se vrti, roba mora da se prodaje, i lek i otrov i protiv otvor, pa kad šta zatreba. Cena nafte raste, dolar pada, samo da se ne zarati. Mnogi su interesi ugroženi. Aktivirane su razne vrste sankcija. NATO se zaparložio. Jedan mali prljavi rat baš bi im legao. U ime demokratije, kako drugačije. U ratu se novac (p)okreće, mir pravi gubitke.

Mada, mislim da nije problem u Revoluciji nego o danu posle. Revolucija jede svoju decu i obično prežive neki polutani, neotesani karakteri i diskretna količina finog sveta koji na kraju postrada u post-revolucionarnom lancu ishrane!

Ipak, neizlečivi sam optimista! Verujem u promene.

Smrt fašizmu- Sloboda narodu!

U istoj nedelji, futurista Geri Štajngart objavio je roman o Americi 2050. u kome plate u Sjednjenim državama zavise od azijskih kreditora, a jedan juan vredi 4.9 dolara. Štajngart smatra da je samit  Obama - Hu zapravo predaja štafete.

Pre nego što je Kinez i stigao, Barak Obama je pokušao da trgne svoju naciju rekavši da je uspon Kine, novi slučaj Sputnik za Ameriku. Po Obami, SSSR-ovo lansiranje satelita bio je jedini trenutak u poslednjih 90 godina kada je primat Vašingtona u svetu bio ozbiljno ugrožen.

Problem je u Juanu. I nije slika Mao Ce Tunga na novčanicama ono što nervira Amerikance. Kineska centralna banka namerno obara vrednost valute kako bi proizvodnja u Kini bila što jeftinija. Da bi kupile jeftinu robu, američke kompanije, ali one iz celog sveta, pretvaraju sve više dolara u juane i Kina je skupila 2 000 milijardi. Uzbuna: Centralna banka Kine bori se da zaustavi poplavu, nećete verovati čega, preterane likvidnosti.

Međutim, brige ima i lider koji naizgled drži sve ključne karte. Amerika je samo prošle godine naštampala 600 milijardi novih dolara, a sa svakim svežim dolarom obara se i vrednost kineskih deviznih rezervi. Zato je Hu tražio od Obame uspostavljanje novog monetarnog sistema u kome bi se medunarodna trgovina odvijala preko korpe valuta.

Na večeri u Beloj kući Hu je govorio u ime sveta. Štampanje dolara tera sve ostale centralne banke da isto tako štampaju svoju valutu jer je za međunarodnu trgovinu potrebno da kupcu pokažete "zeleni pasoš". Sve bi moglo da se završi kao 1993. u Srbiji.

Kako to pogađa nas? Prema novom kineskom planu za izbacivanje dolara koji bi trebalo da traje do pomenute 2050, moguće je da će Srbija kredit za most Zemun - Borča dobiti u juanima. Kina daje novac, njihove firme grade, što bi se američka valuta ugradila u posao.

U Singapuru, Rusiji, čak i u Australiji, centralne banke već prave rezerve juana. Možda i one veruju futuristi sa početka priče. I čekaju kurs od 4.9 dolara za jedan juan.

I još samo da objasnimo šta je bilo sa Leom Pjerom, bankarom sa početka priče o Kini i Americi. Njegova banka danas je glavna korespodentska banka za Kinu i kineske kompanije su u Džej Pi Morgan Čejz uložile više od 200 milijardi dolara.

Sve je zakuvao gospodar Mlađan, koji je Slovence već najavljene u Valjevu, nagovorio da promene odluku i ulože u grad u kome je slučajno na vlasti njegov koalicioni partner Boško Ničić.Za to će Gorenje dobiti 10 hiljada evra po radniku i to ne od Zaječara, nego od svih nas. Direktno iz budžeta Srbije.

I onda su iz Valjeva počeli da zovu Slobodana Ilića u Beograd, da ga pitaju kakav je on pomoćnik u najmoćnijem ministarstvu, kada im Dinkić I ničić Odnose pare i radna mesta u Zaječar. A Valjevo opet ostaje praznih šaka, kao 1804. kada Vožd nije izabran iz porodice Nenadović, kako je po Valjevcima trebalo da bude.

Nepravda, pa to ti je. Gorenje je već bilo kupilo zemljište u Valjevu i kako baš u Zaječar da odu? Što nisu otišli u neki drugi grad, u kome nisu na vlasti Ujedinjeni regioni Srbije. I zašto je Zaječar dobio subvencije od 10 hiljada evra po radniku, a Valjevo 3 hiljade, kada je građena prva slovenačka fabrika u tom gradu? Pa, sve je to po zakonu, ne brinite.

Ali, pozabavimo se na trenutak ciframa. Ako država daje 10 hiljada po radniku, to je ukupno 3 miliona evra, a početna investicija gorenja je 2.9 miliona. Kasnije će firma iz Velenja, imati obavezu da uloži više, u redu... Ali, maltene ispada da Srbija Gorenju poklanja fabriku.

Dakle, Slovenci će ubirati profit iz fabrike koju kreditira budžet Srbije, oni će upravljati i biti vlasnici, a naši građani, koji su kredit dali, biće najamnici u pogonu koji su sami kreditirali. Čestitamo!

To je mnogo ozbiljnija tema od nahijske svađe o tome gde će se Gorenje nastaniti. Zašto im mi plaćamo da budu kapitalisti, naši vlasnici? Odgovor je porazan: Nemamo drugog izbora i tih 3 miliona evra je jedna od bolje potrošenih suma iz budžeta. Gorenje ima ime, tržište, tehnologiju, a bez toga nema posla ni u Valjevu, ni u Zaječaru.

