I Grci su to shvatili na najbolji mogući način i to se oseća na svakom pređenom metru. Tamo je većina shvatila da treba raditi za sebe, što bi naš narod davno reko "u se i u svoje kljuse". I narod je radio sam za sebe. Porez se nikako nije plaćao, a infrastrukturu im je podizala Evropa. I dok se mi decenijama upinjemo da se približimo standardima EU čiji je glavni postulat demokratija, tako što gazimo sami po sebi i dozvoljavamo usput drugima da nas, osim što nas pljuju, povremeno i zgaze, Grci su uspeli da štiteći interese naroda doteraju svoj dug prema svetu na fantastičnih 340 milijardi evra (480 milijardi dolara). I sad će neko da mi kaže, pa da, ali će oni to morati da vrate. KAD BRE I KAKO?! Pitam ja. Vratiće taj dug Nemci i njihova polubraća, a Grcima će za kaznu ukinuti 14-tu platu i spustiti ih na nivo koji će i nakon svih usklađivanja sa zahtevima ECB (Evropska Centralna Banka) biti nebrojeno puta iznad našeg. Uzeće im zemlju, kažu dobri poznavaoci politike Evrope. Šta, da neće da prevuku more do severa i napakuju ostrva oko obale severne Nemačke. Preneće sav pesak sa grčkih plaža do predgrađa Brisela. Pa našu su zemlju odavno prodali istoj toj Evropi, ali mi jedva vidimo i dvanaest plata tokom godine. Dobri smo hrišćani zaključujem, jer imamo toliko obraza da više ne znam koji okrećemo. A Grci, Grci piju recinu, jedu ribu i jagnjetinu, bata i seka izdaju apartmane i studije u primorju i prodaju na plaži razdraganim turistima sa svih stana sveta lokumades (krofne) i kalaboki (kukuruz) za dva i po evra, ko se prevari može da uživa i u točenom sladoledu za 3 i po evra po kornetu, a tata i mama koji su ostali kod kuće u kontinentalnom delu Elade skoknu do centra Atine i naprave haos stavljajući do znanja da se neće olako odreći demokratije kako su je oni shvatili, a oni su to valjda najbolje uradili od svih nas i spremni su da baš kao i njihov sunarodnik Sokrаt pošto je brаnio prаvа i nužnu slobodu mišljenjа, budu osuđeni nа smrt ispijаnjem otrovа kukute (u njihovom slučaju to je ona 14-ta plata).

I tako pun utisaka bez ikakvih problema prelazim tri granična prelaza bez udarenog pečata da sam napustio zemlju godišnjih odmora i prošao kroz zemlju vinograda i ohridskih bisera. Stižem već pomalo umoran od podnevnog sunca na granicu voljene Srbije gde me čeka kolona automobila, carinik (prim. aut. bila je žena, ali nisam siguran da li je to u novom srpskom carinikinjica, carinica, carinarnica...) i izuzetno predan i ozbiljan policajac na čiji zahtev svi prisutni u automobilu moraju da zaumu identičan položaj i izazovu facijalni grč kao na slici iz pasoša, koji nakon pitanja koje je uputio moj četvorogodišnji sin Vasilije, da li mu treba i zeleni karton, izgovara: "Vasilije, došao si kući i možeš da radiš šta hoćeš". Setio sam se policajčevih reči samo par kilometara dalje gde su radovi na putu prekinuti zbog problema sa firmom NIBENS i pomislio: kako bi bilo lepo da smo samo malo više kao Grci.