Za mnoge ljude kada dođe leto počinje vreme radosti, odmora i bezbrižnosti ali ne i za mog dedu. Kako da se raduje letu kad zna da su opet tu, da ga posmatraju spremniji i veštiji nego prošle godine i da sasvim sigurno čekaju trenutak nepažnje i opuštanja da dođu po njegovu krv. U familiji kruži priča da je deda prvi objavio rat komarcima i to preko štampe. Tačnije, ubio je jednog novinama. Od tog trenutka počinje bespoštedni rat.
Jedna od najneverovatnijih stvari u celoj priči je način na koji deda locira komarce. Pronalazi ih po sluhu tako što osluškuje gde zuje. To ne bi bilo nimalo čudno da deda ne važi za gotovo potpuno gluvu osobu. Kada baba traži od njega da uradi nešto od kućnih poslova ne čuje ni reč i uvek mu se učini da je rekla: ''Samo ti sedi i rešavaj ukrštenicu ja ću sama da iscepam onih 10 metara drva u dvorištu...''.Kada gleda vesti televizor pojača toliko da voditelj promukne od urlanja na našem tv-u. Razgovor telefonom sa njim je ravan pokušajima da se sporazumeš sa ormarićem za cipele, ali najtananije i najtiše zujanje komarca čuje bez greške i to toliko dobro da mi se čini da može na osnovu zujanja da odredi veličinu komarca, pol i da li je i prošle godine isti taj zujao po kući.
Zidovi u dedinoj kući imaju više krvnih grupa na sebi nego što se može pronaći u zavodu za transfuziju . Baba zbog toga nije preterano srećna i tu je ona primorana da objavi dedi rat dok se on pravda kako komarci upravo to žele, da ih posvađaju .Ti mali lukavi zlikovci namerno puštaju da ih ubije na zidu dok su puni krvi. Kaže da smisleno šalju na zid najdeblje i one koji su potencijal za što veću fleku, da tamo nepomično stoje i čekaju sudnji čas.Male, proklete, krvožedne kamikaze. Neki zaista budu toliko debeli da izgleda kao da je ostala fleka od pekinezera a ne od komarca.