Čekanje je vrlo čudna kategorija. Kad malo bolje razmislim nije bilo perioda u životu koje nije obeležilo neko čekanje. Čekao sam da izađem iz stomaka, čekao sam da dođu tata i mama sa posla, čekao sam da se završi čas, čekao sam 67 da stignem na faks, čekao sam žene (ko ih ne čeka?)... ali nekako poslednje čekanje je najupečatljivije, jer se očigledno trudimo da sva prethodna zaboravimo. Čekao sam pasoš i ličnu kartu.

U decembru na -11 stepeni. Ko velim hladno je, neće biti gužve itd. Ali ne!!! 
Dva detalja iz mog reda čine ovo čekanje vrednim bloga.
Prvi detalj:
07.20h prošlo je 26 minuta kako sam stao u red. -11 je i mnogo je hladno. Nas pedesetak je u redu. Svi cupkamo. Cucamo što bi moja tašta rekla. S vremena na vreme pored nas prođe neki zaposleni, praveći se da red uopšte ne postoji. U jednom momentu glavni ključar je prišao sa unutrašnje strane vrata da osmotri situaciju, na šta je masa zavapila da nas pusti unutra. Hladnokrvno je slegao ramenima, pokazao na sat da još nije vreme, okrenuo se i otišao u toplinu policijske stanice. Nije prošao ni minut od ovog nemilog događaja, kad sa kraja reda se čuje pitanje:
"Ljudi jel ima neko kablove, zaribo mi auto?"
Okrećemo se svi da vidimo ko je, kad ono neki pozornik sa sve rukama u džepovima, skvrčen od hladnoće.
"Biće ako nas pustiš unutra!" dobacuje jedan.
"Pa ne mogu ja da vas pustim unutra" kaže pozornik.
"Možeš, možeš, al nisi probo!" viče gospođa sa početka reda. Sad već ceo red učestvuje u pregovorima.
"Ma ne mogu ljudi ništa, nisam ja ovde nikakva vlast" pravda se policajac
"Nisi vlast? E pa onda idi kod Dačića pa nek ti on da kablove!"
Poput organizovanog jata pingvina kao na komandu svi se okrenusmo na drugu stranu. Onu koja obećava. U pravcu zaključanih vrata.
Detalj drugi:
07.46h Još malo. 14 minuta. Kako se približava vreme početka dodele brojeva, tako opšta kritika vlasti, države, predsednika i svega što tišti našu svakodnevnicu dobija na intenzitetu. Lakirer iz obližnje auto radionoce vodi glavnu reč.
" Majke mi, ja mislim da je red u vreme Miloševića bio mnogo bolji. Kako god da okreneš za narod nije bilo ništa, pa kad vidiš red a ti lepo staneš u njega i znaš da ćeš nešto kupiti. A kod ovih ima svega, šta ti duša oće, a ja opet moram u redu da stojim!"
"Ne jednom, no dva puta" dobacuje lik iza njega.
"Zašto dva puta?" iznenađeno pita lakirer.
"Jednom da predaš, drugi put da podigneš"
"U majku im... pa ja lepo kažem da je red onda bio bolji"

Sva sreća pa je došlo 8.00h. Stvarno su otvorili vrata na vreme. Ni u vojsci se nisam tako smrzao.  
Moja divna žena i ja smo podelili čekanje u redu. Ona za predavanje, ja za podizanje. Proces podizanja traje duže nego predavanje. Sve je u ovom procesu naopačke, pa i to.