Doduše, sećam se da je i meni jedan urednik, u jednoj velikoj medijskoj kući, u petak, posle sastanka rubrike, iznebuha rekao: Jelice, od ponedeljka više ne moraš da dolaziš. Zgranuli se ljudi. Zabezeknuli. U ono socijalističko vreme nije bilo uobičajeno da ti neko u anpasanu/en passant, dobaci: Nisi više poželjna, pa makar bio i honorarac. Ali, znala sam šta čoveka žulja. U Studentu, gde sam pre toga bila radila, objavili su ne lepe aforističke stihove o njemu, a on se našao pogođenim i lečio duševnu bol otpuštanjem članice Izdavačkog saveta prestižnog akademskog glasila Beogradskog univerziteta. Pošteno- iz čiste ljudske osvete i zlobe. Kad je on ispario, mene su vratili, al' to je druga priča.

Ustvari, najlagodnije je kad si sam svoj gazda. Al' može da se desi da s vremenom upadneš u paranoičnu zamku. Umisliš da si okružen lenčugama i da premalo zarađuješ. Tako je jedan beogradski medijski vlasnik govorio: "Novinari treba meni da plaćaju što ih trpim, a ne ja njima. Ništa ne rade, a ja im dajem redovnu platu".  A jedan drugi: "Vi novinari ste ništa, ne treba da postojite". Mnogima je ostao dužan.

Gazde, vlasnici, menadžeri ili već kako god da se zovu, i kod nas i u svetu,   ponašaju se okrutno i bez stila. Mada, ni stil ne može da kamuflira suštinu. Recimo, u Aušvicu, ili u jednom drugom logoru gde su bila moja mama i njena porodica, nema ničeg plemenitog ako ti kažu: Gospođice, molim vas lepo, uđite u kabinu. Pustićemo  gas da vas ubije.  Smrtna presuda je smrtna presuda, bez obzira kako je uljudno zapakovali.

Ipak, otkaz nije osuda na smrt i tim pre mora biti pristojno saopšten.

U filmu Up in the air (iz 2009. godine), Džordž Kluni leti s kraja na kraj Amerike i uručuje otkaze. To mu je posao - ljudski resursi. Plaćen je da obavi prljave radnje velikih baja i, u suštini, prikrije njihov kukavičluk. Šefovi ga šalju kao emisara da "sitnim šrafovima" lično saopštava tužnu i ružnu istinu i stojički podnese njihov gnev, suze i bol. Eh, Kluni, kad dođe do apokalipse, ni njegova lepota nije od velike koristi. Prija oku, al' se srce cepa. A čovek koji je zapatio otkaz kao da je izgubio deo sebe. Radiš godinama, dižeš kredite za novu kuću, stan, popravku krova, renoviranje kupatila, skupljaš pare za školovanje dece, nadaš se boljitku i bum, pravo među oči, sačekaju te komandom: Voljno!

Javio mi je intimus : „Zamisli, Kosta je otpušten. Upravo dolazim od njega, skrhan je". Idi teši ga, rekoh, to ti je kao izjava saučešća. Izbroj do deset, saberi se i ispočetka!

Sticajem okolnosti, postala sam svedokom priča o načinima kako je nekome uručen otkaz. Neke od „eliminisanih" ljudi poznajem, a za druge sam tek čula. Život piše scenario, ja samo zapisujem.  Evo i neizmišljenih primera. Na putu kući, posle napornog dana, sekretarica je dobila SMS poruku: "Od sutra ne moraš da dolaziš na posao, otpuštena si".  Epizoda se zbiva u Hjustonu, Teksas, Amerika, da ne pomislite da je uvrnuta situacije primer iz neke "divlje" zemlje. Ili, isprate ljude na aerodrom, pa kad oni stignu do vazdušne luke, pošalju im SMS da se vrate nazad u firmu, a kad dođu, kažu im: "Ne morate da letite u Nigeriju, otpušteni ste". Ili, u 16 sati, kurir nehajno uruči čoveku pismo, a u pismu piše:  "Tvoj angažman u firmi prestaje u 17.01 časova. Želimo ti uspeha u životu. S poštovanjem, Džon".

A kome da se žališ kad ti daju nogu? Nikome. Tvoj trosed u dnevnoj sobi će te bolje razumeti nego poslodavci. Imaš ugovor, u ugovoru je sitnim slovima regulisana situacija o „doviđenja" i gledaj da preživiš bez velikih lomova.

-Izvinite, a šta ću ja da jedem?

-Jedi rotkve!

-Jedi ti rotkve, #$%& i sve po spisku...

Tako počinju revolucije, ako se dobro sećam. Kad ustane kuka i motika zahtevajući pravo na rad i nadoknadu. Najsvežiji je krvavi primer iz Tunisa. Ljudi su uzeli sudbinu u svoje ruke i objavili rat tiranima. Želim im srećnu i radosnu budućnost i da ponovo masovno primaju turiste na svoje prelepe peščane mediteranske obale i pokazuju im fatamorganu u pustinji. U revoluciju idu samo oni koji nemaju šta da izgube - golje, a bumbari akumuliraju svoje salo i materijalna dobra- kuće, kola, stanove, fabrike, agencije za ovo i ono...Ali, uvek čovek ima šta da izgubi. Postali smo komformisti. I zato caruju razum i bezosećajnost.

A neizvesnošću i nesigurnošću se održava poredak, uteruje lojalnost i krotkost, uzgajaju ulizice . Da li je to demokratija ili se prakticiraju teror  i strah, to je drugo pitanje. 

