U svakodnevnim šetnjama sa psom, labradorkom Ariel (ime dobila po Maloj sireni, a ne po prašku za veš, kako su ljudi skloni da pomisle) dolazio sam u blizak kontakt sa zanimljivim reakcijama ljudi: ''Eno ga onaj sa Fox-a što trpi gladan u onoj džungli'', promrmljala je jedna starija gospođa svojoj prijateljici dovoljno glasno da i ja čujem. ''Pa da, mučenik, vidi kako je smršao i zanemoćao'', nastavila je druga gospođa.''Vuče ga ovaj mali žuti kao da je bik, a ne pas.'' Donekle su bile u pravu. Nakon pedeset dana gladovanja, dobro ugojeni, živahni labrador je bio pravi izazov za moju krhku građu. Možda je trebalo, za prvo vreme, dok ne stasam i ojačam, da vežbam sa pudlicom ili sa morskim prasetom.

Pored ljudi kojima je pažnju privlačio moj nesrećni izgled, bilo je i onih koji su vrhunskom dedukcijom, u maniru velikih detektiva, pokušavali da odgonetnu unapred ko je pobednik „Survivora" i da li sam upravo ja odneo nagradu. ''Nisi ti brajko sigurno pobedio tamo'', doviknuo mi je ulični prodavac knjiga, debeljuškast, brkat i očito promućuran. ''To vi ne možete znati, ali me interesuje kako ste došli do tog zaključka?'', pitao sam ga. ''Pa da si ti sinko osvojio 100 000 evra, ne bi sad ovako šetao kera po gradu'', nasmešio se mangupski i namignuo, ponosan na sebe zbog brilijantnog zaključka. Interesantan odgovor, kakav zaista nisam očekivao. Prostom logikom, pobednik „Survivora" je onaj koji ne šeta kera. Verovatno, po mišljenju ovog mitrovačkog Herkula Poaroa, osvajač 100 000 evra treba da jaše na jednorogu i vodi bengalskog tigra sa sobom.

Naravno, bilo je i onih kojima nije bilo bitno ko je pobedio, niti ko je uzeo glavnu nagradu. Interesovale su ih neke druge stvari. Na primer, jednog dana dok sam bezbrižno tumarao gradom, na ulici pored mene začula se jaka škripa guma. Baka na pešačkom je vrisnula i ispustila kesu sa jajima, hlebom i mlekom, radnici iz trafika i prodavnica su istrčali iz svojih lokala da vide šta se dešava, a jedna mačka je panično pobegla sa obližnjeg bedema. Naime, vozač nekakvih belih kola čim me je prepoznao nagazio je iz sve snage na kočnicu i zaustavio se uz miris paljene gume malo dalje niz ulicu umalo prouzrokovavši lančani sudar. Zatim se vratio tako da stane tačno naspram mene, panično je otvorio prozor, proturio glavu i sav zadihan, ali sa neviđenim entuzijazmom postavio mi pitanje: ''Ej care, je l' bilo seksa na ostvu? ''. Očekivao je moj odgovor sa izrazom lica čoveka koji je na pragu da spozna sve tajne života i reši sve životne probleme i dileme. ''Pa ne, nije bilo seksa", odgovorio sam mu iskreno. ''E u p.... materinu! Šteta!'', uzviknuo je razočarano kao da su mu se svi snovi raspršili kao jato čvoraka. Zatvorio je prozor, nagazio na gas i odjurio svojim putem. Da sam znao da mu toliko znači pozitivan odgovor, slagao bih. Neverovatno je koliko bi čoveku značilo da su se dvoje nepoznatih ljudi ''dohvatili'' na drugom kraju planete. Mislio sam da je razočarani mladić iz automobila jedini kome je stalo do seksualnog života takmičara „Survivora", ali sam pogrešio. I to koliko pogrešio. Svakim danom to pitanje je bilo sve češće. Nije više bilo pravila ni gde, ni od koga mogu da očekujem to pitanje. Na pijaci prodavac kupusa: ''Bilo je seksa sigurno...kako i neće kad ste svi polugoli i preplanuli, a?" U pošti na šalteru: ''Račun za telefon vam je 500 dinara...nego je l' bilo seksa tamo? ''. U mesari:'' To je 300 grama mlevenog mesa...a kad smo kod mesa, je l' bilo seksa na ostrvu?. Malo je nedostajalo da odštampam majicu sa natpisom NIJE BILO SEKSA NA OSTRVU! Naposletku, da ova tema oko seksa na egzotičnim ostrvima najviše interesuje ljude, pokazaće uticaj naslova(mamca) na čitanost ovog posta.