- Jebote, gde ti živiš? Daa, to je večeras. Ma snaći ćemo se već nekako za ulaz...

Naravno, to ti je u 17-oj više nego dovoljan argument da navučeš starke i uputiš se ka SKC-u. I već te hvata uzbuđenje od one gužve pred ulazom, dok ovi tvoji po običaju svi nešto kasne. Džidžiš na onom zidiću, matori pankeri te zaštitnički posade da sedneš u sredinu, a ti se čudiš kako se srdačno pozdravljaju i sa skinsima i s metalcima. Ti ne voliš mnogo ni skinse ni metalce, jer su ti ograničeni. Ti slušaš „svašta nešto", a onda preciznije nabrojiš: alternativni rok, pank, rege... U baštu SKC-a ulazite preko nekog zida, kad je koncert već počeo i kad se obezbeđenje već smorilo od motrenja. Unutra haos. Uglavnom matorci koji se oduševljavaju svakom pesmom. Ti ne znaš svaku pesmu, ali imaš osećaj da si deo svega toga. Samo te malo pecka ona oderotina koju si zaradila dok si preskakala zid.
 - Bože, gde vi živite... Ja sam kao klinac bežao od kuće zbog koncerta EKV-a. Ali, tad je Beograd bio rokenrol grad, a ne selendra kao danas.
Možeš misliti. I tebi je krivo što si zakasnila da bežiš od kuće da bi uživo čula EKV... Ali zašto je Beograd selendra? Možeš ti da sediš i kopaš po netu snimke starih koncerata i žališ što živiš u ovom vremenu u ovom gradu. I da misliš kako se tako nešto ne ponavlja i kako je sve što se danas nudi totalni treš. Ili možeš da izađeš i overiš neke nove gradske „rupe". Čuješ neke nove bendove koji pokreću „nešto kao novi novi talas", pa ti se neki i dopadne. Upadneš u pozorište na indeks ili redom obiđeš sve galerije po Knezu. Usput sretneš neke zanimljive ljude koji te u startu zaintrigiraju svojim idejama, iskustvima, shvatanjima... I iste večeri puni entuzijazma krenete sa zajedničkim projektima ubeđeni da radite nešto veliko, nešto za svoj „urbani Beograd".
-  Ti stvarno ne znaš gde živiš. Pa bre, Ceca okupila 100.000 ljudi na Ušću, a ovi tvoji jedva Akademiju napune. To je činjenica, sad to što je tebi i meni to sranje...
Dok bez ikakvog efekta kolutaš očima, kroz glavu ti prolazi Burdijeova priča na temu kulturne potrošnje. Ne pada ti napamet da po ko-zna-koji-put pokušaš da objasniš da su ljudi možda ograničeni na određene sadržaje zato što i ne znaju za druge. Odavno ni ti baš ne veruješ u to, tako da samo slegneš ramenima. Nećeš ti nikoga naterati da radi na sebi, samo još možeš da ih iznerviraš što se „praviš pametna". Nije ni bitno, kad znaš da oko sebe imaš mnogo ljudi s kojima možeš da pričaš. Što se ostalih tiče, „ako ne možeš da ih pobediš, pusti ih u ..."
Znaš gde živiš.