Ipak, postoji bitna razlika, drastična, između otkaza u Srbiji i otkaza temo negde u belom svetu, pre svega mislim na one ozbiljne države Zapada i dalekog  Istoka i Ameriku. Dakle, u tzv. razvijenom svetu, firme neće zakinuti svom bivšem zaposlenom na primanjima, isplatiće ga do poslednjeg centa kad dođe do razlaza. A kod nas, ćeraćemo se još, po principu dođem ti, dođeš mi itd.

Al' kad čovek bita između života i smrt, ni otkaz nije smak sveta. Postoje izlazi.

Sećam se da mi je jedan Deki prepričavao svoje kinesko iskustvo o tome kako su obilazili neku fabriku za farbanje kućišta mobilnih telefona i da su u njoj radnici radili bez zaštitnih maski u magli od hemije. Inspektor reče gazdi kako će mu, ako nastavi tako, radnici oboleti ili umreti za pola godine, ovaj odgovori: „Naći ću druge".  Da, šta ti vredi i zarada, kad ćeš glavu izgubiti rmbajući pod nehumanim uslovima, bez zaštitnog odela, koje podrazumeva full opremu- šlem, masku, cipele, rukavice...Najjeftiniji je ljudski život, tako ispada. I sećam se da je jedna velika evropska konfekcijska kuća pored svojih kasa držala kasicu u koju su mušterije mogle da ubacuju novčane priloge za pomoć maloletnim radnicima u Indiji koji izgiboše u tekstilnj industriji ili da kupe ogrlicu sa priveskom u iste svrhe! Nisam mogla da verujem! Koji hohštapleri! Oni izrabljuju maloletnike, ja im plaćam robu - haljinu, suknju, džemper  i pri tom još apeluju da udelim prilog njima eksploatatorima, lopovima, da pomažu gladnu, bosu, golu decu Indije. Ljudska gramzivost nema limita.  Ma, ne kupujem više ništa kod njih, dala sam im otkaz. Može mi se.

Vremena su očigledno takva da čovek mora da radi na više razboja. Da planira sutrašnjicu na dva koloseka, da uvek ima spremnog keca u rukavu ili bar kuma, brata, sestru na položaju da mu srede neki angažman. Ako negde omane, da se na drugom mestu meko dočeka. Budućnost je neizvesna, a dug je put pred nama...

Nije mi teško da obrazložim zbog čega.

Sve je počelo potpuno naivno.

-Ljubavi,bliži se Nova godina. Je l' bi mogao da mi praviš društvo dok kupujem neku krpicu koju ću da obučem za doček? -pitala me je devojka jednog decembarskog prepodneva.

-Mogao bih, zašto da ne - odgovorio sam olako, kao svaki naivni i nepromišljeni tupan.

U tom trenutku zaista sam bio uveren da njena kupovina ne može da izgleda drastično drugačije od moje. Dakle, uđem u prvu prodavnicu koja mi se nađe na putu, pružim ruku ka prvoj stvari koja je izložena do ulaza i obratim se nasmejanoj prodavačici.

-Evo ovo ću...

-Želite da probate prvo?

-Ne nema potrebe, vidim odavde da mi je taman.

Zahvalim se na usluzi , platim, odem kući i tamo shvatim da sam kupio pantalone nekoliko brojeva manje i da su šanse da moje dupe uđe u njih jednake šansama da fudbaleri Srbije uđu u finale Svetskog prvenstva. I kraj priče. Po meni, tako treba da izgleda kupovina, a ne...uf, odma` se iznerviram kad se setim.

                                                            ***

Prvo je usledilo prikupljanje informacija koje su od velikog i presudnog značaja za izbor garderobe. Već po tome moglo se naslutiti da sledi jedan dugotrajan i mukotrpan proces. Dakle, da bi se donekle izgradila ideja šta to treba kupiti, mora se odgovoriti na nekoliko osnovnih pitanja:Gde idemo za doček? Da li je to kafić? Diskoteka?  Sedeljka u stanu? Šta ćemo piti (''Ako je crno vino ne pada mi na pamet da oblačim nešto belo'')? Da li će biti barske stolice,obične stolice ili separei? Ko će još biti tamo? Šta će drugi obući? Idemo li peške ili automobilom? Koju su temperaturu najavili? Hoće li biti padavina? Da li se puno ugojila nakon ovih slava?

Žene kad kupuju garderobu toliko stvari uzmu u obzir da naspram toga test za astronauta izgleda ovako:

-Bojiš li se visine?

-Ne!

-Odlično, spremi se, u četvrtak letiš na mesec.

Kad smo napokon sve činjenice isterali na čistinu, metodom eliminacije došli smo do rešenja do kog je moglo da se dođe minimum dva sata ranije. Kupiće  haljinu. Za boju, kroj i dužinu, odlučiće se na licu mesta.

                                      *  *  *

I tako u potrazi za idealnom haljinom stigli smo do prvog butika. U izlogu sam video nekoliko ''dasamženskonosiobi'' haljina i naivno pomislio da će za koji minut čitava stvar biti okončana. Sve te nade, moja Ljubav je raspršila samo jednom rečenicom.

-Evo odavde ćemo da počnemo!

-Da počnemo?

-Da - pogledala me je začuđeno- moramo odnekud početi.

-Ali kupuješ samo jednu stvar.Zašto uopšte ulaziš, kada već unapred znaš da tu nećeš kupiti to što tražiš. Ajde da nađemo neki butik za koji ćeš da kažeš ''Evo, ovde ćemo da završimo''.

- Srđane -prekinula me je u pola izlaganja - Ne lupetaj i ne pravi filozofiju od tako jednostavne stvari kao što je kupovina. Ulazi unutra.

                                        * * *

   Sedam sati koje sam tog dana proveo u pretresu butika, pokušaću da zgužvam u što manje teksta.

Obišli smo petnaest butika i jednu pekaru ( Uzgred,radnica u pekari nije bila zainteresovana da proda svoju garderobu). Ako slučajno dođe do zločina u nekom od tih butika, policija će jedino pronaći otiske moje devojke. Sve je pipnula, prevrnula, premerila. Sve je probavala, u kabinu utrčavala kao Klark Kent i presvlačila se, a za sve  je  pronašla neku manu.  U nečemu ''izgleda kao mečka'', u nečemu  joj ''noge izgledaju kao kod Nemanje Vidića'', a za neke haljine nema adekvatnu torbicu, cipele, minđuše ili prokleti abažur na sobnoj lampi. Prodavačice su se uzalud nudile da pomognu. Nije bilo pomoći. Rekao sam im da možda mogu meni da pomognu ukoliko imaju čvrst kanap i pogodno stablo kruške, na šta je moja devojka dodala da se ne pravim duhovit, već da se bar pravim da mi je stalo da mi devojka ne bude kao nakaza za Novu godinu. Naravno, ništa nije kupila, a kad je došla na ideju da se vratimo u onaj prvi butik od kog smo krenuli, jer joj se čini da je tamo bilo nešto interesantno, seo sam na uličnu žardinjeru i počeo da plačem.

-      Pa ti stvarno ne znaš šta hoćeš- zavapio sam.

-      U pravu si - odgovorila je - Ali savršeno znam šta neću. I to je valjda nešto.

Sedeo sam na žardinjeri, na ivici nervnog sloma, posmatrao je kako vihorno utrčava u onaj butik s početka odiseje i zamislio se. Ako je momka birala makar upola pažljivo, sistematično i detaljno kao haljinu, ja sam jedan srećan čovek!

 Čim ustanem, uključim TV da vidim dokle je stigla epizoda sa Vikiliksom i njegovim osnivačem, da l' je i dalje na limitiranoj slobodi u Velikoj Britaniji ili su ga, dok smo spavali, nekome isporučili radi očuvanja dobrih međudržavnih odnosa il' se okliznuo na bananu, i tako nekoliko puta, daleko bilo.... Asanž (39) je k'o bauk počeo da kruži planetom ciljajući visoko. A ko visoko leti, nisko ga udaraju. Ispod pojasa. Prvo su mu prišli silovanje, da bi se potom ispostavilo da nije silovao po Švedskoj nego da nije koristio kondom kad je opštio (a obećao je), a u drugom slučaju je gumica bila bušna. Takvu seksualnu neodgovornost ne tolerišu ni žene involvirane u odnos, a ni Kraljevina. Čeka se rasplet pred sudom. Asanž grmi da je nevin i ističe da se protiv njega vodi politički proces i da će se svim legalnim sredstvima boriti protiv izručenja Americi. Nastavak sledi...

Paranoja se širi. Kontrolori gube kontrolu. Kad su u tolikoj panici, ko zna šta će još izaći na videlo. Možda se i nacrt izveštaja Komiteta za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o trgovini organima Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji tokom 1999. i 2000. godine, može  dovesti u vezu sa Vikiliksom. Iznenada ode i Ričard Holbruk, čovek koji je previše znao. Ko zna šta još čeka na red da bude publikovano, pa je neko na vreme krenuo da pere ruke.  Jer, zaklela se zemlja raju da se sve tajne saznaju!

S druge strane, postavlja se pitanje ko sve čita originalna dokumenta objavljena na Vikiliksu? Nesporno su  zlatni rudnik za naučnike, istraživače, novinare. Na svakoj depeši mogu da doktoriraju ili napišu knjigu. Obaveštajne i tome slične službe takođe imaju pune ruke posla. A obični ljudi? Pa, čisto sumnjam da se zanimaju izvornim materijalom.  Oslanjaju se na interpretacije u medijima koje su zapravo filtrirane. Njujork tajms npr. nije objavio svih 250 hiljada "procurelih" depeša već ih je selektovao i publikovao mali procenat. Ipak, svi relevantni podaci su dostupni svima, pa ko voli nek' izvoli!

Asanž- dva lika u jednom-  sajber Don Kihot&Robin Hud, rezolutno je objavio otvoreni rat tajnama i uključio  hiljade pristalica u bitku za „sveti gral" - istinu, ma kako bolna bila. S užasom shvativši da su ranjivi, vladari/državne administracije  se, na žalost, neće promeniti, nego još više zatvoriti  i, možda, upristojiti rečnik. Vratiće se proverenim starim vrednostima, kodovima i šiframa i specijalnim privilegovanim pošiljkama i suziti krug onih kojima su informacije dostupne! Suštinski, sve će manje više ostati isto, ali komplikovanije za zagovornike transperentnosti. I špijunski biznis će ponovo procvetati.  Američke diplomate špijuniraće i dalje vrhušku Ujedinjenih nacija (kao i do sada, kako tvrdi Vikiliks), ali će biti diskretniji i neće ostavljati traga o nečasnim aktivnostima.

Australijanac Asanž je u suštini demistifikovao romantizovanu predstavu o diplomatiji. Postoje diplomate i „diplomate". Strani predstavnici se pojavljuju svuda gde ih zovu, na balove i proslave, na otvaranja ovog i onoga, svuda gde ima ljudi, ćaskaju, osluškuju, vrate se kući, sednu za kompjuter, sastave belešku i pošalju je Gde Treba. Da li su oni špijuni? Pa, rade svoj posao, za dobrobit zemlje koja ih je poslala u inostranstvo.

Što je orah tvrđi, izazov je veći. Sećam se da mi je neko pominjao kako se  britanski diplomata, koji je bio „radio radnju" po ex YU, a potom službovao u Severnoj Koreji, žalio da je u Pjongjangu teško poslovati jer nema špijuna! Tržište je hermetički zatvoreno. Internet i mobilni su ekskluziva, nema curenja, špijune je teško regrutovati. U ex YU je bilo OK.

U staro vreme, kad nije bilo elektronske pošte, depeše su putovale u zapečaćenim diplomatskim torbama, a sve što je hitno, javljano je centralama iz gluvih, obezbeđenih soba ili kuririma. A koristili su i radio da emituju tajni signal za neku akciju. Na primer, kad je trebalo aktivirati operaciju za uklanjanje čileanskog  premijera Salvadora Aljendea (11. septembar 1973), šifra je bila „Kiša pada nad Santjagom". Puč je precizno izveo general Pinoče. Znak za povlačenje Amerikanaca iz Vijetnama bila je pesma „Božić pod snegom" Binga Krozbija (White Christmas). Drugih ne mogu da se setim al' sigurno je neko istraživao famozne kodove (a ne samo Da Vinčijev u beletrističke svrhe) i  sabrao primere u neku knjigu. Rado ću da je pročitam.

Ja sam samo mali radoznali čovek u velikoj priči. S nestrpljenjem čekam Vikiliks posredovanje u objavljivnaju  dokumenata koji se odnose na rat za otcepljenje u  Jugoslaviji i NATO bombardovanje Jugoslavije! I želim da saznam kompletnu istinu o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, novinara  Slavka Ćuruvije, osnivača i vlasnika "Dnevnog telegrafa" i magazina "Evropljanin" i o stalim nerazjašnjenim političkim ubistvima u zemlji...I šta i kako posle? Informacije cure li cure, preti potop i sprema se neka Neo-Nojeva barka da pokupi preživele u ratu informacijama. Ko izađe čist, može spomenik da si podigne na sred palube ili na Terazijama ili Vašingtonu, Parizu, Londonu, Moskvi... Ne postoje problemi, postoje samo rešenja. Zločin i kazna. Istina i motka. Pa šta kome zapadne.

Ustvari, ne lamentiram ja o fotografiji nego o nama, njenim  korisnicima i tvorcima. Amaterima, naravno. Čini se kao da nam objektivi miruju kad natrči prava stvar.  Valjda događaj nadjača refleks za "foto-saučesnikom".  Evo, uzmimo jedan moj slučaj za primer. Nismo se slikali dok smo u poljskom krevetu na jednom skveru u Istanbulu prespavali drugu noć od katastrofalnog zemljotresa koji je u avgustu 1999. godine pogodio Tursku. Nismo, al' pamtim tu nadrealnu scenu i buđenje na sred raskrsnice. Volela bih da je imam. Mala, uzdrmana ženica, u nepoznatom gradu, u zemlji čiji jezik ne zna, spava na skveru, izložena pogledima metropole. Wow, koji senzacionalni prizor. Al' uvek nanovo mogu da je prizovem  i podelim priču sa drugima. I svakako pomenem Ajlu i ostale divne komšije sa kojima sam se zbližila u dvorištu zgrade koja je zajedno sa svima nama preživela 7.4 stepena po Rihteru. Hm, ovo je ustvari priča o fotografijama kojih nema. Da ih ima, možda bih bila škrta na rečima, jer šta će mi priča kad imam sliku...Slika govori hiljadu reči i to na svim jezicima što bezuslovno pokreće pitanje:  Šta je to u ljudskom biću što ga tera prema fotografisanju?

Cvrčak i mrav, 2010

(priča koju ste možda već jednomčuli)

Jednom se desilo da sam na putu do škole pronašao detelinu sa četiri lista. Silno sam se obradovao.

-Pašće neka četvrorčica danas! -lako sam protumačio znak. Međutim ,vratio sam se iz škole sa 4 jedinice. Znak je ipak znak.Drugar iz razreda mi je preporučio da na putu do škole izbegavam da stajem na šahtove sa okruglim poklopcem .Kaže, on je stajanjem na takav šaht navukao sebi gadan maler. Naravno, ni izbegavanje šahtova mi nije popravilo ocene .Tek kasnije je drugar spomenuo da je njegova nesreća bila u tome što je zgazio otvoren okrugli šaht.

Ni na fakultetu nije bolje. Kad odlazim na ispit, majka iza mene obavezno prospe lavor sa vodom.

-Za sreću! - vikne uvek.

Slaba vajda i od toga. Taman da se Dunav i Sava izliju ne bi mi pomogli ,a kamoli 2 litre vode iz lavora.Taj naš običaj ne pomaže ni komšijama iz zgrade koji se redovno kližu po stepeništu za vreme svakog ispitnog roka. Posle jednog mog neuspelog izlaska na ispit tata je prigovorio mami,  da je znao da će mu roditi takvog idiota, namerno bi sedeo na ćošku stola, pa da se nikad ne oženi. Još je dodao i da zna da potkovica donosi sreću ali da zbog toga ne mora da hrani celog konja. Tog dana je tata bio posebno nervozan, jer nas je posetio odžačar i umesto sreće doneo polugodišnji račun. Pa je tata umesto za dugme morao da se uhvati za novčanik, koji mu je, istini za volju, odžačar mnogo bolje očistio nego odžak.Kad god bi morao nešto da plati tata je govorio kako je znao da će dati novac jer ga je ceo dan svrbeo desni dlan.Kad bi ga svrbeo desni to je značilo da će dati a svrab na levom dlanu je značio da će dobiti novac. Zapravo i jedno i drugo je verovatno značilo da mu je vreme da opere ruke...

Ono što je definitivno, nama porodično retko šta polazi za rukom, bila ona oprana ili ne. Često se osvrnemo na to da ''ključ'' našeg baksuzluka možda leži u tome što tata na venčanju nije preneo mamu preko praga kao što je red. Ni sam ne znam koga da krivim, da li oca što nije bio malo jači i uporniji, ili majku što je imala 113 kilograma? Eh, da je tada majka smršala barem 13 kilograma , pa da živimo kao sav normalan svet.

"Određen je redosled zbivanja

I neminovan je kraj puta. Sam sam, i sve tone u hipokriziju.

Život preživeti-

Nije laka stvar. "

Hamleta, u prevodu Borisa Pasternaka, režirao je Jurij Ljubimov, a izvelo Moskovsko pozorište drame i komedije na Taganki.  Kad Visocki progovori, muk je zavladao salom i činilo se kao da njegovim kolegama zapinje reč u ustima od nekakve treme pred bardom. I ti poveruješ da se Hamlet otelotvorio u Beogradu da ti lično ispriča svoju dramu. Jer, Visocki nije glumio Hamleta, on je bio Gamlet, što bi rekli Rusi. Šekspirov tekst sadrži uputstvo za pravljenje Hamleta i Vladimir Veliki ga je "alhemisao".  I sećam se nekakve zavese, velike kao jedro, koja nas je uvodila i izvodila iz pojedinih scena i tragične uloge majke mladog princa zbog čijeg usuda ti se kidalo srce. Čudo se dogodilo u Ateljeu i u mom životu. Drago mi je da imam sa kime da podelim tajnu. Posle Visockog, ni Šekspir nije dosadan. Ustvari, i Šekspir je žrtva izvođača radova. Ako ga neko amaterski pročita, od njega nema vajde. Meni se izgleda sa Šekspirom posrećilo. Gledala sam Veličanstvenog Visockog kao Hamleta i Virtuoznog  Ijana Mekelena (Ian McKellen) kao Kralja Lira tu nedavno, tamo negde. Nisam loše prošla. A ni Šekspir.  

Visocki je otišao u legendu. Po Beogradu su se slušale njegove pesme i tražo se neko ko često putuje za Moskvu da donese idolove ploče. A mi smo se okupljali kod jedne cure koja je dugo sa roditeljima živela u Sovjetskom Savezu i tako zaradila nadimak Ruskinja i imala je kolekciju Vladimirovih i Okudžavinih "nosača zvuka".   

Bitef se po pravilu događao i dešava i na daskama i u svim delovima pozorišta i ispred pozorišta gde se izvodila neka ad hok predstava očajne publike koja je tražila kartu više. U nekakvoj gužvi koja se jednom devedesetih napravila na vratima kod Ateljea, neko mi je nenamerno iskidao nisku bisera koji su se rasuli po foaejeu i napisal sam čak i belešku o tom stampedu na kulturu.  Bitef je bio stil života. Sećam se da je, Prekraćujući Vreme uz Ajnštajna na plaži, slikarka Olja Ivanjicki sa drugaricama leškarila po podovima salonima Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao da su na pikniku koji su  režirali Robert Vilson i Filip Glas,  zapravo autori  opere u četiri čina i četiri sata koja se lenjo vukla na pozornici i čula svuda.

Posle smo na toj istoj sceni Čekali Godoa Šiler teatra iz Zapadnog Berlina u režiji Semjuela Beketa i bila je neka zbrka sa slušalicama i propustila sam prevod prvih pola sata predstave. Jedan mi je nepoznati dečko dao svoje objasnivši "da zna nemački". Čim jedan čovek počne da plače, negde na svetu drugi prestane . Nemojte grditi doba u kome živimo, jer nije nesrećnije od prethodnog. Pričaju o svom životu. Nije im dosta što su živeli...pisao je Beket.

Bilo je to sedamdesetih, onda su došle osamdesete,  devedesete, pa 21. vek...

Godine prolaze i Bitef ih je pozamašno nakupio,  ali mu se ne vide. Načele su jedino njegovu publiku. Stara se proređuje, a nove stasava  da prati nove tendencije. I skuplja kataloge. O da, katalozi Bitefa su mala remek dela umetnosti, Aleksandrijska biblioteka srpske scene. 

Septembar je tu, i Bitef je tu i mi smo tu...uglavnom...

2. Drugo najčešće pitanje je: " Da li su oni stvarno muž i žena u stvarnom životu? " Da, jesu. Znaju se godinama, a prema onome što nam je ranije  ispričala Mirhiban, njih dvoje su se jedno vreme zabavljali, pa su raskinuli i onda je  svako našao novu ljubav. Međutim, ovde nastupa obrt k`o u seriji, pošto su na snimanju upravo serije " Hiljadu i jedna noć" ponovo sevnule varnice, ostavili su svoje dotadašnje partnere i ponovo počeli da se zabavaljaju. U braku su,  s tim što  Berguzar (odnosno Šeherezada) u poslu koristi devojačko prezime Korel, dok u stvarnom životu nosi Onurovo (Halitovo) prezime Ergenč. Naravno, imaju i sina Alija koji je u vreme kad smo radili intervju imao 4 meseca.

3.Ono što će verovatno većinu Vas iznenaditi, a možda neke i naterati da pomisle: " pa da, otud njemu onako plave oči!"( kako sam inače imala prilike da čujem komentar) jeste činjenica da je Onuru jedna  baba Bugarka, a druga Albanka! Kako mi je rekao, to je još jedan od razloga zbog čega jako dobro razume situaciju i dešavanja na Balkanu.

4.Šeherezadini roditelji su bili poznati glumci, pogotovu otac Tandžu Korel koji je umro 2005. godine, pre nego što je i počelo snimanje serije " Hiljadu i jedna noć". Šeherezada ima i sedam godina stariju sestru koja je udata i živi u Sjedinjenim Američkim Državama.

5.Razlika u godinama između Šeherezade i Onura je 12 godina. Šeherezada je rođena 2. septembra 1982, a Onur 30. aprila 1970. (za sve koji žele da im prave natalne karte)

6. Serija " Hiljadu i jedna noć " je snimana od 2006. do 2009. godine, a originalno jedna epizoda traje čak 90 minuta! Gde god se ova serija prikazivala van granica Turske, ona je bila skraćena na 45 minuta.Razlog tome je što turske serije uobičajeno traju toliko dugo, jer  se time popunjava celovečernji program na turskim televizijama (kako su nam rekli, posle Dnevnika sledi serija i eventualno turski film, kviz ili muzička emisija i, laku noć!"

7. Dosta ljudi je pitalo koju to knjigu Onur čita u seriji. U pitanju su "Arapske noći" ili "1001 noć" koju do snimanja serije nije čitao,  a uspeo je da završi sa čitanjem tek pošto se serija završila, jer je,  kako je rekao, "knjiga je mnogo dugačka".

8. Oboje učestvuju i rado se odazivaju humanitarnim akcijama,tako su poslednji put prikupljali novac za obolele od raka dojke.

9.Dok je boravio u Americi, Halit (Onur ) je imao više poslova:bio je konobar i barmen, IT operater, prodavac...

10. Onur ima sestru sa smetnjama u razvoju.

11.Šeherezada celu jednu godinu, dok je bila na Akademiji, nije glumila,zbog gubitka samopouzdanja,  jer su joj na jednoj od audicija rekli da im je za glavnu ulogu potreban neko zanmljiviji od nje.

12. Ono što su mi Turci rekli je da je Šeherezada strašno popularna u arapskim zemljama.Kako kažu, Arapi od Turaka otkupljuju svaki film i seriju u kojima glumi Berguzar.Kako kažu „milione bi platili" samo da je dovedu u posetu npr. Emiratima na samo jedan dan!

13.Onur ima još jedan skriveni talenat, a to je da je odličan televizijski voditelj. Kako Turci kažu, vodio je veoma poopularan kviz u Turskoj, tako da su za njega saznali i oni koji ga nisu gledali u serijama i filmovima, a jednako su ga zavoleli.

Uzgred budi rečeno, dan pre trijumfa košarkaša, naši su odbojkaši izgubili od Rusa. Prosto ih nije htela lopta, a kršni Rusi vešto su blokirali napade naših momaka i slavili pobedu. Ali nema veze, biće još prilika za dokazivanje.

Ovo je priča o spontanom okupljanju male srpske kolonije u Singapuru kad god bi zaigrali naši. K'o da je neko dunuo u pištaljku, dotrčalo je i staro i mlado da bodri  zvezde u usponu. Ono što je najinteresantnije, sportisti nas nisu očekivali. Valjda ljudi misle da je Lavlji grad negde na kraju sveta i u njemu nema "naših". Lepo vaspitani košarkaši, shvativši da imaju snažnu podršku neke grlate grupe sa pratećom ikonografijom, pošli su da pozdrave ljude sa široko razvijenim nacionalnim zastavama i zastavicama. Pratila ih je armija foto-reportera, da zabeleži susret "zlatnih dečaka" sa razdraganim fanovima.   

Hoće li priča negde izaći, pitala me je drugarica. Hoće, rekoh, ne brini, samo ti navijaj!

"Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine", smejali smo se recitujući notorne stihove kad se nebo otvorilo i počela da pada teška tropska kiša. Improvizovani krov improvizovane arene koja prima oko hiljadu ljudi, počeo je da propušta vodu, a na strani gde je bio koš, k'o slavina da se provalila. Utakmica je na kratko prekinuta, a ekipe preseljene na drugi kraj igrališta, na alternativni koš. Ali, iz nekog razloga, semafor se ugasio, valjda je voda ušla u kabal, pa se ponovo zastajkivalo sa nastavkom tekme pri rezultatu koji je bio ubedljivo povoljniji za Srbe. Niko se nije mnogo uzbuđivao. Publika se, bežeći od poroznog krovnog platna uz smeh premeštala na suvo , a zvanični spiker uporno izvinjavao zbog neprijatnosti. A rezultat virtuoznog "uličnog basketa" na najvišem nivou?  O da, briljirali smo sa 22:9.

A mi navijači? Gordo je bilo biti iz Srbije. Svi su znali ko smo. Pobednici! Nasmejani i ljubazni volonteri Olimpijade, pozdravljali su nas čestitajući na zlatu povremeno uzvikujući "Srbija", valjda da nas još više odobrovolje.

Iako će zvučati kao opšte mesto, ne mogu da odolim, a da ne pomenem kako Srbija mora na dnevnoj bazi da gradi svoj imidž. U stvari, mora da se uvek nanovo predstavlja, izjavljuje da postoji i da je OK. Manje više, svi Evropljani su čuli za nas i umeju da nas geopolitički pozicioniraju. A ostali? Hm, ne baš, ali uporno, bez naglašenog osećaja dosade, treba ponavljati priču ko smo i odakle smo. Jer, svako od nas je reprezentativac. I od nas samih zavisi kako će nas svet doživeti i u koju intimnu fioku smestiti.

-     Koliko da sipam? - pitao je pumpadžija uperivši crevo kao revolver u sirotana.

-     Do pola - promrmljao je mršavko- Prodao sam neku zemlju, pa mi se može.

     Možda je uzbuđenje zbog velike investicije učinilo svoje, ali sirotanu vozaču se učinilo da mu je više vremena  trebalo da otvori rezervoar, nego  što je debeljku trebalo da sipa gorivo. Kada je završio svoj posao, pumpadžija je odložio crevo i prišao vozaču, pri tom šireći sa obe ruke najveći džep koji je ovaj ikada video. Sirotan je drhtavom rukom primakao svoj novčanik pumpadžijskom džepu.

 -     Koliko da sipam?- pitao je sa strahom u očima.

-     DO KRAJA! - osmehnuo se pumpadžija.

Probudio sam se iznenađujuće rano. Možda nekoliko minuta posle  jedanaest časova. Zevnuo sam, protrljao oči, protrljao međunožje (kao i svaki muškarac koji drži do jutarnjeg protokola), protegao se i usput, onako protežući se, uključio  računar. Za preduga dva minuta bio sam na svom  Facebook profilu. Obrisao sam sinoćni status: ''OBAVIO SAM POSLEDNJE PIŠANJE ZA DANAS I ODOH DA SPAVAM!'' i zamenio ga novim :''PROBUDIO SAM SE, ZEVNUO, PROTRLJAO OČI I POČEŠAO MEĐUNOŽJE .'' Nisam dugo čekao na reakciju mojih ažurnih FB prijatelja.

-Dobro jutro care, do jaja ti je status ! Je l` smem da ga iskopiram, napisao je jedan, očigledno veliki poštovalac autorskih prava.

-Neverovatno koliko isto mislimo i ja sam jutros zevnuo i počešao međunožje, konstatovao je drugi.

-Au brate, dobro si me podsetio, ja sam jutros zaboravio da se počešem, zahvalan mi je bio treći.

-Tako sam se i ja jednom češao skoro nedelju dana bez prestanka...Al' to je bilo zbog picajzli, evocirao je uspomene još jedan redovni posetilac mog profila.

Neki su se malo više angažovali pa su na YouTube sajtu pronašli video snimke na kojima neki ljudi zevaju i drapaju se po međunožju. Eto, procenili su da bi se to baš lepo uklopilo uz moj status.

Ubrzo je ispod moje jutarnje ''mudrosti'' bilo preko osamdeset komentara, a došlo je i do debate. Jedni su se zalagali za trljanje očiju pre međunožja, dok su drugi tvrdoglavo zagovarali teoriju o trljanju muške ''aparature'' pre svega. Pre nego što sam se uključio u raspravu, pregledao sam na brzinu šta ima novo na tuđim profilima. Devojke su, kao i uvek, ''okačile'' svoje fotografije iz  raznoraznih klozeta na kojima pohotno gledaju u svoj odraz u ogledalu ,a muškarci fotke iz ludih noćnih provoda sa gomilom pića na stolu i još većom gomilom pijanih drugara. Devojaka na njihovim fotografijama obično nema pošto su one u to vreme u klozetu sa fotoaparatom. Nakon toga učlanio sam se u nekoliko FB grupa koje su mi od srca preporučili moji e-drugari. U tim grupama zaista svako može da se pronađe. Učlanio sam se u :SVI MI KOJI SMO ROĐENI POSLE PELOPONESKOG RATA, SVI MI KOJI SMO SVI MI, SVI MI KOJI ŽELIMO DA ŽIVKO JOVANOVIĆ IZ KOSTOLCA OŽENI SMILJU FRIZERKU IZ VLAŠTICE (ne poznajem ni Živka ni Smilju al' nek' im je sa srećom) i SVI MI KOJI IMAMO RAVNE TABANE.

Redovnu kontrolu po FB-u sam obavio, pa sam mogao mirno da se vratim na svoj profil i vidim dokle je odmakla žučna rasprava oko očiju i mošnica. Naravno, morao sam da se uključim , čak sam i zablistao sa nekoliko žestokih argumenata potkrepljenih web adresom za Wikipediju gde jasno piše sve o datoj temi. Usled intelektualnog naprezanja poprilično sam ogladneo pa  shvatio da je skoro 17h a da nisam još ni doručkovao.

IDEM DA JEDEM BUREK I JOGURT,  objavio sam svoj sledeći korak i krenuo po hranu. Na pola puta do pekare zastao sam i lupio se po čelu.

-E dođavola, uvek nešto zaboravim, pomislio sam.

Najbrže što mogu vratio sam se u stan.

...BIĆE BUREK SA MESOM, dopisao sam na malopre postavljen status, ispod kog su već bili komentari:

-     Je l` sa sirom ,mesom ili prazan?

-     Kakav je ovo nepotpun status? Ili piši kako treba ili nemoj ni da pišeš...

-     Nećeš valjda prazan burek?!

Greška je načinjena, ali je na sreću brzo ispravljena.Vratio sam se do pekare, kupio burek, doneo ga u stan i razmotao između tastature i monitora. Zašto da jedem i blenem u prazno kad mogu da jedem i gledam šta ima novo na FB-u.